ИНДУСТРИЈСКИ ГРАД БОГАТЕ ИСТОРИЈЕ
У прилици смо да представимо Панчево, једно од најстаријих места у Србији, град који има привилегију, да поред Београда, лежи на две реке, Тамишу и Дунаву. Панчево са око осамдесет хиљада становникаа је град са богатом историјом, којег је 8. новембра 1918. године, само седам дана од ослобођења Београда, у Великом рату од Аустроугарске монархије, ослободила Војска Краљевине Србије.
Име града потиче од старословенске речи – панчина, што значи – стајаћа вода, пошто се Панчево налазило крај две реке, које су стално плавиле насељено подручје, па је земљиште било мочварно. Насеље се спомиње већ у дванаестом веку. У другој половини осамнаестог века налази се у саставу Војне крајине, која је бранила Аустроугарску монархиу од најезде Турака, који су кренули да покоре Европу. Оружани припадници Војне крајине били су углавном Срби, староседеоци, али, и они који су населили крајеве северно од Саве и Дунава у великим сеобама крајем седамнаестог и почетком осамнаестог века. Најпре 1690 .г. под вођством патријарха Арсенија Трећег Чарнојевића (Црнојевића), а касније Србе је предводио, после Аустријско-турског рата (1737 – 1739), Арсеније Четврти Јовановић. У првом досељавању били су Срби из средишње Србије, а у другом са Космета и Метхије.
Напуштену земљу на КиМ почели су да насељавају Шиптари, који су се на простору садашње Албаније, на јужним падинама Проклетија бавили сточарством. Тако се овим сточарима указала јединствена прилика да населе богату косметску долину. И поред тога Срби су све до почетка двадесетог века на Косову и Метохији били већински народ, а Шиптари национална мањина, Присајединењем Српске Војводине Краљевини Србије, после Великог рата новембра 1918. г, Панчево, као и Банат, Бачка, Срем и Барања ушло је у састав Краљевине Југославије.
У Панчеву су живели, службовали или се школовала многа велика имена из српске културе, науке, уметности … Споменимо само, Михаила Пупина, светски познатог научника, писце и песнике, Бранислава Нушића, Јову Јовановића Змаја, Ђуру Јакшића, Милоша Црњанског, Исидору Секулић, Мирослава Антића, сликаре Уроша Предића и Стојана Трумића, индустријалца Ђорђа Вајферта, балерину Ашхен Атаљац, глумца Небојшу Глоговца …
Град је богат бројним културно-историјским добрима. Најпознатији је манастир Војловица, чија је изградња започела 1406. г. и за којег је повељу за завршетак радова издао Деспот Стефан Лазаревић. Манастир је дозидан 1752. г. Поред манастира Војловице познати су још културно-историјски споменици, Српска православна црква Светог Преображења Господњег, Успенска црква, зграда Магистрата грађена од 1833. до 1838. г, два светионика на ушћу реке Тамиша у Дунав, што их чини јединственим на највећој европској реци. Од других познатих грађевина споменули бисмо: зграда Народне банке на Тргу Краља Петра Првог, стару Железничку станицу, Реалну гимназију „Урош Предић“, Гајићеву апотеку, Кућу Дуде Бошковића, зграду Историјског архива, Црвени магацин, цркву Свете Ане …
У граду се налази и најстарија пивара на Балкану, која је изграђена 1722. г, а изградио ју је Јевреј, Абрахам Кепиш. Њу је касније купио отац познатог индустријалца, Ђорђа Вајферта (1950 – 1937). Немац по националности Вајферт је био велики пријатељ Срба. Ђорђе је средњу школу завршио у Панчеву, Трговачку академију у Будимешти и Високу пиварску школу у Немачкој. Као добовољац у коњици учествовао је у три српско-турска рата од 1876. до 1878. године. А при том годину дана раније платио је набавку топова за Српску војску. Током Првог балканског рата 1912. г. платио је 60.000 векни хлеба за најсиромашније Београђане. Вајферт је у Краљевини Србији основао Народну банку, а 1890. г. је постао и њен први гувернер. Данас на српској новчаници од 1.000 РСД, у знак захвалности, налази се његова слика. Вајферт је добитник највећих српских одликовања, Ордена Светог Саве, Белог орла, Карађорђеве звезде и других.
Крај Панчева, источно, налази се јединсвен природни резерват флоре и фауне – Делиблатска пешчара, која својом природном лепотом сваког дана све више привлачи туристе из Србије и иностранства. Јужно од града је још увек недвољно истражено археолошко налазиште – Старчево. Старчевачка култура датира из старијег неолитског доба, она је заштићен споменик културе од изузетног значаја, који треба тек да се истражи. Омиљено излетиште Панчеваца је острво на Дунаву, на размеђу између Београда и Панчева –атрактивна Бела стена.
После Другог светског рата, град на Тамишу и Дунаву, био је један од најзначајнијих индустријских центара у Србији. У граду је радила Фабрика равног стакла, највећа на Балкану, Фабрика авиона „Утва“, Фабрика сијалица „Никола Тесла“, Свилара, Содара, Фабрика намештаја „Гај“, Текстилана „Трудбеник“, ПИК „Тамиш“, ЈРМ „Бродоремонт“, Крзнара, Ауто-транспортно предузећа, Плинара, Техногас … Дуго година понос града били су: Рафинерија, Азотара, Петрохемија …
Панчево је и град спорта. Од клубова, познат је Рукометни клуб „Динамо“, као и истомени фудбалски клуб, који је некада био један од најквалитетнијих у СФРЈ. И бокс има лепу традицију. Познати су шампиони, који су рођени у Панчеву или су живели у њему: боксери, Обрад Сретеновић, Бранислав Петрић, Карољ Лајко, рукометаши, Бранислав Покрајац, легендарни Душан Патић Факси, каратисти, браћа Владимир и Илија Јорга, Нађа Хигл (пливање), Зоран Гајић (одбојка), Миленко Топић (кошарка), Мирослав Јочић (џудо), Славко Станишић (џудо), Оливера Кецман и Лепослава Нинковић (рукомет) …
Медијска сцена у Панчево је шаролика. Поред РТВ Панчево ту је и веома слушан и Радио „Ритам“. Град може да се похвали да има најстарије новине на Балкану. Лист „Панчевац“ почео је да излази у дргој половини деветнаестог века, тачније, 13. априла 1869. године. Прошле године је „Панчевац“ обележио јединствен јубилеј – 150-ту годишњицу излажења.
За Српску ТВ Чикаго, Зоран ЈАКШИЋ
