ДУХОВНО, МОЛИТВЕНО СТЕЦИШТЕ ЗА ВЕРНИКЕ
Захваљујући Српској православној цркви (СПЦ) верни српски народ је опстао и остао на своме и поред бурних догађаја који су га пратили у тешким вековима који су иза нас. Срби су поносни што спадају међу народе, који имају највише изграђених верских објеката у Србији и расејању, свесни да само православна вера и СПЦ може да их сачува како би остали на својим оњиштима. СПЦ је увек сабирала српски народ.
Била је фактор јединства у уједињена ма где год да су се Срби налазили, у Отааџбини, Европи, Америци, Аустралији … Једна од врлина Срба је и та што никад у својој новијој историји нису тежили за освајањем туђе територије, али нису дали ни своје. Водећи вековима праведне и ослободилачке ратове Срби су успели да сачувају свој суверенитет и независност. А слобода је за сваког Србина најузвишенији чин.
Православна вера, СПЦ, српски јеезик, ћирилица, слава, традиција, обичаји, слободарство, правда су најосновније карактеристике Срба, које обликује идентитет једног од најстаријих народа Европе.
Многи окупатори и освајачи су покушавали да рушењем, скрнављањем, паљењем верских објеката, манастира и цркава, затру Србима правослаавље, али, монаштво и верни народ увек су налазили снаге и средства да их одбрани и обнови. Ницали су као печурке.
У Србији у четрнаест епархија и Архиепископији београдско-карловачкој СПЦ има око тристо манастира и неколико хиљада цркава. Ван наших граница највише верских објеката се налазе у Републици Српској (Босни и Херцеговини).
На северо-истоку Републике Српске (РС), највише манастира има у Зворничко-тузланској епархији. Знимљиво је, да од двадесетак манастира добар део је изграђен у средњем веку у време Немањића, а десет су новијег датума изграђена током и после одбрамбено-отаџбинског рата од 1992. до 1995. године. О њима ћемо једном другом приликом. Овог пута писаћемо о манастирима Епархије бањалучке, која се налази на западу Републике Српске.
Сви манастиири Епархије бањалучке, њих десет, од Укрине, код Дервенте до Уне, недалеко од Приједора у РС датирају из 12, 13. и 14. века и градили су их српски средњевековни владари Немањићи, велики жупан Вукан Немањић (1165 – 1207), и краљеви, Стефан Драгутин Немањић (1251 – 1316 ) и Стефан Милутин Урош II Немањић (1253 – 1321). Највише их је изградио и био ктитор Стефан Драгутин, и то Ђурђевац (14. век), који се налаи код Козарске Дубице у Кривој Ријеци, Карановац (13.), Милошевац (14.), Липље ((13.), Осовица (12.) и Ступље (14. век, налази се на тромеђи општина, Прњавор, Челинац и Теслић). Стефан Милутин је био ктитор манастира Крупа на Врбасу, а Вукан Немањић, најстарији син великог жупана Стефана Немање (Свети Симеон Мироточиви) је изградио манастир Моштаница, који датира из друге половине 12. века. За манастире Гомионица (16.), који је повезан са манастирима Рмњем, Крупом и Крком, као и за Дреновицу, код Дренова (Прњавор) не зна се ко је градио.
Овом приликом спаменућемо још три манастира, Рмањ (14.) у Мартин Броду, који је изградио Стефан Драгутин у Епархији бихаћко –петровачкој, и два у Епархији далматинској, Крупа (1317, ктитор Милутин Немањић)) и Крка (1350, основала Јелена Немањић).
Шта вам значе изграђени српски средњевековни манастири на крајњем западу РС до реке Уне и у Северној Далмацији до реке Крке? То значи да је српска држава била и западно од реке Дрине, све до Уне и Крке. Зна се где се подижу манастири, тамо где људи живе и раде. А у изграђеним манастирима су се сабирали Срби, то је било уточиште за вернике, духовно, молитвено и културно стециште, када су свој живот посвећивали Богу, молитви и раду. У њих су одлазили на лиртургије, просвећивали се, бавили се културом.
Зато не треба да нас чуди што је српски владар Стефан Твртко I Котроманић, који је крунисан за краља у манастиру Милешеви на Митровдан 1377. године рекао за себе да је краљ Срба Босне, Приморја и Хумске земље. Османско царство као окупатор у ове области је дошао тек сто и педесег година касније, у другој половини 15. века, Твртко је имао жељу да влада и Рашком.
Средњевековна српска држава, иако границе у то вреееме нису званично постојале, била је велика и пространа, заузимала је области, Дукље (између Скадарског језера до Боке Которке, Травуније (између Боке Которке и Дубровника), Захумље (између Дубровника и Неретве) и Неретљанску област (између Неретве и Цетине). Тим областима су владала српска поморска племена. Српска држав је обухватила и Рашку и Моравску Србију, као и области западно од Дрине до Уне и Крке. А као доказ постојања Српске државе у тим областима су бројни манастири, стећци, надгробни споменици и други црквени објекти.
У Рашко-призренској и косовско-метохијској епархији чак 62 манастира и манастаришта оштећена су или срушена током НАТО агресије 1999. г. и погромом 2004. г. Због агресивне политике такозване владе Косова и Метохије и њеног ексктремизма према српском корпусу многим верским објектима прети уништење јер Шиптари настоје да Срби једноставно нестану са простора где је настала и створена српска држава, да затру траг српским коренима. И поред тога што су често рушени и скрнављени, Призрен, који се налали у јужном делу Метохије, има највише верских објеката што је доказ да је у време владавине Немањића у 12, 13. и 14. веку био један од најзначајнијих градова средњевековнне Српске државе. У њему су столовали и цареви Стефан Душан Силни Урош IV Немањић (1331 – 1355) и његов син Стефан Урош V Нејаки Немањић после смрти оца (1355 – 1371).
На УНЕСК-овој репрезентативној листи светског културног материјалног наслеђа са Косова и Метохије налазе се: Пећка партријаршија, Грачаница, Високи Дечани и Црква Богородице Љевишке као и: Студеница (наслеђе великог жупана Стефана Немање) и Сопоћани и Ђурђеви ступови. Њима на КиМ, сем што им се прети уништењем, Шиптари чак иду у супротну крајност, покушавају преко неких светских организације да их својатају и прикажу да су српски културни, сакрални објекти, манастири, њихово власништво!? Ускоро на УНЕСКО-вој листи требало да се нађе и манастир Манасија (Ресава), задужбина деспота Стефана Лазаревића.
У Србији постоје две локације, Фрушка гора и Овчарско-кабларска клисура где је сконцентрисано највише манастира. И обе незванично, зброг великог броја манастира називамо српским Светим горама. На Фрушкој гори, налазе се око 20 манастира: Света Петка Беркасово, Кувеждин, Привина Глава, Петковица, Шишатовац, Дивша, Светих Архангела, Врањаш, Бешеново, Беочин, Мала Ремета, Велика Ремета, Јазах, Раковац, Врдник, Старо Хопово, Ново Хопово, Гргетег, Крушедол, Ваведења Пресвете Богородице.У Овчарско-кабларској клисури су манастири: Ваведење, Вазнесење, Преображење, Свете Тројице, Сретење, Благовештење, Илиње, Јовање, Никоље, Успење Пресвете Богородице, црква Савиње (посвећена Светом Сави) и црква-пећина Кађеница.
Сви српски средњевековни манастири су прави наши културни бисери, од чије лепоте многимма, који их посете, стаје дах.
Српски манастири у Србији и расејању су значајно културно материјално наслеђе, не само за Србију већи за човечанство. О њим морамо да бринемо, о њима морамо да пишемо како бисмо упознали свет са проблемима са којима се сусрећу. Манастири, цркве и други верски објекти су доказ да Срби на балканским простима живе вековима. Неки хоће да их прогласе за своје, други да их руши. А на нама да о њима брнемо, да их обнављамо, да културом сећања сачувамо за будуће генерације које долазе.
Текст и фото, Зоран ЈАКШИЋ
