Не знаш мога дjедa Вука Церовића? Он јединствен, нема таквога. Кад сам први пут угледао његово лице у породилишту, тога се баш не сјећам најбоље, али могу да замислим, почео сам се дерати из гласа, а он се ухвазио за стомак од смијеха. Није био лијеп призор глеати те радознале, смијуљиве очи, како изнад бркова буље у мене..