PIŠE: OLIVER VUKOVIĆ
Ali, ne želim da pričam o Hamletu, niti o skandinavskoj državi, već o našoj Srbiji, sportu i njegovoj budućnosti. Jer, tu mi stvari, nekako, ne mirišu na dobro.
Poslednjih nedelja svedoci smo poraza i ispadanja naših predstavnika u ranim fazama takmičenja – tamo gde smo nekada išli po medalje, sada se saplićemo već na prvom koraku. Razočarenje koje osećamo kao nacija sasvim je prirodno. Možda se ne možemo, već neko vreme, pohvaliti vrhunskim dostignućima u ekonomiji, nauci ili industriji (jer sve što vredi uglavnom odlazi iz zemlje), ali sportski uspesi bili su naš vetar u leđa, naš dokaz da mali narod može da bude veliki.
Danas, međutim, kao da tumaramo po mraku. Kao brod bez kompasa, kao igrač koji trči za loptom, ali ne zna gde je gol. Tražimo prekidač da upalimo svetlo, ali pitanje je – ima li ga uopšte?
FUDBAL – POVOD, ALI NE I JEDINI PROBLEM
Poraz reprezentacije Srbije od Engleske u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo bio je još jedan šamar našim iluzijama da imamo generaciju spremnu za visoke domete. Pokazalo se da talenat nije dovoljan kada nema sistema, discipline i vizije. Engleska nas je pregazila snagom, organizacijom i brzinom, dok smo mi ostali na nivou improvizacije. A, ta Engleska, čak nije ni sa najboljim timom stigla u Beograd. Belingem, Foden, Saka… samo su neki od vrhunskih fudbalera koji su izostali.
Rezultat svega: pet golova u mreži nemoćnog Petrovića i najveća blamaža u istoriji na domaćem terenu. Sem toga, nismo izgubili samo utakmicu – izgubili smo mit.
Statistika sve govori. Srbija od 2000.godine nije prošla grupnu fazu nijednog velikog takmičenja u fudbalu. To nije peh, to je kontinuitet neuspeha.
KOŠARKA – IZMEĐU MITA I REALNOSTI
Iako se i dalje nazivamo “zemljom košarke”, medalje to više ne potvrđuju. Porazi od Češke, Slovenije ili Italije više nisu incident, već obrazac. Ponekad nedostaje lider, nekad prisustvo najboljih igrača, ali i kad uspemo sve da uklopimo, opet nešto fali. I ono najbitnije: kontinuitet. Naše poslednje zlato bilo je pod imenom Jugoslavija. Kao samostalna Srbija, osvajali smo medalje, ali nikad onu najsjajniju.
Na papiru još uvek imamo talente, ali praksa pokazuje da živimo od senki prošlih velikana – Đorđevića, Stojakovića, Bodiroge… Da ne idem u dalju istoriju. Imamo mi igrače i sada. Za Jokića i Bogdanovića neki bi dali sve, ali mi nismo umeli ni to da iskoristimo. Sem toga, šta kada i oni odu? (A, i to će biti uskoro.) Naše sadašnje “drvo košarke” rađa sve manje plodova, jer mu je korenje presušilo u sistemu koji ne ulaže dovoljno u razvoj.
“Da li treba razvijati domaću ligu i domaće igrače?”, pitanje je za stručni savet. A, smatram da imamo kvalitetnih ljudi koji bi mogli tome da se posvete.
ODBOJKA – KRAJ JEDNE DOMINACIJE
Ženska odbojkaška reprezentacija bila je naš ponos i sinonim za svetsku dominaciju. Ali, poslednje Svetsko prvenstvo donelo je poraze od Japana i Holandije. To nije tragedija – svaka era se završava – ali, jeste signal. Dolazi smena generacija i pitanje je da li će nove igračice moći da nose teret koji su iznele Boškovićeva, Ognjenovićeva i druge. Povreda Tijane Bošković pokazala je da nemamo šta da tražimo bez nje u borbi za medalju i ukoliko ona ne igra, tek smo osrednja ekipa. Ako ne uspemo da iznedrimo još neku igračicu takvog kova, Srbija će se oprostiti od statusa večitog pretendenta na tron.
Dobra stvar je što devojčice u Srbiji vole odbojku i što se uz kvalitetan rad i ulaganja, mogu iznedriti nove generacije šampionki. E, sad… da li smo na dobrom putu, treba se zapitati.
Sa druge strane, stanje u muškoj konkurenciji je još gore, jer generacija braće Grbić, Miljkovića, Kviska Vujevića… ko zna kada će se ponovo pojaviti.
Da ne grešim dušu, generacija koja će uskoro igrati na Svetskom prvenstvu na Filipinima, sigurno ima kvalitet, ali ni po renkingu mi više nismo “top 10” ekipa. Zato će i prolaz u 1/4 finale biti veliki uspeh, a svaka medalja – kao da je od zlata.
Odbojka je nekako bila sport u kome smo imali kontinuitet, tako da je veliko pitanje – šta je to odjednom krenulo nizbrdo!?
RUKOMET – OD PONOSA DO ZABORAVA
Najbolji primer lošeg rada i ulaganja, verovatno se ogleda u rukometu. Nekadašnji trofejni sport, danas je tek senka nekadašnje slave. Klupski rukomet gotovo i da ne postoji na evropskoj mapi, a reprezentacije uglavnom završavaju u donjem delu tabele, ukoliko i uspeju da se kvalifikuju.
Nekadašnji giganti poput Metaloplastike (muški) ili Radničkog (ženski), koji su osvajali Kup šampiona, danas su fusnote u knjizi istorije. Dok druge nacije grade moderne dvorane i škole rukometa, mi živimo od sećanja. A, od sećanja se medalje ne prave.
O ovom sportu i dešavanjima unutar saveza, lige, radu sa mladjim kategorijama, verovatno bih mogao esej da napišem, ali ostaviću to za drugu priliku, kada tema bude aktuelna. Pojavile su se u poslednje vreme lepe lokalne priče, sa povratkom nekih igrača na zalasku karijere, ali u svakom slučaju, svetlo na kraju tunela je još uvek daleko.
KLUPSKI SPORT – ILUZIJA VELIČINE
Crvena zvezda i Partizan, kao dva naša najveća fudbalska kluba, povremeno uđu u grupnu fazu evropskih takmičenja, ali tamo vrlo brzo dobiju otrežnjenje – porazi i negativna gol-razlika. Velika ulaganja i pomoć države, poslednjih godina, C.Zvezdu su dovela do kontinuiteta igranja utakmica u evro-takmičenjima, ali daleko je to od nekog velikog uspeha, koje smo imali do raspada nekadašnje SFRJ. Štaviše, publika uglavnom i puni stadione kada u goste dolazi neki euro-velikan, za razliku od domaće lige gde je poseta mizerna i uglavnom je sve poznato.
Sa druge strane, Partizan je u velikom problemu, i samo entuzijazam i rad sa mladima, donekle iznedri ponekog igrača, koga se menadžeri vrlo brzo dočepaju.
U košarci, strast publike je ogromna, ali Evroliga neumoljivo pokazuje gde smo u odnosu na evropske gigante. Tu se, ipak, nekako i nosimo sa gigantima, ali uvek nam fali taj poslednji korak, da se napravi dobar rezultat. Takodje, naše igrače, polako, zamenjuju stranci, a sem crveno i crno-belih, ne postoji ekipa, koja se može pohvaliti niti rezultatima u Evropi, niti trofejima u domaćem takmičenju.
I dok fudbal i košarka gutaju milione, “mali sportovi” često donose veće rezultate uz daleko manja sredstva. Crvena zvezda je, npr, u vaterpolu osvojila Evropu sa budžetom manjim od jednog prosečnog fudbalskog transfera. Ekipa Novog Beograda poslednjih godina, tri puta je bila učesnik finala. To je najbolji dokaz da novac ne donosi rezultate kada nema znanja, sistema i pametnog ulaganja.
NOVAK – NAŠ POSLEDNJI GIGANT
Novak Đoković je i dalje tu, kao svetionik u oluji, ali vreme, protiv koga se bori, postalo je neumoljivo. Kada se povuče, ostaće praznina koju niko neće dugo moći da popuni. Igrači poput Kecmanovića, Lajovića, Medjedovića ili Đerea jesu dobri, da ne kažem solidni, ali nisu šampioni koji nose naciju.
I vrlo ubrzo ćemo osetiti kontrast nakon decenija dominacije jednog čoveka koji je Srbiju stavio na mapu sveta.
Dobra stvar je što su zbog Novaka mnoga deca rešila da se bave tenisom, ali treba znati da je to skup sport, sa mnogo odricanja i da je potrebno mnogo da bi se dostigao nivo šampiona.
POREĐENJE – ŠTA RADE DRUGI?
Uzmimo samo primer Slovenije. Zemlja sa nepuna dva miliona stanovnika, koja je u poslednjih deset godina osvojila evropsko zlato u košarci (2017.) uzimala medalje u odbojci i rukometu, iznedrila Dončića, Rogliča, Pogačara, a u zimskim sportovima redovno je u vrhu. Kako? Jednostavno. Sistemskim radom. Ulaganjem u školstvo, u lokalne klubove, u infrastrukturu.
Kod njih se sport ne svodi na san o milionskim ugovorima, već na kulturu. Kod nas je, nažalost, često obrnuto – deca ulaze u sport više zbog roditeljskih ambicija i iluzija nego zbog ljubavi i sistema koji ih prati. Ukoliko je ‘mali’ dobar sa 7-8 godina, mnogi roditelji već u njemu vide novog Mesija i očekuju da će od njegovog angažmana u budućnosti imati koristi. Često se zbog toga i zanemaruje škola, tako da se na kraju sve može detetu “obiti o glavu”.
PREDLOZI – KAKO SPASITI SRPSKI SPORT?
Svakako da treba uraditi temeljnu analizu. Ugledati se na uspešne primere i napraviti saradnju sa manjim zemljama koje imaju uspeha. Za konkretne poteze, posvetiću čitav tekst sa objašnjenjima i primerima, ali svakako da su teze sledeće:
– Vratiti decu sportu kroz školu i masovnost
– Ulagati ravnomerno i održivo, a ne samo u fudbal i košarku
– Staviti struku ispred politike i menadžera
– Graditi i održavati infrastrukturu dostupnu svima
– Digitalizacija i inovacije
– Nacionalna strategija
ZAKLJUČAK – DA LI JE KASNO?
Poraz u fudbalu od Engleske bio je samo alarm da sistem puca. Ako nastavimo da živimo od mitova i čekamo “novog Novaka” ili “novu zlatnu generaciju”, dobićemo još poraza i još razočaranja.
Ako, međutim, shvatimo da je sport mnogo više od igre – da je on kultura, obrazovanje, zdravlje i nacionalni identitet – možda jednog dana zaista budemo mogli da kažemo:
„Ima nešto zdravo… u državi Srbiji.“
ZA STV Oliver Vuković
Foto: FSS, KSS, OSS, RSS, privatna arhiva
