Био је боем, познат по многим забавама које су организоване у старом Београду.
ЗАПОСТАВЉЕНИ БЕОГРАЂАНИН
Мика Алас, име које представља синоним за највиша достигнућа у једној области националне културе, знан не само прегаоцима науке, већ и обичним људима. Човек своје средине, али и научник светског гласа. Успео је да нашу научну средину изведе из заосталости и отвори просторе новим нараштајима математичара.
Био је боем, познат по многим забавама које су организоване у старом Београду, али не у некашњој јакшићевској или садашњој монденско-кичерајској Скадарлији, већ у једноставним и оригиналним дунавским или савским механама и кафанама. У том погледу и по оригиналности, посебно по самом пореклу, Мика Алас је био далеко изнад извиканих Ђуре Јакшића, Чича Илије Станојевића, Стевана Сремца или бројних назови поета, а најчешће само пијанаца. Ко је, уосталом, боље од њега, рођеног у Београду, београдског калдрмаша, стасалог и сраслог са дунавским и савским аласима, познавао дух тадашњег градa. За њега би сасвим поуздано могло да се каже да је представљао симбол тог старог града, начина живота и поимања традиције.
Михајло Петровић је рођен у самом срцу Београда, 1868. године , последњих дана друге владавине Михаила Обреновића , по коме је, ваљда, добио и име, на Савској падини. Његов отац беше свештеник и професор Богословије; умро је млад, па је Мика, поред мајке, са браћом и сестром, одрастао у кући свога деде по мајци, Новице Лазаревића, протојереја београдске Саборне цркве. И Микина браћа су млада помрла, а сестра Мара се удала за Живојина Перића , професора Правног факултета Велике школе и каснијег Универзитета београдског. Дедина кућа, у којој је Мика провео своје детињство и младост, налазила се у старом, српском крају Београда, близу Варош-капије, дворца кнегиње Љубице и Саборне цркве, уз зграду Митрополије, а садашње Патријаршије. Лежала је баш на самој ивици савског брега и, са те висине, гледала на Саву и на Дунав, на оне две реке на којима је прово детињство је провео на рекама, а образовање је стекао у друштву највећих великана српске науке и културе попут Милорада Митровића, Јована Цвијића и Павла Петровића. Ова генерација Прве београдске гимназије итекако је утицала на еманципацију оријенталног српског друштва крајем 19. и почетком 20. века.
Након завршене гимназије био принуђен да даље образовање потражи у Паризу. На Природно-математички одсек Филозофског факултета Велике школе Петровић се уписао 1885. године. Он није студирао математику јер тако специјализоване студије нису постојале, већ је равноправно учио и друге предмете. Већ при крају прве године студија, тј. 1886. Петровић је написао један семинарски рад из математике. Студије је завршио јула 1889. У септембру исте године шаље га деда Новица у Париз да се спрема за пријемни испит у “Ecole Normale Superieure”, гласовиту по тешким пријемним испитима, строгим и високим режимом студија са професорима светског гласа.
Период Петровићевог студирања у Паризу пада у време када је француска математичка наука достизала једну од својих кулминационих тачака. Студије је започео о свом трошку, а од 1892. добио државну стипендију. На Сорбони је дипломирао математичке науке 1891. године, а физичке науке 1893. године. Као најбољи студент своје генерације присуствује пријему код председника Француске републике 1893, а исто тако и 1894. године. Радио је на припреми доктората и 21. јуна 1894. године одбранио је докторску дисертацију на Сорбони, пред комисијом професора Шарл Ермит, Емил Пикар и Пенлеве и стекао степен Docteur és sciences mathematiques (доктор математичких наука). Његов докторат је био из области диференцијалних једначина, чиме је стекао академску титулу доктора математичких наука као први студент са Балканског полуострва. Дакле, са непуних 26 година др Михаило Петровић био је изузетно образован човек који је по најоштријим светским мерилима и сва славна имена професора светске науке, успео у тако кратком року да стекне дипломе математичких и физичких наука, и уз то да одбрани докторску дисертацију на Сорбони. Ево, шта је у вези са тим написао Милутин Гарашанин који се тада исто налазио на студијама у Паризу, а касније се посветио политици: “Одбрана теза г. Михаила Петровића била је у правом смислу речи бриљантна. По свршеном испиту Председник га је поздравио врло лепом и дирљивом беседом у којој му је рекао да је он — г. Петровић — правио част Нормалној школи, да је он показао успехе који су у њој ретки и да ће њега његови професори памтити и у његовој далекој отаџбини са својим симпатијама пратити. Свој говор завршио је Председник, г. Хермите, прокламујући да је г. Петровић доктор математичких наука. Са моје стране имам да додам само то, да сам био дубоко дирнут доказима пажње и симпатија којих сам према г. Петровићу био сведок од стране оних што данас у највишим врховима науке математичке светле. У тој грани науке г. Петровић је већ унео српско име на достојан начин у научни свет. Г. Петровић је једна наша врло озбиљна тековина за науку. Тај младић чини част Србији”.
Докторирао, такође на Сорбони, годину дана пре рока, 1894. године, са дисертацијом “О нулама и бесконачностима интеграла алгебарских диференцијалних једначина” којом је изазвао велику пажњу научне јавности. Четири године провео је изучавајучи математику и физику на Сорбони где је и дипломирао као најбољи студент генерације и био примљен код Председника Француске два пута , 1893. и 1894. године. Са студија, из Париза 8. фебруара 1894. Петровић између осталог пише свом деди Новици Лазаревићу: “Имам да вам јавим једну вест: и ове сам године, као и лане, позват са још четворо другова из ове школе код Председника Републике на забаву која ће бити кроз три недеље. Немојте молим вас то никоме причати, јер ће вам ретко ко веровати од оних који су ме видели летос босога, са исцепаним туром носећи оне штуке које сам хватао у Макишком виру. Обавезан сам, хтео не хтео, да идем, а то ћу учинити толико пре што ми је ово последња година што сам овде, и у исти мах последња прилика за такву почаст; кад се будем вратио кући, зацело пре ће ме чича Арса позвати на весеље но Карно. Лане сам био лењ — а и није ми било до тога — да вам пишем, о томе шта сам видео и како сам се провео; обећавам вам да ћу ове године бити опширнији, ма да не марим баш много, ни ја ни ви, за такве ствари.”
Живот у престоници Француске обликовао је личност младог Петровића. Током 1897. године Петровић је конструисао тзв. хидроинтегратор, аналогни рачунар који је био у стању да решава две класе диференцијалних једначина, који многи научници сматрају претечом плотера. Три године касније ова је машина била изложена у Српском павиљону на Светској излозби у Паризу, 1900. године и осваја златну медаљу. Одали су му признање светски научници ,Камке, Прајс, Морен. Руска, пољска и америчка наука одале су Петровићу признање као предсказатељу једне нове савремене науке “кибернетике” чији је утемељивач касније био Норберт Винер.
Иако је као тек свршени доктор имао неколико понуда да као стални професор предаје на европским универзитетима, млади Михајло Петровић одлучује да прихвати предлог Александра Обреновића, враћа се у Београд 1894., када је 22. октобра/3. Новембра указом краља постављен за редовног професора Велике школе у Београду. Када је она 1905. прерасла у Универзитет, постављен је, првим указом, са још седморицом колега, за професора Универзитета на ком је остао до пензионисања 1938. године. Михаило Петровић био је ђак Димитрија Нешића, професора више математике на Лицеју. Већ на Лицеју показао је интересовање и таленат за математику, али је у два маха добијао награде и за светосавске темате.
На Дунаву уочи Првог светског рата. “Да нисам добио тај један глас више на стечају за професора Велике школе, никада се математиком не бих бавио. Живео бих на рекама Србије, не на броду, већ у чуну” – говорио је Петровић.
Алас је у то време један од највећих стручњака у свету за диференцијалне једначине. Предавао је многим генерацијама студената, све до одласка у пензију 1938. године. Године 1897. је постао дописни члан Српске краљевске академије и дописни члан Југословенске академије знаности и умјетности у Загребу. Редовни члан Српске краљевске академије постаје 1899. године, када је имао 31. годину, као један од најмлађих чланова у њеној историји.
Он је, као већина људи тога доба, држао до свог војног чина “резервног инжењерског пуковника”, па је сарађивао са војском, нарочито на пољу криптолографије. Његови системи “шифровања” били су у употреби у војсци и дипломатији. Проналазак “даљинар” откупљен је и реализован за потребе Војнотехничког завода у Крагујевцу и Русији. Конструисао је и један тип “зупчастог преносника” који је био претеча аутоматских мењача на аутомобилима. Његов “Вечити календар” реализован је у више хиљада примерака. Године 1941. он је поново позван у рат као резервни официр, Немци су га заробили али су га после неког времена пустили због болести. 8. јуна 1943. професор Михаило Петровић умро је у свом дому на Косанчићевом венцу у Београду.
“Проблеми, пред којима данас остају немоћна средства математичке анализе, не морају до века такви остати; тешкоће, несавладљиве за данашње математике, могу бити играчка за сутрашње.” – Мика Алас, 1914.
“Оно што је допуштено онима који имају за собом велики научни багаж и који су много урадили па у нечему и грешили, не мора бити допуштено и онима код којих оно што су урадили није много наспрам онога у чему су грешили.” – Мика Алас, 1923.
Објавио је велики број проналазака, научних радова, уџбеника и путописа са својих поморских путовања. По свом научном раду и резултатима Михаило Петровић Алас спада у највеће српске математичаре, једини математичар међу 100 најзнаменитијих Срба. Његова заслуга је посебно велика што је био оснивач београдске математичке школе, из које проистекао велики број његових ученика који су наставили његово дело. Све докторске дисертације из математике одбрањене на Београдском универзитету од 1912. до Другог светског рата, биле су под његовим менторством. За свој обиман и плодоносан рад Михаило Петровић је биран за члана више академија наука (Београд, Загреб, Праг, Варшава и Букурешт) и научно-математичких друштава (Београд, Париз, Праг, Краков, Лајциг, Лавов, Палермо, итд.). Поред наведених патената, објавио је 14 монографија и око 260 стручно-научних расправа. Први докторат из математике, а други на Универзитету у Београду, израђен је под менторством Петровића (кандидат: Младен Берић, одбрањен 13.05.1912). Касније је код њега докторирало још 10 математичара, а поред тога извео је и више од 40 генерација математичара на пут просвете. Поред тога, примио је више одликовања: ордење Светог Саве петог до првог реда, медаљу Милоша Великог, орден Белог орла, Орден румунске круне, итд.
Био је учесник Балканских ратова и Првог светског рата као официр, и после рата је био резервни официр. Мика је обавезни ђачки рок у сталном кадру одслужио у београдском гарнизону. По одслужењу ђачког рока положио је испит за резервног пешадијског официра. Последњих година прошлог века наша је војска оскудевала у инжењерским официрима, нарочито резервним. Потреба да се тај кадар прошири указала се за време грчко-турског рата 1897. године. Тада је Министарство војно откомандовало из пешадије око 100 резервних официра са факултетском епремом, инжењера и професора математике и физике и распоредило их по инжењерским резервним трупама. Сви тако откомандовани официри морали су претходно свршити нарочити стручни једномесечни инжењерски курс који је одржан у две партије, у два узастопна месеца у Нишу.
По свршетку тога курса полагао се испит. Ко је положио тај испит, остајао је и даље пешадијски официр распоређен у инжењерији, а ко није положио – враћен је у пешадију. Мика је откомандован из пешадије у инжењерију, био на првом инжењерском курсу и положио одговрајући испит,бива у чину поручника, затим полаже и стручни ислит за чин инжењерског капетана. Програм за тај испит био је онда апсолутно исти као и за чин активног инжењерског капетана. По повратку са тог курса одмах се почео спремати за тај испит. После два месеца непрекиднога рада, пријавио се и полаже испит у марту 1898. године током 8 дана. Наскоро после тога дефинитивно је преведен у инжењерску струку. Та промена прослављена је врло бурно аласком вечером у Нишу. Од целе оне групе 100 откомандованих пешадијских официра једино су Мика и Миланковић положили стручни војни инжењерски испит и у том роду оружја дотерали до чина резервног инжењерског потпуковника.
“Права поезија и истинска наука имају не само додирних тачака, већ чак и дубоких не само додирних тачака, већ чак и дубоких заједничких црта. Једна од таквих црта, и то баш она у којој је по кашто тешко и разазнати шта је ту наука, а шта поезија, јесте откривање и искоришћавање сличности међу диспаратним елементима и фактима.” – Мика Алас, 1925.
“Математика будућности неће се састојати искључиво у формирању једначина, неједначина и у израчунавањима. Тај моћни и суптплни инструменат људске логике, у случајевима кад за то буде имао подесну основицу, даваће одговоре не само на питање колико, већ и на питање како.” – Мика Алас, 1933.
Упоредо са извођењем наставе, Петровић се бавио научним радом. Захваљујући њему, математичке науке у Србији први пут излазе на сцену на којој су и данас присутне. Петровић је дошао до импозантних резултата у диференцијалним једначинама, теорији функција, алгебри и рачунарству. Објављивао је научне радова у најугледнијим часописима света. Његовим резултатима користили су се многи наши и страни научници или су о томе писали. Неколико диференцијалних једначина, специјалних функција и неједнакости носе име “М. Петровића”, а чувени математичар Картан записао је да Петровић припада групи ретких научника који су засновали нове научне дисциплине (математички спектри, математичка феноменологија и интегрална математика).
“Данас је већ историјски сигурно да је преокрет у математичким наукама у Србији започет појавом Михаила Петровића. Петровићев научни пут значио је много И већ припада историји, оном херојском добу када је мала Србија створила своју културу и успевала да и својим културним постигнућима продире у свет.” — писао је академик Радивој Кашанин.
Михаило Петровић је друговао са обичним људима Савамале, Дунава, а био је веома виђен у кругу високих интелектуалаца. Овакав сплет пријатеља од академика до рибара, од професора Универзитета и правника до једноставних виноградара — можда је јединствен на нашем поднебљу. Своје “ја” подредио је подједнако и рибару — мештару Бури Пупи, и младом Јовану Карамати, и пријатељу Јовану Цвијићу а и виноградару Јеремићу. Бринуо је о старим и изнемоглим коранџијама Доњег Дунава истом снагом као и о младим сарадницима у науци. Његов очински поглед на прве научне кораке својих ученика Младена Берића, Симе Марковића и других имао је исто значење као када почетнике—рибаре учи лапташу и алову. Овакво јединство погледа на живот чинило га је великим. Петровићева околина знала је за ово и његово присуство богатило је завичај из дана у дан.
Живео је у својој скромној радној соби на Косанчићевом венцу у Београду. Гвоздени, војнички кревет, једноставан писаћи сто и неколико мајсторских писама рибара о зиду. Једноставан у погледима на живот, није подлегао слави која му је свакодневно пристизала из кругова науке. Имао је своје назоре, живео је сам да би могао своја умећа да пружи сваком. Михаило Петровић стално одлази својим рибама и у том свету тишине налази језгро Природе. Као рибар хуман је и у том послу испољава све своје карактеристике племенитог човека. После рата, тачније 1920. године Београдом је владала глад. Са каквим је еланом и поносом Петровић ловио рибу у Сави и Дунаву и на Великој пијаци бесплатно делио народу. Забележено је, да у критичним данима глади, Петровић одсуствује са часова наставе на Универзитету да би што више уловио рибе и поделио народу.
Није волео скупове, почасти и славља. Једноставно, бежао је од тога. Ниједном није одржао јавно предавање на радију или Коларцу. Спутавао је сваку популарност и кићење славом и себе, и својих сарадника. Када је Београдска математичка школа између два рата имала завидне резултате светских размера, Петровић пише анонимно приказ о својој школи математичара под називом Кошница математичара без навођења иједног имена. Супротно другим природама људи — научника и погледима на свет, као што је рецимо Милутин Миланковић (1879—1958), Петровић о себи приватно није написао ниједне речи! Оно што је у младости прикупио, дознао, зарекао — то је остало трајно. У младости је био скроман и једноставан, пун духа и лепоте живота.
Милутин Миланковић у својим мемоарским радовима често је истицао скромност и једноставност Михаила Петровића. Углађен хабзбуршки грађевински инжењер Миланковић, поносан на све лепоте и раскоши Беча, пожелео је да упозна знаменитог српског математичара чији су научни радови прешли уске међе и постали власништво светске науке. Ево, како то професор Миланковић описује. “Живо сам желео да га упознам, али ми се за то није пружила прилика, а и устручавао сам се да, неоквалификован, ступим пред човека толико славног као што је он био. Тек кад сврших своје студије и постадох доктор техничких наука, ја се, приликом једног кратког боравка у Београду, у првим данима године 1905, одлучих да га посетим. Потражих га у згради тадање Велике школе коју сада зовемо старом зградом Универзитета. Кад уђох у њу, обратих се њеном портиру, домаћину, овим речима: “Молим вас, да ли је ту господин доктор Михаило Петровић, и могу ли с њим говорити?” Домаћин, један стари чичица, погледа ме као да сам га ословио на кинеском језику. Ја понових питање штогод сам јасније могао. Он ме премери од главе до пете, па рече: “Не познајем! – “Како да не познајете?” узвикнух, “нашег славног математичара, познатог у целом свету!” Он се тада присети: – Јес’, јес’, то је наш Мика! Сад ћу да видим!” – Па се окрете другом једном служитељу који је стајао близу степеница: “Жико, богати, тркни горе и види да ли је ту Мика!” После неколико тренутака појави се тај служитељ на средњем краку степеница и викну нам одатле: „Ту је Мика!” Попех се горе у Петровићеву собу, где ме он пријатељски дочека.”
И на крају Петровићевог радног века, у Свечаној сали Универзитета у Београду спремала се светковина. Дана 17. новембра 1939. врло скромно, у “породичном кругу”, и у присуству министра просвете, ректора Универзитета и декана Филозофског факултета, Михаило Петровић је промовисан за почасног доктора филозофије Београдског универзитета, на основу одлуке Савета Филозофског факултета од 1. јула 1938. Као човеку коме су биле туће речи титула, свечаност, јубилеј, име, положај, истицање, или пак ситничарство, љубопитљивост, злоба и слично, колеге и ученици, као и просветне власти припремили су у тајности прославу. На неколико минута пре почетка прославе — промоције, а непосредно после одржаног часа својим студентима, са скоро неизбрисаним рукама од креде, присуствовао је овој тако чудно режираној прослави. На крају свега дао је Први пут кратку изјаву за новине: “Бог је сведок да овоме ништа нисам крив.”
МИКИНА ОПОРУКА : “Ја сам већ у годинама – што сам урадио, урадио… Ако се жив вратим са овог путовања – то је чист ћар. Ако, пак, на путу умрем – ништа не мари. Бићу сахрањен тамо где ме смрт снађе. Најбоље ће бити ако умрем на лађи, па ме баце у море да ме рибе поједу и освете ми се што сам их много ловио и јео. Ми, Срби, смо иначе навикли да се сахрањујемо у мору. Знате већ да постоји “плава гробница” у Јонском мору, поред острва Вида, “острва смрти” у близини Крфа, па неће ни мени сметати да одем у неко море. Бар се нећете мучити око моје сахране.” – из књиге “Моје успомене и доживљаји 1919-1945” Тадије Пејовића, Микиног асистента, касније професора математике Београдског универзитета.
Живот Михаила Петровића личи на роман, а његов лик на портрет књижевног јунака. Да није био изузетан, не би се ни определио за Српску књижевну задругу, да своја путовања, сазнања, открића — штампа у књигама ове установе, која се у његово време ближи својој педесетој години. Летопис живота и рада Михаила Петровића има више од 600 страна. Написао га је најбољи познавалац Мике Аласа, Драган В. Трифуновић, свестрани приређивач његових књига, а објавила Српска академија наука и уметности. Тај летопис представља велику лекцију наше науке и културе. Милутин Миланковић, који је с Миком делио “сопче” на факултету, и ово је рекао о Аласу: “Проводио је дане у риболову на Сави и Дунаву, а месеце на широком мору, крстарећи између једног и другог пола Земљиног. Исто оно што је био у науци, неуморни путник и истраживач, то је био у животу.Љубав према риболову и води учинила је од Михаила Петровића страсног путника у егзотичне крајеве света.” Године 1931. и 1933. боравио је као члан научне експедиције у северној поларној области, а 1935. у јужној поларној области.”
О томе сведоче његове књиге које је штампала Српска књижевна задруга. Најпре је у редовном 35. “Колу” објављена његова књига “Кроз поларну област” — путопис дуж норвешких обала, поред Медвеђег острва, дуж обала Гренланда, сазнања о поларним трагедијама, о лову у поларној области, о лову на китове. — У једној антологијској едицији, намењеној класицима светске и српске књижевности и науке, нашли су се и научни путописи математичара, помног истраживача, који је умео не само да гледа и анализира, него и да промишља природу, људе и неписане законе света. “На том свом путовању упознао је Мика северну и поларну област са свим њеним лепотама и страхотама, добио при прелазу поларног круга своје крштење, видео поноћно сунце у тренутку кад оно додирне површину мора и пушта водоравне зраке који, одбијајући се од морске површине, стварају чаробне слике…” — пише Миланковић.
Стручне и научне радове Петровић је штампао од 1897. до смрти (1943) у многим листовима и часописима: “Ловац” и “Српски књижевни гласник”, “Тежак” и “Економист”, “Политика” и “Летопис Матице српске”, “Рибарски весник” и “Гласник Подмлатка Црвеног крста”… А књиге природњачких путописа наменио је едицији “Поучник” Српске књижевне задруге.
У Задругином “Поучнику” су три његове књиге. Дело “У царству гусара” излази 1933. Ево само неколико поглавља из овог драгоценог путописног сведочанства: колевка јегуље — Саргаско море, Бермуди, Бахамска острва, Антили, Канарска острва, приче о гусарима, епизоде из морског пиратства… Године 1936. Задруга издаје Петровићеву књигу “По забаченим острвима”. На океанским даљинама живот прати и описује Мика Алас са Саве, научник који спаја математику, философију и поезију. У тој књизи су острва јужног Атлантског океана, Острво Св. Јелене, Наполеоново путовање, Мадагаскар, острва јужног Индијског океана, опет лов на китове… Најчудесније дело Мике Аласа већ својим насловом сугерише своју изузетност: “Роман јегуље”. И ово сазнање природе и њених неухватљивих закона штампао је у библиотеци “Поучник”. “Вековну природну загонетку” овог воденог створења Мика Алас открива математичким методом и умом у исто време. Живот у океанским дубинама, вели, има и “свадбено прекоокеанско путовање” јегуље, и “нерасветљене мистерије јегуљиних романа”. Књига је прво издање доживела 1940, а друго у другој Југославији, у обновљеном “Поучнику”, 1952. Светлана Стипчевић, аутор књиге Књижевни архив Српске књижевне задруге 1892—1970, пронашла је једно писмо Михаила Петровића Аласа од 14. августа 1939. У писму се он обраћа Павлу Поповићу, секретару СКЗ: “Вратио сам се читав са прекоморске вратоломије и донео нешто новог материјала којим бих желео допунити Роман јегуље.” Писмо је писано руком и ћирилицом.
И трећа традиционална Задругина едиција “Савременик”, намењена делима савремених домаћих књижевника, прихвата Михаила Петровића, научника, као изванредног књижевника. У “Савременику” 1935. излази његова књига Са океанским рибарима: од француске обале до Њу Фунленда, поред обала Лабрадора, од Магдаленских острва на ушће Сен Лорана… Оно што су у тадашњем “Савременику” били песници и приповедачи — Ћопић, Десанка, Иво Андрић, у путописном и научном приповедању био је Михаило Петровић Алас. И 1967. Задруга се сећа свог преданог аутора. Те године, у редовном 60. “Колу”, као 405. књига излазе Метафоре и алегорије Михаила Петровића Аласа, које је опет приредио Драган Трифуновић.
Како пролазе времена, тако се његове књиге читају и штампају све чешће. Његова Сабрана дела у 15 књига објављена су у Београду 1998. Путопис кроз поларну област започиње Алас сећањем на своју омиљену лектиру, “Пустоловине капетана Хатере”. “Оно о чему се у детињству и младости маштало читајући Авантуре капетана Хатераса од Жила Верна, и о чему је лично имао бледу визију проводећи дане и ноћи у зимским риболовима по Сави и Дунаву, пуним ловачких и бродарских авантура” — Мика Алас гледа уживо, у једној научној поларној експедицији. “Једне лепе јунске ноћи, прошле, 1931. године, пошли смо нас шесторо, пет француских испитивача и ја, из Денкерка, најсевернијег француског морског пристаништа, право на север, у правцу Норвешке…” У северној Норвешкој придружују се скандинавској поларној експедицији од 24 учесника — физичара, океанографа и маринских официра. Путници не узимају озбиљно предсказивање енглеског астронома Харвуда, па доживљавају “ураган од ветра и олује, страховите буре на мору, праћене бујицом од дуготрајних киша. Тај ће урнебес бити праћен и необично јаким земљотресима и трусним катастрофама.”
Путопис Мике Аласа је историјски, географски и етнографски приказ северног света: земаља, градова, мора, а највише — живота поларне области. Он не пропушта да помене “злогласни морски вртлог Малстром, који је у току векова прогутао мноштво људских жртава, а за који су, у тим крајевима, па и на целоме северу, везане многобројне скаске и легенде…” У књизи су карте путовања, фотографије рибара, Лапонаца и њихове деце, бродова, пристаништа, санти леда и ледених брда од десет милиона тона, глечера Гренланда, саоница на леду… А више од тога дају приповедне слике: призори и доживљаји, подаци и закључци одличног казивања свестраног писца и научника. Узбудљиви су сусрети са белим медведима, живот Ескима у потрази за храном, лов на делфине. Ту су и прегледи историјских покушаја да се приђе што ближе полу — имена, датуми, достигнућа претходних поларних експедиција. Мика Алас зна и потраге за несталим експедицијама и њихове научне циљеве — а све то у јединственој светлости крајњег севера, између неба и леда. Пустоловина храбрих овде је пустоловина научника. Тамо где живе бели медвед, фока, морж, кит, поларни во — долази и стари морски вук из Београда: Михаило Петровић Алас.
Мика Алас је желео да о занимљивостима са својих путовања обавести шири круг радозналих људи. Отуд велики број његових текстова у многим новинама и часописима: “Шта су поларне експедиције”,”„Међу људима најпримитивније расе на свету”, “Тешкоће и опасности путовања кроз поларну област”, “У постојбини правога гусарства”, “Три недеље у центру највећих риболова на кугли земаљској”, “Један велики муслимански гусар”, “С ловцима морских слонова”, “Једна северна оаза”, “Како изгледа путовање на санти леда”, “Северна чуда”, “Пловидба под морем”, “Лов на ајкуле” — да поменемо само чланке из Политике од 1931. до 1941. “Он је често прекорачивао и крајње границе испитаних области и откривао нове пределе.” – Миланковић
Године 1941. Мика Алас је пензионисани професор универзитета. На почетку рата он се сам пријављује војној команди при Генералштабу и тражи униформу која му припада као резервном инжењеријском потпуковнику. Априла месеца заробљен је у Сарајеву. Не желећи да скине униформу и тако избегне заробљеништво, одведен је у немачки логор у Нирнбергу. Одатле је пуштен на интервенцију свог друга из младости принца Ђорђа Карађорђевића. “Болестан и изнемогао, септембра месеца враћа се из заробљеништва у разорени Београд.” Дело “Прости бројеви објавио је 1943”. Мада стар и слаб, активно долази у Српску краљевску академију… Умире 8. јуна. “Сутрадан рибари и аласи пренели су на рукама ковчег са посмртним остацима свог мајстора до Саборне цркве. Од покојника опростили су се говорима: епископ Венијамин, проф. Милутин Миланковић, и проф. Никола Поповић.” Миланковић је, између осталог, рекао: “Пред смртним остацима свога бесмртника, оплакује српска наука свог највећег математичара Михаила Петровића. Са њима се та наша наука, ношена широким крилима његовог генија, уздигла до висине да је сагледа цео научни свет…”
ТЕСТАМЕН МИКЕ АЛАСА – “Белешка о мојој чистој имовини на дан 15. Новембра 1941. године – 1) Кућа на Косанчићевом Венцу бр. 22; 2) Виноград, воћњак и зграде на Топчидерском Брду (Лацковићева ул. бр. 4); 3) У Држ. Хипот. Банци (по уложеној књижици бр. 30369, књ. 53) око 412.000 д.; 4) У Штедионици општине Града Београда (по улож. књижици бр. 1466) око 380.000 д.; 5) У Срп. Нар. Банци (текући рачун) око 30.710 д.; 6) У Франц. Српској Банци (тек. рачун) око 11.000 д.; 7) У Поштанској штед. (по улож. књиж. бр. 625344) око 33.000 д.; 8) У Credit Lyonais у Паризу (сотрге. Д.Е. 5470) Депот око 11.000 фр. фр., 51/2% 1932, Аморт Б. око 30.000 фр. фр.; 9) У Leih und Sparkasse (Uznach )comрtе courant око 5000 фр.; 10) 10 акција Удружења Прив. Наставника 5000 дин.; 11) 200 ком. обвезница ратне штете?
Моји дужници – 1) Банкарско и Трговачко Д. Д. у ликвидацији око 130.000 д.; 2) Живојин Никић трг. из Мола око 30.000 д.; 3) Влајко Мићић из Вел. Поља (интабулација) са интересом око 50.000 д.
Дугова немам никаквих и никоме.
Моја последња воља – Пишући и потписујући у потпуном телесном и душевном здрављу, ову моју последњу вољу, остављам сву моју имовину (непокретности, покретности, Готовину у новцу, уложеним књижицама, текућим ранунима, хартијама у вредности и др.) својој рођеној сестри Марији, супрузи Живојина М. Перића, ред. професора правног факултета на Београдском универзитету у пензији.
Молим сестру Мару, да пошто прими наследство, испуни ове моје жеље: 1) да нашега деду по матери поч. проту Новицу Лазаревића, нашег оца поч. Никодима Петровића проф. Богословије, и нашу матер поч. Милицу, као и мене лично упише за чланове добротворе свештеничког Удружења у Београду и положи за то потребне улоге. 2) да нашим сестрама од стрица Милоја и Кате: Лепосави, Маци и Славки учини свакој поклон по 5000 (пет хиљада) динара и да, према могућности и своме нахођењу, материјално помогне школовање Мациног сина Михаила. 3) да све моје књиге, које имају везе са науком, поклони Математичком институту Философског факултета на Београдском Универзитешу. За све остало стављам сестри Мари потпуно право располагања и одлучивања.
У Београду на Св. Архангела Михаила 21. Новембар 1941. gод.Својеручно написао и потписао Михаило Н. Петровић ред. професор Беогр. Универзитета у пензији.”
Аутор : Синиша Мијатовић
фото: приватна архива
