ЕСЕЈ О СРПСКИМ НАРОДНИМ ПОСЛОВИЦАМА
Пословица је кратка, гномска књижевна форма казана у стиху, или у прози (гнома – грчки, кратка, често ритмичка мудра изрека), која народно искуство поновљено у више сличних ситуација исказује мудром изреком, моралном поуком, која служи као вредносни суд.
Пословица је ”сажета завештајна формулација искуства”, према дефиницији ”Речника књижевних термина”, при чему је термин ”завештајни” јако битан, јер указује на значај који је наш предак, српски човјек, придавао пословици као народном искуству које увијек може користити. Само су се највеће тајне и најдубље поуке саопштавале у завјештању и тако остављале потомству као скривено благо.
Сигурно је да народна мудрост може бити јако поучна младом човјеку у недоумици, тада када нема кога да пита, или када не жели да пита. Пословице типа: ”Нека свога и у гори вука”, или ”Тешко свуда своме без својега”, или ”Од старих пријатеља не чини нове непријатеље”, могле би много пута помоћи.
Израз – пословица је,колико се зна, у данашњем значењу код Срба први употријебио Захарије Орфелин, па затим Доситеј Обрадовић, па Јован Мушкетировић, да би га тек Вук Караџић озваничио. Раније су се у нашем народу уз обалу Јадрана употребљавали страни изрази dicterija (Ј. Шишгорић), или adagia, adagia ilyrica (adagium – латински -пословица) , рич одвијека, приричје.
У првом издању ”Рјечника” Вука Караџића, објављеном 1818. године, пословица је означавала ”нарочити, споразумни облик говора са уметањем слогова или ријечи испред сваког слога (Дијодонијесиси вијоводиједе – донеси воде ” (”Речник књижевних термина”).
Вук Караџић истиче у Предговору ”Народним српским пословицама” да у нашем народу нема ”имена” за пословицу, већ се употребљавала у смислу ”што но има ријеч”, ”штоно стари веле” или ”штоно бабе кажу”.
Термин пословица (послије слова, ријечи, говора) изведен је и означава нешто што се казује на крају говора, послије слова, онако како и Руси кажу поговорка. Послије говора се казује закључак, или у неким књижевним дјелима морална поука, наравоученије, па се пословица може и тако схватити. Сигурно је да је народ стварао пословицу да својим богатим искуством олакша појединцу неки индивидуални чин, да му помогне да разријеши недоумицу, да му укаже на сличне случајеве и на најбољи исход.
Као и свака књижевна врста у народној књижевности, и пословица је исказано индивидуално искуство, искуство појединца, које се потврдило у бројним сличнинм случајевима, па су тај исказ појединца понављали сви они који су за њега знали, а у чијем се животу поновила иста ситуација и сличан исход. Тако је појединачни чин понављањем постао правило и народ га је уврстио у своје искуство и у своју мудрост. Како је српски народ вјековима судио, тамо гдје он судио, по обичајном праву, користио је пословицу као законску норму, као општи пропис, који се понавља у појединачном и потврђује у општем. Доказ за ову тврдњу имамо у многим суђењима Вука Дојчевића, суђе, у дјелу ”Причања Вука Дојчевића” Стефана Митрова Љубише, иначе једног од Вукових сарадника. Дојчевић је сваку своју пресуду ”овјеравао” пословицом и то је било исто као и позивање савременог судије на члан закона.
Неспорно је да је пословица мудра изрека, јер је једино тако могла опстати у народном језику и трајати кроз генерације, кроз вјекове. Пословица је изрека која је примјењива, јер се много пута потврдила, па је на неки начин провјерљива како у буквалном, тако и у алегоријском, метафоричном значењу. ”Или лонцем о камен, или каменом о лонац, тешко лонцу.” Тешко нејакоме.
Пословици је блиска латинска sententia (мишљење, суд, мудра изрека, морална мисао поводом каквог случаја, судска пресуда), али се сентенција најчешће везује за одређену личност, док је наша народна пословица безлична. Истина, и неке сентенције и грчке мудре изреке су безличне (”С њим или на њему” – са штитом као побједник, или на штиту као леш, пророчиште у Делфима, ”Чувај се Данајаца и кад дарове донесе”, и код Латина: ”Све своје собом носим”, ”Што је дозвољено Богу није дозвољено волу”.
Тачно се зна ко је казао сентенцију и којом приликом, док се то код народних пословица никада не зна. Њихов наратор је увијек свезнајући, безличан и неодређен у он форми, па често и вријеме њиховог настанка, или догађања, које се промишља пословицом. Пословица доказује да је наш мудри предак схватао да се у животу, како народа, тако и појединца понављају слични догађаји, које регулишу опште законитости.
Сентенција често изражава личну недоумицу, лични став, иако је због понављања ситуације широко примјењива. Типичне сентеције су: ”Сад знам да ништа не знам” – Сократ, ”Коцка је бачена” – Цезар, ”Све треба подвести под сумњу” – Спиноза.
Велики број пословца наш народ је преузео из Библије, али и из грчке и латинске традиције. Појединачни догађај протумачен изреком општег значења постаје правило, а некада чак узус, или норма, као што су постале нормом Христове изреке: ”Благо сиротим духом, њихово је царство небеско”, ”Буди што јеси, не буди што нијеси”…
Значење пословице је опште, она је примјењива на разним меридијанима и важи увијек, никада не ”стари”, не губи актуелност: ”Једи , па филозофирај!” – латинска, или ”Ако је неко луд, не буди му друг” – наша. Ово су пословице општег значења и за сва времена.
Но, пословица може да губи актуелност јер ”памти” и изражава минуло вријеме, може да ”стари”, као што може да ”стари” поезија, језик, као све што стари. ”Турчину сто ђугума воде донеси, један не донеси, ништа ти не признаје,” или – ”Чувај те Боже бијесна себра”, или турска – ”Четрдесет Бошњака један човјек”.
Пословица се некада везује за професију, за занимање, због чега њено значење нема ширину и универзалност пословица које се везују за општељудско. Такве су: ”Без орача и копача не би било хљеба ни колача”. ”Све, све, али занат”…
Пословица у данашњој форми нема причу, али има слику, призор, ситуацију, зато се може илустровати и испунити бројним конкретним причама, јер опште значење које она има може да се веже за безбројне појединачне случајеве.
Вук Караџић је мислио да свака пословица има причу, па је под насловом пословице доносио кратке некада шаљиве приче, анегдоте, некада басне.
Пословица може бити казана и као заповијед, а може и као коментар. ”Чини добро – не кај се, чини зло, надај се”. ”Што је тражио, оно је нашао”.
Када се пословица позива на претходне генерације постаје скоро заповијест, чиме се задовољава њена дидактичка намјена, а она је битна при преношењу искустава са старијих на млађе генерације. Увијек су људи који су знали бројне пословице и мудре изреке сматрани мудрима, јер су имали богато животно искуство, а познавали су и народну мудрост која је обухватала искуство многих људи. То су били рјечити људи, који су одлично знали народни језик, па су ријечи у изрекама добијале сасвим нова значења.
Пословица има алегориску или метафоричку слику, па се због тога доживљава као књижевно дјело које има одређену наративност, илустративност, увјерљивост: ”Што ко више пије, то више жедни”.
Наш генијални научник Вук Стефановић Караџић, био је један од сакупљача народних пословица, а скупљао их је од почетка свога рада, да би их ”на свијет издао” 1835. године. Према сопственом признању почео је да их записује још 1814. године.
О пословицама је Вук писао 1833. својим будућим купцима, ”пренумерантима,” сљедеће: ”Не само што се у народним пословицама налази превелика мудрост и наука за људски живот на овоме свету, него оне показују и народни разум и карактер, а млоге ударају и у народне обичаје”.
У ”Објављенију о народним српским пословицама” Вук наводи да их је скупио више од хиљаду и да у тој књизи неће бити само ”голе пословице, него ће код многи бити толкованије (тумачење – курзив Вука Караџића), а код гдекоји и приповетке од којих су пословице постале (јер без овога млоге пословице не могу разумети ни сви Срби, а камо ли ко од други народа).”
Прву књигу српских пословица Вук Караџић је објавио 1835. године под називом ”Српске народне пословице ” и посветио је ”Високопреосвештеноме господину и господару Петру Петровићу Његошу II, владици црногорскоме и брдском”.
У посвети он наводи да би ”цијела трећина пословица остала од мене за сад (а може бити и навијек) нескупљена, а Бог зна кад би и ове друге на свијет изашле, да ме срећа није с ВАМА упознала”.
Ово је тачно из два разлога. Први је у томе што је Његош засигурно помогао издавање те књиге, а други је у томе што је Његош заокружио народну умјетност и сублимирао је ”Горским вијенцем”, у коме је велики број стихова казан у виду пословице, или у виду сентенције, мудре изреке. Том књигом је велики пјесник обухватио у појединостима разноврсна дјела из народне књижевности и направио пресјек, тако да је наша народна књижевност у ”Горском вијенцу” доживјела своју највишу потврду и досегла врхунац. Његош је заокружио народну поезију, на начин на који је Аристотел заокружио грчку философију. Сваки други Његошев стих је пословица, или је мудра изрека.
Вук Караџић је имао среће у науци, јер је живио у право вријеме и познавао праве људе, не само да их је познавао, већ се дружио и био пријатељ са њима, а може се слободно рећи да му је вријеме које му је било дато било наклоњено у науци. Међу његовим пријатељима били су архизначајни људи, не само за своје народе, већ и за Европу, а за Србе поготову. Међу њима био је”славни Нијемац Јаков Грим,” учени Словенац Јернеј Копитар, славни пјесник српски Петар Петровић Његош…
Зато није никакво претјеривање када Вук у посвети Јакову Гриму пише како га је он још 1823. године наговарао да штампа и српске народне приповијеке и без имало ласкавости истиче ”…зато сам се усудио украсити је (књигу) Вашијем славнијем именом”. Људи који су помагали Вуку, као Јаков Грим и Његош, заиста су украс цијеле Европе.
За разумијевање ”Српских народних пословица”, које је на свијет издао Вук Стефановић Караџић 1835. и 1849. године, али и за разумијевање наших пословица уопште, важна је Вукова тврдња изнесена у огласу за друго издање под називом ”Нова књига”: ”У овој ће књизи читатељи наћи примјер нашега чистога народног језика, народну философију или науку и познавање живљења на овоме свијету, а из многијех пословица и уз њих додатијех приповиједака познаће и различне обичаје народа нашега.”
За Вука Караџића пословица није била само изрека, само пословица, већ прије свега прича о неком догађају из које је као закључак, или као морална поука, изведена мудра поука, пословица. Тако Вукова пословица има нарацију, има јунаке, има вријеме, језик, индивидуализацију, мотивацију, има наратора, дакле то је једна прича. До нашег времена прича је заборављена и да је није записао Вук Караџић, или неко од његових сарадника, читалац не би знао ни да је та прича постојала, ни да се тај догађај десио, већ би пословицу доживљавао као исказ народне мудрости универзалног ззначења. Овако је конкретизацијом прича опредмећена, атипизирана, лична, знатно увјерљивија. Она слика догађај и исказује народну животну философију, или обичај, а то значи правну норму.
На сличан начин написао је један од првих српских реалиста Стефан Митров Љубиша приче из збирке ”Причања Вука Дојчевића”, које нијесу ништа друго до пословице опредмећене догађајем, које је Љубиша ставио и у наслов и у закључак приче, и тиме још јаче истакао њихово значење.
Вук је у своје књиге унио и толковање (тумачење) пословица, устаљене обрте, поређења, мудре изреке. Без његових пословица наш језик не био овакав какав је, нити би Срби били народ какав јесу, јер је и народна пословица, не само у Вуковом дјелу, уз остало, обликовала нашу националну свијест.
Зато је у сасвим у праву др Мирослав Пантић када каже да је Вук цијелог свог вијека ”мислио и говорио народном пословицом, баш као што је мислио и говорио народним десетерцем и сликовитом, сочном и широком фразом народног приповедања.”
Пословица, можда боље од приче, приказује начин на који је наш народ у протеклим временима размишљао, како је видио свијет и своје мјесто у њему и у сажетом облику исказује суштину нашег човјека и српског народа.
Вук Церовић, есеј о српским народним пословицама
