МИЛУТИН БОЈИЋ, ПЕСНИК БОЛА И ПОНОСА
Поводом 107. годишњице преране смрти великог српског песника, драмског писца, књижевног критичара, учесника отаџбинских и ослободилачких балканских ратова и Великог рата, Милутина Бојића (1892 – 1917), код споменика подигнутог у Београду у његову част, на раскршћу улица Милутина Бојића и Палмотићеве, окупили су се чланови Савеза потомака ратника Србије 1912 -1920 и ученици Прве београдске гимназије да достојно обележе дан када је ова људска громада напустила овоземаљски свет и стала у строј бесмртних јунака, који су Краљевини Србији, али и осталим народима бивше Краљевине Југославије (Хрватима, Словенцима, Црногорцима, Македонцима, Муслиманима …) донели дугоочекивану слободу.
Подсећајући на дела и јунаштво великог српског песника, Милутина Бојића, који је умро од туберкулозе веома млад, у двадесет и петој години живота у Солуну, у име Савеза окупљене је поздравио председник Иван Стратимировић. Присутним се обратио и представник Градске општине Стари град господин Александар Пуача, а затим, бираним речима већ по традицији, говорио је окупљенима и директор Библиотеке „Милутин Бојић“ из Београда, г. Јовица Кртинић. Он је у свом говору посебно указао на богато наслеђе Милутина Бојића, које Библиотека има, о његовом фонду књига и докумената и позвао присутне да у што већем броју посете ово јединствено културно здање.
Присутни су имали прилику да чују најчувенију Бојићеву песму „Плава гробница“ спевану 1916. г. на Виду. Песма је једно трагично сведочанство масовног умирања српских јунака на острву смрти, Виду, који су преживели албанску голготу, али нису успели изнурени и болесни да се изборе за живот. Песму „Плава гробница“ је са пуно емоција, осећања изрецитовао гимназијалац Петар Видаковић.
Професрорка Прве гимназије, која је довела групу од око тридесет ученика прочитала је потресну Бојићеву песму „Молитва“. Чланица Савеза потомака ратника Србије 1912 – 1920 са Врачара, Љиљаана Ђујић, рецитовала је једну своју песму посвећена неумрлом песнику и јунаку Милутину Бојићу.
Окупљеним члановима Савеза и ученицима Прве београдске гимназије обратила се и Олга Николић Брдар из куће Милутина Бојића, који је рођен у истој улици и породичној кући:
-Срећни смо што се у овако великом броју, у овом сунчаном и свежем дану, окупли овде поред његове бисте да се сетимо нашег великог песника и његових јуначких ратних другова, захваљујући њиховим животима и жртвама ми данас, овде у слободарској Србији можемо да живимо, радимо, школујемо се, да децу рађамо и унуке шетамо.
ЖИВОТ И ДЕЛО МИЛУТИНА БОЈИЋА
Милутин Бојић је рођен у Београду 19. маја 1892. године, а умро је у Солуну 8. новембра 1917. г. у болници „Престолонаследник Александар“. Живео је само двадесет и пет година. Сахрањен је на Војничком гробљу на Зејтинлику. Опроштајни говор му је држао познати књижевник и пријатељ Иво Ћипико. Пет година касније, посмртни остаци Милутина Бојића пренесени су у Београд где су сахрањени у породичној гробници на Новом гробљу.
Бојићев отац је био занатлија, брат Драгољуб је био професор геологије, а братанац Марко, новинар. Породица Бојић је живела у Београду у Хилендарској улици. Милутин је завршио Палилулску основну школу, данас ОШ „Вук Стефановић Караџић“. Ишао је у реалну гимназију, коју је звршио одличним успехом 1910. г. Већ тада је показао склоности за писањем поезије, па је у београдским часописима и листовима, „Дневни лист“, Венац“, „Пијемонт“, „Српски књижевни гласник“ и „Дело“ објавио прве песме. Као студент филозофије учетвовао је Првом балканском рату 1912. г. и Другом балканском рату 1913. г. иако је био болешљив. Био је писар у Министарству унутрашњих дела Краљевине Србије. После учешћа у балканским ратовима и ослобађањем Старе Србије (Косово и Метохија) путује по овој светој српској земљи, пише путописе, води белешке, приказе … У то време пише историјску драму „Краљева јесен“. Овај комад у стиховима одигран је у Народном позоришту 10. октобра 1913. г. О овој драми веома похвално се изразио Јован Скерлић (1877 – 1914) познати српски књижевник и критичар за чији је „Дневни лист“, који је издавао са књижевником Миланом Гролом (1876 – 1952), често писао.
По објави Првог светског (Великог) рата 1914. г. Аустроугарске монархије Краљевини Србији Милутин Бојић одлази у Ниш, где у Врховној команди Војске Краљевине Србије обавља једну важну дужност. После преласка Албаније са ВКС и по доласу на осрво Крф, где је једно време провео у обавештајној служби, штампа драму „Урошева женидба“ (1915.). После прекоманде у Солун 1916. г. објављује збирку песама „Песме бола и поноса“, у њој се налазе тридесет и четири песме, које говоре о једном трагичном и тешком времену српске историје. У овој збирци је и поема „Плава гробница“ посвећене страдању српских јунака и ратника у Велком рату. Те године пише и познату песму „Сингидунум“ посвећена родном граду, Београду. О повлачењу војске и народа преко Албаније, напорима и страдањима, која су доживели ходајући планинским стазама и богазама живота и смрти описао је у чланку „Србија у повлачењу“.
Ево најзначајнијих дела Милутина Бојића: Збирка песама (1915); Каин: поема у три дела, спев (1915); Песме бола и поноса (1916).
Драме: Ланци (1910): Краљева јесен (1913); Госпођа Олга (1913 – 1914, прво извођење 1979. г.); Урошева женидба (1915).
Милутин Бојић је умро веома млад. Веровао је у победу Српске војске. Слободу и васкрсење Србије није доживео. Слобода Србији дошла је годину и по дана после његове смрти, када је Војска Краљевине Србије са савезницима пробила 1918. г. Солунски фронт и до ногу потукли и понизили напријатеља, Аустоугарску, Немачку и Бугарску. Притом је ВКС учинила незабележен и невероватан подвиг у историји ратовања, раздаљину од Солуна до Београда (600 километара) усиљеним маршем и уз борбу Војска Краљевине Србије је прешла за само четрдесет и пет дана!
ВЕЛИКИ ЉУДСКИ ГУБИЦИ СРБИЈЕ У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ
У данашње време када Србија са савезницима обележава 106. годину завршетка и победу (примирје) у Великом рату (11. новембар) треба рећи, за разлику од неких држава, да је наша Отаџбина увек била на правој страни историје. И зато смо поносни.
У Великом рату Србија је просто десеткована, изгубили смо половину националне имовине. Окупатори (Аусроугарска, Немачка, Бугарска) су пљчкали и односили у своје државе све што су стигли, ода злата преко уметничких слика до прехрамбених намерница. А што је најважније чак 28 % становништва је смртно страдало у Велком рату, од тога 62% су мушко радно способни људи (од 18 до 55 година).
На Конференцији о миру у Паризу 1919. г. је утврђено:
Србија је у Великом рату изгубила 1.247.435 душа. Од овог броја, 402.435 је страдало од рана и епидемија. При преласку Албаније од промрзлина, болести и напада арнаутских терориста изгубило је живот 77.455 војника. На Солунском фронту 1916 – 1918 погинула су 36.477 војника. У Србији од рана и болести 1915. г. умрло је 34.781 војник. У заробљеништву у логорима и затворима у Аустроугарској, Немачкој и Бугарској убијено или умрло је 81.214 људи. Губици цивила у односу на војску били су дупло већи, страдало је 845.000 људи. Само епидемија пегавог тифуса однела је животе 300.000 људи свих узраста и полова. Од 200.000 становника Србије, који су са Српском војском кренули преко Албаније преживело је 60.000, страдало је 140.000 душа. Да није било Великог и Другог светског рата на територији Србије и касније Југославије данас би наша држава имала 20.000.000 становника. Српски свет је скупо платио у отаџбинским и ослободилачким ратовима своју независност и слободу зато је морамо љубоморно чувати.
Ево, и песме „Плава гробница“, најпознатије дело великог српског песника, Милутина Бојића, сведока трагедије, патње и поноса српског рода у Великом рату.
Песма „ПЛАВА ГРОБНИЦА“
Стојте, галије царске! Спустите крме моћне!
Газите тихим ходом!
Опело гортдо држим у добра језе ноћне
Над овом светом водом.
Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата
И на мртве алге тресетница пада,
Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата,
Прометеји наде, апостоли јада.
Зар не осећате како море мили,
Да не руши вечни покој палих чета?
Из дубоког јаза мирни дремеж чили,
А уморним летом зрак месеца шета.
То је храм тајанства и гробница тужна
За огромног мрца, к’о наш ум бескрајна.
Тиха као поноћ врх острвља јужна,
Мрачна као савест, хладна и очајна
Да дом сјаја ствара на гомили рака
Али ово гробље, где је погребена
огромна и страшна тајна епопеје,
Колевка ће бити бајке за времена,
Где ће дух да тражи своје корифеје.
Сахрањени ту су некадашњи венци
И пролазна радост целог једног рода,
Зато гроб тај лежи у таласа сенци
Измеђ недра земље и небесног свода.
Стојте, галије царске! Буктиње нек утрну,
Веслање умре хујно,
А кад опело свршим, клизите у ноћ црну
побожно и нечујно.
Јер хоћу да влада бескрајна тишина
И да мртви чују хук борбене лаве,
Да дом сјаја ствара на гомили рака
Али ово гробље, где је погребена
огромна и страшна тајна епопеје,
Колевка ће бити бајке за времена,
Где ће дух да тражи своје корифеје.
Сахрањени ту су некадашњи венци
И пролазна радост целог једног рода,
Зато гроб тај лежи у таласа сенци
Измеђ недра земље и небесног свода.
Стојте, галије царске! Буктиње нек утрну,
Веслање умре хујно,
А кад опело свршим, клизите у ноћ црну
побожно и нечујно.
Јер хоћу да влада бескрајна тишина
И да мртви чују хук борбене лаве,
Како врућим кључем крв пенуша њина
У деци што кликћу под окриљем славе.
Јер, тамо далеко, поприште се зари
Овом истом крвљу што овде почива:
Овде изнад оца покој господари,
Тамо изнад сина повесница бива.
Зато хоћу мира, да опело служим
без речи, без суза и уздаха меких,
Да мирис тамјана и дах праха здружим
Уз тутњаву муклу добоша далеких.
Стојте, галије царске! У име свесне поште
Клизите тихим ходом.
Текст, Зоран ЈАКШИЋ
Фото, СПРС 1912 -1920
