Nakit je primenjena umetnost, nakit je kulturna baština naroda, bogatstvo i sačuvane emocije i sećanja na događaje u životu kada se nakit daruje. Nakit je trag u vremenu i porodična nit koja spaja generacije… Čuvari nakita se menjaju ali njegov trag je svedočansto o vremenu i ljudima.
Pripremajući tekst „Tradicionalni nakit kod Srba“ za sajt Srpske Televizije USA meni je pripremljeno iznenađenje i velika radost. Gospođa Irena Milošević, dizajner na RTS-u, u penziji, supruga Veroljuba Miloševića, urednika Srpske Televizije USA, svojim gestom je potvrdila da vrednost nakita davanjem dobija izraz blagodati.
„Bila sam srećna dva dana dok sam vam pripremala poklon“,
rekla mi je u telefonskom razgovoru.
Bila sam srećna kada sam ugledala s kakvom pažnjom, ljubavlju i prefinjenim ukusom je gospođa Irena pripremila poklon.
Iznenađenje poklonom pretvorilo se u dečju radost. Dva prelepa srebrna prstena, replike unikatnih prstena iz XIV i XVIII veka, vlasništvo Muzeja primenjene umetnosti u Beogradu, izrađeni 1984. i 1986. godine u Zlatari Majdanpek, Basen Bor, Jugoslavija.
„Ovo je moje prstenje koje dugo ne nosim jer su mi prsti odebljali a i ruke ogrubele. Želela sam da ih dam nekom kome ih vredi dati i osetila da ste to vi. Volela bih da ih nosite, da traju na vama.
Pozdravlja vas Irena“,
napisala je u malom propratnom pismu gospođa Irena.
Nosiću ih. Čuvaću ih. A kada dođe vreme, predaću prstenje ćerki Drenki na čuvanje zajedno sa pismom, kesicom za nakit boje dostojanstva i trajanja, pantljikama i svilenim cvetnim papirom… Oni su više od ukrasa, više od blaga u srebru, oni su govor duše.
Kada se uzbuđenje stišalo, nazvala sam gospođu Irenu. Dugo smo pričale kao da se poznajemo ceo život. Misli su nam se nadovezivale. Ista nit razmišljanja.
Pričala sam joj da je ovo moj jedini nakit jer sve što sam imala, bez žaljenja, čak sa beskrajnom srećom, sam prodala i priložila novac ćerki za kupovinu porodične kuće na kredit.
Pričala mi je gospođa Irena o beogradskoj gospođi koja je posle Drugog svetskog rata, ujutro, uredna i dostojanstvena, sa cegerom u ruci i prstenom u novčaniku odlazila na pijacu. Brižljivo je birala povrće dok je žena s druge strane tezge, ozarena lepotom, nameštala prsten na ruci.
Iskrsla mi je slika otvorene, prazne, starinske drvene škrinje za nakit sa oslikanim medaljonom u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu na postavci izložbe „Trag u drvetu“.
Piše: Nadica Janić
(Iz ciklusa priča „Govor duše“)