УЧИТЕЉ У ГИМНАЗИЈИ

„БИЉЕШКЕ ЈЕДНОГ ПИСЦА“  СИМА МАТАВУЉА

Приредио Вук Церовић

”Најпослије добих мјесто наставника у гимназији…Тек ја сам био срећан, и свом душом прионух на свој посао. А посла сам имао доста. Сјем францускога језика у сва четири разреда, дадоше ми рачуницу, а ја сам још заведох гимнастику. Радио сам по вас дан, а у вече, поред Павла Руса и осталих поменутих, проводио се у прослављеној локанди (гостионици), јединој на Цетињу и, хвала чика-Љубовим списима, толико у Српству познатој.

Ђака је било двије врсте, кућића (племића) и простих; кућићи, око тридесет њих, наставали су и хранили се у манастиру и носили поврх црногорског одијела војничке блузе са металним пуцима; осталих бјеше, ваљда, преко стотину, а већином су живјели по приватнијем кућама. Кућићи су гледали са висине на никоговиће и гложили су се међу собом као жути мрави, а ми, наставници, били смо на чуду мирећи их, забашурујући. Једним пак и другим француски језик бјеше идеал, наука над наукама, једини предмет око којега вриједи помучити се, те, у толиком одушевљењу и надметању, мени је лако било постићи знатан успјех и за кратко вријеме. Постадох готово славан. Кнез, који и иначе контролише јавне послове, поче чешће свраћати на моја предавања и хвалити ме. Од онда било ми је лако, — могао сам без снебивања бити коловођа бучнога весеља у локанди 1

Славно сам се провео ту зиму! Никад не бјех срећнији! Једино сам завидио онима, који су звани били на вечерњи посједак у двор, гдје им је кнез редовно читао свој нови пјеснички рад — Балканску царицу; што би преко дана написао, то би им у вече читао, а слушаоци би што шта записали или запамтили, па би сутра дан разносили по пријестоници. Стихови су киптјели на све стране. Најзанесенији је био Чутурило2, који ме је увјеравао да ће ново ремек-дјело засјенити Горски вијенац Владичин.

Те зиме пропјева цијело Цетиње. Слагачи у државној штампарији, наши гимназијалци, кућићи и никоговићи, трговачки момци, војводе и сердари, чиновници сви с реда, све је то градило стихове са сликовима, све је то јуришало на грјешнога Павловића, који умал не полудје. Најплоднији пјесник цетињски бјеше Радоје Рогановић, главни благајник министарства финансија, а како те зиме случајно матица-благајна бјеше празна, то уз њега пропјеваше и његови помоћници и писари, на броју њих пет. Шести, контролор Спиро Огњановић, родом которанин, обрете се као композитор, и тако општа пјеванија нађе и свога музичара…

Зашто ја не обогатих српску књигу још којом пјесмицом, — не знам! Је ли с тога што сам свакога дана био сувише заморен послом у школи, или што сам пресит био општега стихолијанија, тек ја те зиме већ не запјевах пером, а у накнаду за то, пјевао сам грлом што сам икад боље могао…

ГВОЗДЕНИ МОСКОВ ПАВЛЕ АПОЛОНОВИЋ РОВИНСКИ 3

Павлова клијет није никада без ракије и мезе, а његова дувањара изјутра је увијек пуна као око, ради чега, буди речено, увијек је дужан преко главе.

Као што већ напоменух, свакидашњем великом труду и многим неугодностима живота, налазио сам засладе у вечерњим сијелима, у локанди. Ту су се обично скупљали сви млађи и одличнији цетињани који не би били на посјетку у двору, — дакле, млађи Петровићи, поменути секретари, професори, чиновници. Душа тога друштва био је Павле Аполоновић Ровински. Тај гвоздени Москов, од педесет и њеколико година, бјеше готово и тијелом и душом млађи од ма кога од нас. Наставао је код њеке бабе, на пијаци, у једној приземној непатосаној соби, гдје је од покућанства било само што је најпотребније; само полица са не много, али пробраних књига у разним језицима…

Зором чича Павле устане, па у докољеницама и црногорским    чакширама,   са   танким    јеменијама   на стопалама, сред љуте зиме, изиде пред кућу, гдје га баба  полива водом.  Онда чича доврши  своју тоалету, бива, навуче танку скерлетну јечермицу, која се закопчава, а пошто му је кошуља прорезана то су му груди увијек голе; па онда обуче бијели гуњ и опаше се транбулос-појасом. Тим је »наредан«. Затим сједне за сто, на коме већ ври самовар,   па   почне   радити.   Али   ријетко   које јутро, а да не сврати ка Павлу Русу какав Бјелопавлић, Пивљанин, Дробњак, Зећани, — људи из даљих крајева, који имају посла у суду. Како би то било, да дође на Цетиње, а да не сврати ка Павлу Русу, да му не донесе поздраве од поглавара и осталих познаника, а то ће рећи, од свију људи из онога краја? А, богме, свраћа и да се посаветује са Павлом Русом, како ће »пред шенатима« говорити.  Павлова клијет није никада без ракије и мезе, а његова дувањара изјутра је увијек пуна као око, ради чега, буди речено, увијек је дужан преко главе. Ту се мезети,  пије, пуши и  разговара,  докле   год   полажајник  хоће.  Често бива да се и два три таква стеку. Послије тога, Аполоновић мирно наставља свој рад до ручка, а онда, често и без огртача, отиде у локанду. Руча врло умјерено,  а о ручку је обично ћутљив. Одатле се враћа у своју ћелију и наставља рад до  ноћи. На вечерњем  оброку у локанди  једе слатко и обилато, а пије као што Москову доликује; одговара на свако питање, расправља о чему се заподјене разговор, сјем вјере и уже политике. У томе је он и био начела чика Љубина: »Говори, брате, о чем год хоћеш, само не о вјери и  политици,  па  се  нећеш  замјерити  ником«.  Не кажем тим  да је иначе волио узалудна и замршена питања, него се радо одзивао о свакој ствари, која му се чинила да није празна и да не потјече из пуке радозналости. Можете замислити о чему радо говори и њеколико младих људи, који су мање или више познали дражи културног живота, а који се налазе у планинској котлини, зими одвојени од цијелога свијета, без новина, готово и без књига, а у свакидашњем саобраћају са првобитним људима!? А можете замислити шта они све могу дознати и научити од човјека који познаје Црну Гору боље но и један Црногорац, који је још пропутовао Јевропу и Америку, који има књижевног гласа у Русији, који је припадао »руским идејалистима четрдесетих година« и због тога послат био у Сибир, да му се глава мало прохлади!? …

Ја сам се највећма чудио његову велику знању географије, као и руској способности да опажа танке разлике у значењу ријечи, премда је иначе неправилно говорио стране језике; такође сам се чудио његовим необичним педагошким теоријама, које није потрзао радо, а по којима сам могао судити шта мисли о нашим школама. Осим свега, чича је волио приче и шале, које воле маторији људи ноћу, кад је друштво само мушко. За такве ствари душу је дао. Али, поврх свега, волио је пјесму онако, како је само Рус вољети може. Свим разговорима зачин је била пјесма. Зажмури чича, па, својим снажним и умиљатим баритоном, започне какву љубавну, патриотску или народну пјесму, руску или српску, а ми сви сложно уза њ. То је поњекад трајало и до зоре…

Касније, читајући дјела Достојевскога, ја наиђох на дугачак чланак о Ровинском. Истина, утоме чланку има на уму Павла једнострано велики писац, као педагога, али пошто се ту огледа готово цијело морално обличје његово, то налазим да овдје неће бити на одмет да овдје преведем што је главније из поменутог чланка.Ријеч је о заводу малољетних преступника, који су издржавали казну…

”Управник Павле Аполоновић, Ровински познат је у књижевности; његови чланци излазе понекад у ”Вјеснику Јевропе”. Он ме је предусрео веома љубазно…Али при свој предусретљивости поштовани управник изгледа човјек веома уздржљив…Хитам да додам, да је та његова уздржљивост, како ми се учинило, потјецала из љубави према установи и започетом послу”…

Ред и чистота су примјерни. Храна је, вели, проста, али здрава и укусна. Дјеца уче разне занате, свако по своме избору; имају приличну библиотеку и с вечера обично један чита гласно њеколицини. Уопће, васпитачи поступају с њима као са себи равнима, настојавајући да се у њима оснажи достојанство живота; чак им говоре »ви«, а томе (ви) Достојевски замјера, јер напомиње хладне, службене односе, а не топле, домаће. Кад које што скриви, не суди му сам управник или васпитачи, него цијела »породица«. Казна је само једна, наиме, лишавање слободе, само се у зору одређује мјера. Ни у једној прилици, ни у тежим кривицама не одступа се од благости, само се тражи да правда буде задовољена, да питомци теже к њој. Еле, васпитање је у духу хришћанско-демо кратском.

 

ИЗУЗЕТНИ ЧОВЈЕК

МАРКО МИЉАНОВ ПОПОВИЋ 4

 

Свакако, ванредној популарности његовој много су допринијеле и друге споредније особине, које правце и силно утичу на масу, бјеше необично лијеп, жустрих покрета, жив и бујан бесједник, у шали ненадмашан, а увијек опрезан према туђој осјетљивости. Ни о коме није говорио с презирањем или потцјењивањем, ничије недостатке није истицао, него их је правдао колико се може

 

Докле је Машо5 боловао, дође на Цетиње и други војвода, који бјеше пао у немилост, кога ја тек онда првипут видјех, а коме, баш сад, ових дана, кад ово пишем, новинарство чини мртвачки помен. Читаоци разумију да је говор о војводи Марку Миљанову Поповићу Дрекаловићу. Бјеше онда Марко у педесетој години, али у пуној мушкој снази и виђен, мимо све главаре црногорске и брдске. Бјеше дошао у походе својој кћери удатој за Филипа Петровића, који је онда био опет њеки »заступник« министра грађевина. Војвода је вечеравао и ноћивао у локанди, те се сједило много дуже него обично, а друштво слушало је само једнога, њега, висило је о његовој ријечи! Та, гладан и жедан човјек, а некамоли сит и напит, слушао би војводу Марка Куча, кад прича своје доживљаје, или о старим временима и јунацима, или кад износи чудне и дирљиве и луде и смијешне догађаје из народног живота у оним крајевима.Ја сам двије од његових прича запамтио и обрадио, а о њима ћу проговорити када дође ред и на то. Марко је био заиста архитип брдског јунака и старјешине, који би свратио пажњу и кад човјек ништа даље не би знао о њему. А колико смо ми знали, у немилост га оборише највише «фојетари» (новинари), који га сувише изнијеше 6 на видик, тако високо, да се погледи из далека највише, ако не једино, на њему устављаху! А највише га уздиже фојетар Шпиро Гопчевић. …

У жаљењу за војводом Марком и у суђењу о њему, наше је новинарство било једнодушно и сложно, како је ријетко кад, кад је говор о јавном човјеку. И сва словенска штампа придружила се нашој, а и туђинска одала је покојнику лијепу пошту, те ни један Србин, сјем Милетића, није испраћен на други свијет таким поменом! А судба је хтјела да оба ова необична родољуба, прегаоца и вођа, који су вијек провели на два краја Српства, у борби за истовијетни смјер, у борби по облику неједнакој, а у суштини истој, слична у њеколико и по трагичности њихова живота на заласку, — судба је, рекох, хтјела да, један за другим, у кратком размаку  времена,  отиду  пред  суд  историје…

Тако исто стид због неправичности… судбине, која је војводу пошљедњих година подвргла свакојаком унижењу и кињењу, наводе ме да о томе подробније не говорим, али се то поменути мора, јер је војвода сишао у гроб веома огорчен 7! Његов се ум под старост не бјеше помрачио, него, баш напротив, бјеше се оснажио у самоћи медунској, на најбољем, њему новом извору, на књизи, која је њему постала приступачна тек у другој половини живота; у путовању и састајању са просвијећеним родољубима…

Та необична популарност није једнострана и извештачена, тј. не постоји само у штампи и у крајевима на које она утиче, него је жива и тамо гдје новине не допиру, по Арбанији и по српским земљама што су под Турском. То се објашњава тим, што се Марко још у дјетињству огласио јунаштвом, што му у јуначкој смјелости не бјеше равна, што се одликовао и као мудар и вјешт војсковођа и што су у њему била необично развијена два племенита осјећања која увијек карактеришу правог витеза: осјећање правде и милосрђа…

Свакако, ванредној популарности његовој много су допринијеле и друге споредније особине, које правце и силно утичу на масу, бјеше необично лијеп, жустрих покрета, жив и бујан бесједник, у шали ненадмашан, а увијек опрезан према туђој осјетљивости. Ни о коме није говорио с презирањем или потцјењивањем, ничије недостатке није истицао, него их је правдао колико се може…

Тешко болестан, изненадио је биоградске пријатеље и поштоваоце, донијевши рукописа за три књиге, оставивши им завјет да се у пријестоници штампају! По љекарском савјету врати се у завичај, али га смрт задеси у Херцегновом на Сретење ове године. Тијело му Кучи пренијеше на Медун, гдје би сахрањен уз велико жаљење, али без војних почасти 7!…

 

 

Напомене:

1.Локанда –тада једина гостионица са преноћиштем на Цетињу,

2.Чутурило – Стево Чутурило, српски новинар и писац, уредник Гласа Црногорца,

  1. Павле Аполонович Ровински – руски историчар, етнолог, педагог,географ, дуго боравио у Црној Гори у 19. вијеку, написао неколико књига о њој,

4.Марко Милјанов Поповић Дрекаловић – познати црногорски јунак и војвода, писац изузетне књиге Примјери чојства и јунаштва,

5.Војвода Машо Врбица – војвода иминистар код књаза Николе, пао у књажеву немилост јер је постао популаран у народу,

  1. Узноситост –уздизање себе изнад других, понашање бројних Црногораца у вријеме књаза Николе. Књаз је показивао суревњивост и нетрпељивост према свима из своје околине које су други уздизали, посебно ако сто чинили новинари. Зато су падали у књажеву немилост многи, као Мрко Миљанов, Машо Врбица, Пеко Павловић… Истински јунаци као Марко Миљанов, Новица Церовић, Јоле Пилетић… били су веома скромни,лишени узноситости.

 

(Текст фељтона  преузет из књиге, 

поднаслове и напомене  исписао приређивач Вук Церовић.)

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *