СРЕЋА И НЕСРЕЋА ВОЈНА ДАБИЖИВА РАДИЧА – Вук Церовић
Већ мјесец дана добошари српског цара Душана Силног обилазе покрајине земље Расције, ударају у добоше на трговима, у крчмама, пред манастирима, и позивају поданике у велики и свети рат против моћног непријатеља Византије.
Гласници у оклопима, под заставама, сатирали су танконоге коње, остављали их за собом исцрпљене, сасвим уништене, сједали на друге, јер им је царска воља на артији давала моћ да у сваком мјесту, на сваком властелинском посједу, одузму без икакве накнаде све што им је могло користити у овом судбоносном послу.
Дозволу са царским печатом нијесу никоме морали показати, јер су се и најосионији властелини на сам помен цара, или само на појаву његове заставе у рукама гласника, клањали упојас, крстили се и гласно молили Бога да подари дуг живот и јуначко здравље цару над царевима, моћном владару цијеле, простране и јаке земље Расције.
А земља Расција бијаше велика и јака, и Богу драга. Тако су царски свештеници учили народ у црквама.
Царски гласници су сатирали вазалске коње на царским друмовима, галопирали дању и ноћу, тражећи све нове и нове војнике за велико царево прегнуће против града Константинопоља на обалама сунчаног Хелеспонта.
Иза њих су остајали бескрајни пути, сатрти коњи и благословене жене, које су обљубљивали на њивама, поред путева, у шталама, на пропланцима, на брзину, готово у ходу.
Послије мјесец дана кренуле су многе војске и многи дични војсковође пут славног града Раса.
Прољеће.. Лијепо и благо као мало које прољеће у питомој земљи Расцији, у старом Расу.
На велико Рашко поље, уз бистру, хладну ријеку, падале су војске и колоне у око у којем је свака војска имала простор за шаторе и биваковање.
Дошли су ту војници из свих крајева Расције: дошли су хомољски Власи, под китњастим шубарама, црни, дугих вратова, дугих бркова, дошли право од оваца, неки наоружани само чворноватим батинама којима су разгонили вукове око својих стада у Хомољу…
Дошли су властелински синови у новим оклопима изглачаним ситним пијеском из најчистијих и најбистријих вода, на ухрањеним коњима чија се длака на угодном прољећном сунцу сијала готово исто онако као и оклопи њихових господара…
Бијаху ту и пјешаци босанске властеле, боси, у широким конопљаним и ланеним чакширама, ниских чела, тврда, неухватљива погледа, одјевени у овчије коже и у сукно, ћутљиви, мргодни и опасни. Дивљи…
И синови сунчане и камените Зете, високи, дуговрати, под перчинима, охоли и свадљиви, брзи на подсмијех, склони тучи и пијанкама…
И дивљи арнаутски чобани с Проклетија. Гласници су их силом извлачили из колиба и пећина, силом их стјерали у некакву јединицу, а они плачљиви и подмукли, ненавикли на људе и на гужву, бацају око себе престрашене погледе, колутају очима као вуци ухваћени у ступици, а десницу не скидају с рукохвата ножа, сви одјевени у крзно, у овчије коже које су се на њима сушиле.
Они нијесу имали ни страже, ни шатора, готово да нијесу ни спавали, лежали су на голој земљи и скакали избезумљено и крволочно на најмањи шум, хватали се за ножеве огледајући се исколачених очију…
Бијаше у оку много славних бораца, много ратника, много мегданџија, красних јунака и великих војсковођа, много лијепих момака које су испратиле сузе мајки и потајни уздаси дјевојака..
Око се простирало сат хода укруг око огромног Рашког поља на чијем је једном крају стајала тврда, гвожђем окована капија чврстог, престоног града Раса, а над њом витко кубе цркве Тројице, а на другој страни модрозелени виногради дизали су се уз благе падине брежуљака докле је око допирало.
Намјерно, или неким случајем, у средини огромног ока бијаше остављен потпуно празан простор, длан равне и чисте ливаде, да би се на њему могао комотно смјестити један мањи утврђени трг, попут оних из Крушевца, или Сталаћа.
На самој средини тог голог простора стајало је данима у земљу забодено копље, танко и дуго, коњичко. Ивице над земљом бјеху му оштре и сјајне, направљене од чисте мједи на којој се црњела скрама осушене крви.
Од много хиљада људи у том оку нико није знао, а можда се нико није ни питао чије је то копље. Они најумнији, који су размишљали о том празном простору између толико војника, претпостављали су да је тај простор остављен за цара и његову пратњу.
Или се војска једноставно, подијељена на полкове и остале формације инстиктивно држала обронака, сигурнијих од поља и равнице, а копље је, можда, забо и ту заборавио неки пијани левента у мамурлуку од јаких рашких вина…
Већ три дана лежи ова силна војска, пије и чека недјељу и свете Тројице да се причести по законима христијанским, па да крене на великог цара византијског, на богате градове ромејске.
Докони ратници сити царске хране, дебелог воловског меса, маснога сира и бијелог хљеба јечменога, прекраћују вријеме ратничким играма, бацањем копља у циљ, сјечењем овнова за опкладу мачевима, скакањем у даљ, бацањем камена с рамена и подизањем коња под опремом…
У свакој части ока цвиле гусле, бију добоши и пиште свирале, дуге чобанске двојнице и ситно везу тамбурице, а готово стално припити војници растежу различите, углавном сјетне мелодије.
Једино кад између части ока пројаше царска стража, с дугим копљима на којима су везане царске заставице умукну пијани гласови, пригуше се свирале и тамбурице, прекине свака игра и разговор. Стражари, по петорица, охоли, мрки, ћутљиви, силни, јашу упоредо без гласа и без заустављања и газе све куд њихови коњи наступе…
Јутро је, суботње. Млади ратник Дабижив Радич из Хумца, питомог села зетског, поранио без штита и без оклопа, само у тканој ланеној оправи на себи, у винограде ниже пространог Рашког поља. Зора је тек сванула, први зраци већ су златили мједене куполе на цркви свете Тројице, кад је млади ратник ушао у густе редове царских винограда. Јутро је тако чисто и тако бистро да се чинило да јуначки поглед допире до самог краја свијета.
Двадесетчетворогодишњи ратник осјећао је како ово незаборавно јутро улази у његове груди, како га ова љепота пуни снагом и омамом постојања, срећом живљења, радошћу живота и здравља, да му се чинило како ударцем ноге може дохватити далеко брдо на самом крају хоризонта и срушити га у корито ријеке.
Лак као лептир ишао је кроз винограде као да иде неком јасном циљу, и стварно,: на десетак метара пред собом угледа лијепу себарску дјевојку дуге, распуштене косе, уредно очешљане,раздијељене по средини.. На рамену је држала кратку, широку мотику од мједи.
Прво се мало плахнула кад су се срели, а онда су се одједном погледали равно и радосно као да се откривају, осмијехнули се обадвоје, као да ово није био случајан сусрет, већ жељено, давно чекано виђење…
Ратник је звизнуо задивљено затечен љепотом младе себарке, па полако пошао к њој, а она је једноставно спустила мједену мотику у грм чокота.
Узео је за руку и повео дубље у виноград, нашао међу чокотима лијеп травнат ливадак и њежно је повукао доље. Она је једва примијетно уздрхтала и пружила се по росној трави.
Јутро се осмијехнуло Душановом граду Расу и красној земљи српској около, младом ратнику и дјевојци, која је у трену осјетила сву пуноћу и љепоту живота.
„Како се зовеш?” — упита је ратник.
„Горјана. А ти?”
„Дабижив Радич” – казао је и поново је привукао себи.
Остали су на пропланку све док се сунце није склонило иза манастирског кубета, а онда устаде ратник Дабижив, отресе са себе лишће и травке и крену полако натраг у око.
Није се освртао, а да се осврнуо видио би како на ливадку стоји с руком над очима млада себарка Горјана и лије бистре, горке сузе дјевојачке.
Иде млади ратник полако, задњи зраци сунца му купају лице златом, груди су пуне среће какву човјек осјети једанпут у животу. Пун благог сна и слатког умора пролази између припитих ратника, кроз огромни око, не видећи никога и стално понавља:
„Боже, чиме сам заслужио ову срећу!”
Тако одсутан, паралисан срећом, која му је данас дата без икаква разлога, ушао је у празан простор на средини ока, полако, као у сну продужио даље, опијен задњим, благим зрацима сунца. Дошао је у саму средину ока, крај копља забоденог у ледину, легао на земљу и раширио руке. Загледан у дубоко, чисто небо над собом, осјећао је да из топле земље под њим у њега струји тајанствени мир и обухвата га сасвим. Чини му се да нестаје, као да се топи у топлој земљи, постаје ваздух и пење се у небо…
Арбанашки чобанин Ђул Беша никако није могао да се смири. Устајао је сваки час, ходао између људи што су лежали на земљи, вртио се као курјак у кавезу: сједао, лијегао, устајао. Већ је неколико пута дугим каменом кремештаком оштрио дуги нож, па га поново враћао за појас и покривао нештављеним овчијим крзном да се не види.
Устајао је, ишао на ивицу простора на којем су се смјестили његови земљаци силом доведени из бачија, прескакао њихова тијела, лијегао да заспи, па поново устајао пун унутрашњег немира и зле воље.
Никада у животу чобанин Ђул Беша није видио више од двадесет људи на једном мјесту, никада у свом животу није спавао у туђој кући. Од дјетињства је чувао овце, музао и сирио, живио међу овцама, далеко од људи, неповјерљив, опрезан као рис.
Страховито се плашио мноштва, оволике масе људи, који говоре неразумљивим језицима. Њега, навиклог на мртву тишину Проклетија, силно је нервирала сва та бука, то пијано завијање доконих ратника, све те њихове игре, надметања, смијех, гусле, свирале и добоши. Све му је то звонило у глави. Избезумљен и несабран три ноћи није ока склопио, тек зажмури чује да сав тај силни логор наваљује на њега, с мачевима, са смијехом, с вином, са свиралама, с добошима. Скакао је помамно, избезумљено трпао руку под овчје крзно на себи, на нож, звјерао око себе дуго, аветно, па падао преморен међу разбуђене земљаке.
И сад, таман бијаше свео капке, а оно, на педесет корачаја од њега запламса огромна ватра и некако отегнуто затулише Босанци.
Он скочи, манит од срџбе и неспавања, појури кроз око преко коњске орме, преко заспалих ратника, преко врећа зоби и глинених ћупова.
Врућ, престрављен, несабран, обрете се поред самог царског копља.
Мрак се већ хватао и он плашљиво одскочи кад нагази на човјека простртог по земљи, који се само широко насмија не устајући:
„Гдје ћеш, пријатељу! Сједи, одмори!”
Смијех и туђ језик сручише се на чобана као тутањ, као грмљавина, обрну се двапут око себе звјерајући и угледа копље забодено у ледину. Ишчупа га и замахну свом снагом.
У ратниковим очима заталаса се и згужва небо, звијезде се сручише у таму…
