У сну је сањао да скупља камење, на јави га сакупљао, камен по камен, изроди се читава наука.
САКУПЉАЧ КАМЕЊА
Лозница је град на западу Србије и припада Мачванском округу. Град се налази у подножју планине Гучево. Лозница је позната по Вуку Стефановићу Караџићу, Јовану Цвијићу, Мићи Поповићу, Анти Богићевићу…
У непосредној близини Лознице се налази родно село Вука Караџића, Тршић. Такође, у близини Лознице се налази и један од најстаријих манастира на овим просторима, манастир Троноша, а његов ктитор је била Каталина Немањић, жена краља Драгутина. На шест километара од Лознице се налази и бања позната по лековитој води, Бања Ковиљача.
Најстарији трагови насељавања праисторијског човека на територији Јадра и Лознице, могу се са сигурношћу везивати за период старијег неолита, односно Старчевачке културе, 4500 – 3000. године нове ере. На основу археолошких података, може се пратити које је становништво живело на овој територији. Илири, су у Јадру оставили доста своје материјалне културе, а и сам назив Јадар потиче од Илира. Са римским освајањем Балканског полуострва и претварањем наше територије у римску провинцију, према новој подели Јадар је припао римској провинцији Далмацији.
Прво насеље које се налазило на месту данашње Лознице, још у античко доба, звало се путна станица „15 миља”, док се најзначајније насеље у Јадру звало Genzis, а налазило се, отприлике, на месту данашње варошице Лешнице. По једном предању Лозница је добила назив по виновој лози, која се гајила у овим крајевима, почев од 3.века наше ере, у доба римског цара Проба.
Лозница се први пут помиње у повељи краља Милутина, када је Катарина, супруга Милутиновог брата Драгутина, подигла оближњи манастир Троношу ,1317. година. Лозница се један дужи период у средњем веку уопште не помиње. По податку из 1533. године у Лозници је по попису становништва живело претежно муслиманско становништво. У том периоду Лозница и Јадар ушли су у састав Зворничког санџака са седиштем у Зворнику, а Зворнички санџак је улазио у састав Босанског пашалука.
Становништво Лознице, у жељи да се ослободи турске власти, активно се укључује у заједничку борбу српског народа, одмах по избијању устанка 1804. године. Свe време устаничког ратовања од 1804 – 1813. године, у Лозници и околини одвијају се бројне и тешке борбе против Турака. Срби су, осим 1813. године, Увек успевали, не само да савладају, него и да протерају Турке преко Дрине. Поновни повратак Турака у Лозницу 1813. године и укључење Лознице и Јадра у Зворнички санџак, створило је изузетно тешку ситуацију са којом се народ није мирио.
Лозница и Јадар улазе у састав Кнежевине Србије за време Милоша Обреновића, доношењем хатишерифа султана Махмуда II, новембра 1833. године, о припајању шест отргнутих нахија Србији. Прикључивањем Лознице и Јадра територији Кнежевине Србије, после 1834. године, укинуто је турско власништво над земљом, и она је проглашена за слободни сељачки посед чиме су укинути феудални односи. Јадарски срез ушао је у састав Подринског округа, а Лозница истовремено постаје седиште среза и округа, и то остаје све до пред крај 19. века, када тај примат преузима Шабац.
Ратови 1912 – 1913. године, а посебно први светски рат 1914 – 1918. године, за извесно време заустављају привредни развој и знатно смањују број становника Лознице и околине. По завршетку Првог светског рата, Лозница остаје средиште среза . Неколико послератних година чинило је краткотрајни период обнове и релативног привредног напретка, што је карактерисало већину градова бивше Краљевине.
Чувени лозничанин сматра се утемељивачем српске географије. Бавио се подједнако друштвеном и физичком географијом, геоморфологијом, етнографијом, геологијом, антропологијом и историјом. За више од три деценије интензивног научног рада, објавио је неколико научних радова, међу којима су можда најзначајнија дела “Балканско полуострво” и “Геоморфологија”, које су и данас полазна основа за многа савремена истраживања.
“Душане, ја и ноћу док сањам сакупљам камење!”, рекао је свом пријатељу са студија Душану Стојићевићу, неколико месеци после њихове прве научне експедиције у околини Лознице.”
Јован Цвијић, велики српски географ и научник светског гласа, рођен је у Лозници, 12. октобра 1865. године, у трговачкој породици. Његови преци по оцу потичу из дробњачке жупе у Херцеговини.
У Лозницу се, око 1800. године, доселио Јованов прадеда Цвијо Спасојевић, по коме су његови потомци понели презиме Цвијић. Цвијо је био учесник Карађорђевог устанка и остао је упамћен по честим упадима на босанску територију, где је палио села, доводио робље и доносио витешки ратни плен.
Нарочито се приповедало о његовом јуначком походу на турско село Скочић у Босни; пошто га је поробио и попалио, као робље је одатле довео неколико девојака, које је поудавао за српске сељаке.
Родитељи Јованови били су Тодор и Марија. Тодор је, неко време, био трговац на гласу, али је знао да предузима и неуспешне трговачке подухвате. Пошто му се, једном приликом, покварио транспорт скадарске јегуље, а другом поквасио дуван који је превозио из Бајине Баште у Шабац, остао је без игде ичега, само са својим скромним имањем и жениним миразом. Мајка Марија потиче из старе и угледне сеоске породице Аврамовић из Корените, удаљене од Лознице десетак километара.
У време њеног девојаштва, ова задружна кућа је бројала око 70 душа. Тодор и Марија су изродили шесторо деце — четири кћери и два сина; Јован је био треће рођено дете у овој породици. Осим Јована, имали су сина Живка и кћери, Милеву, удату за Владимира, сарача, Наду, удату за Драгутина Бабића окружног благајника, каснијег начелника министарства финансија, и Соку.
На Јованово васпитање, развој и формирање, посебног утицаја је имала отресита мајка Марија, коју је јако волео и уважавао. Уочивши његову радозналост, она је, од ране младости, подстицала Јованово даље школовање и усавршавање.
На формирање дечије личности имали су утицаја и тетка Петра, која је знала многе приче из Вукових збирки и упознавала га са народним обичајима и умотворинама, као и ујак Петар из Корените, “врло разборит сељак, широке памети”, код кога је мали Јован проводио већи део школског распуста.
Основну школу и прва два разреда Гимназије, Јован је учио и завршио у родној Лозници. Био је најбољи ђак и понос Лозничке гимназије. Требало је продужити школовање, али средстава за то није било. На срећу, народни посланик за Лозницу у то време био је Велизар Кундовић, који је, уочивши марљивог и даровитог ученика, предложио Јовановим родитељима да га Лозничка општина, као свог питомца, потпомаже до завршетка матуре, са обавезом да потом “учи медицину”. Разумљиво да су овај предлог Јованови родитељи прихватили и он је, у јесен 1879. године, школовање наставио у Шабачкој полугимназији.
У Шапцу је становао у Ратарској улици, преко пута Болнице, “близу Грмића”. За директора Полугимназије Ђуру Козарца имао је само речи хвале. Од професора, у посебној успомени му је остао Владимир Карић, који је, “већ болестан на плућа, био намргођен и ћуталица, заједало, али оштре памети, и могао је у моментима постати речит и пасиониран”.
Пошто је одмах запазио даровитог ђака, при крају трећег разреда знао је младог Цвијића удостојити позивом у шетњу, упуштајући се са њим у дугачке разговоре. Пријатељство овде склопљено, доцније ће се само продубљивати. Цвијић је био најбољи ђак Шабачке гимназије, што му је знатно олакшало школовање.
У четвртом разреду је становао код имућног трговца Милоша Поповића, на Малом Баиру, не плаћајући станарину, али уз обавезу да му подучава децу. Тако је био у прилици да стипендију и оно што су му родитељи слали, троши на гардеробу и куповину књига и часописа.
Од утицаја на Цвијића био је и млади професор физике Ранко Петровић, не толико по својим предавањима, колико по страсном пропагирању социјалистичких идеја. Под Петровићевим утицајем, Цвијић се претплатио на лист Побратимство, који су издавали београдски великошколци, а ђаци га просто гутали. Истовремено, почео је читати све социјалистичке часописе који су излазили у Крагујевцу, Београду и Новом Саду, а добијао их је од професора Петровића, који их је “имао лепо повезане”.
Наравно, од највећег утицаја су били чланци Светозара Марковића и Пере Тодоровића, као и преводи Чернишевског. “Тако је започела моја социјалистичка периода” — говориће доцније Цвијић. Здушно је прихватио социјалистичке идеје, које су биле у сагласности са идеализмом, усађеним од мајке Марије.
Више гимназијско школовање Цвијић је, 1881. године, наставио у Београду. Био је члан Ђачке дружине Нада, на којој је читао своје преводе са немачког језика. Доцније, у четвртом разреду, почео је темељно да учи енглески језик. Док је за скоро све предмете важио као феномен, осећао је велику одбојност према граматици, за коју је сматрао да је сува и досадна и да “убија младићку памет”. Положивши испит зрелости, Цвијић је окончао гимназијско школовање 1884. године. Определио се за студије медицине, али му се жеље нису испуниле јер Лозничка општина није била у могућности да обезбеди стипендију за студије у иностранству.
Због тога, по наговору свог гимназијског професора Владимира Карића, у јесен 1844. године уписао се на природно-математички одсек Филозофског факултета Велике школе у Београду, на студије упоредне географије и етнографије. Истовремено је слушао и предавања из геологије и биологије, учествујући у екскурзијама које је организовао професор Јосиф Панчић по околини Београда. Пошто је већ у младости био човек немерљиве енергије, учио је и читао даноноћно. Већ на првој години студија, он чита стручну литературу на енглеском језику и преводи са енглеског на српски језик. На немачком, он чита Бихнера, Молешота и Монтегаце, као и неке социјалистичке часописе. Истовремено, посебно га интересује песнички геније Петар Петровић Његош; све филозофске сентенце Горског вијенца знао је напамет.
Дипломирао је 1888. године и одмах је био постављен за предавача Друге београдске гимназије. Но, већ наредне, 1889. године, као државни питомац упућен је на студије физичке географије и геологије на Универзитет у Беч. Студије је завршио за четири године, да би, одмах затим, 1893. године, био промовисан за доктора филозофије пошто је, пред комисијом угледних бечких професора и научника, успешно одбранио докторску дисертацију под називом Дас Карстпханомен.
Za STV USA Siniša Mijatović
foto: muzej privatna arhiva
