Рођен је 31. августа 1852. у Шибенику, умро 1908. године у Београду. По женској лози била је то једна од најстаријих српских породица у граду.
У Шибенику завршава основну школу напоредо на српском и италијанском језику, затим први и други разред гимназије, а затим одлази у манастир Крупа код стрица игумана Серафима, гдје се је припремао за калуђера и приватно учио богословију. Потом у Задру завршава учитељску школу.
Ради као учитељ по разним мјестима у Далмацији, а 1873. Објављује први књижевни рад, пјесму Ноћ уочи Ивања, у задарском Народном листу.
1874-1881. Живи у Херцег-Новом и ради као учитељ италијанског језика у поморском заводу “Србина”, у периоду 1880-1881. године био је и привремени управник тог завода. За вријеме Невесињског устанка 1875. године кратко вријеме у августу борави као добровољац у чети Миће Љубибратића. Године 1877, на распусту, био је добровољни болничар у руској болници у освојеном Никшићу.
- Умијешан је у други Бокељски устанак против Аустрије, због чега је био принуђен да пребјегне у Црну Гору, на Цетиње. Објављује први прозни рад, под насловом Наши просјаци, у задарском ”Народном листу”.
Од 1882-1887. Живи и ради на Цетињу, најприје као наставник француског језика у гимназији, потом као надзорник основних школа и као наставник престолонаследника Данила.
Прву приповијетку 1883. објављује у Гласу Црногорца на Цетињу, а 1885. започиње објављивање романа Ускок Јанко, у дефинитивној верзији Ускок, у листу Црногорка на Цетињу.
Започиње објављивати у листу Стражилово у Новом Саду прву верзију романа Бакоња фра-Брне под насловом Како је Пјевалица излијвчио фра-Брну. Објављује у Новом Саду прву збирку приповједака под насловом Из Црне Горе и Приморја I
У септембру 1889. прелази у Београд и запошљава се као учитељ И класе у Нижој (Теразијској) гимназији, у којој ради све до 1892. године кад је разријешен дужности због слабога здравља. Објављује на Цетињу збирку Из Црне Горе и Приморја II.
Српска краљевска академија објављује му 1890. приповијетку Ново оружје.У Загребу објављује збирку Приповјетке из приморског живота. У Београду 1891. излазе збирке приповједака Са Јадрана и Из београдског живота. Ради као шеф Пресбироа при Министарству иностраних дела. Послије тога ради као службеник Пресбироа и обавља у министарству специјалне задатке и предводи повјерљиве мисије.
Лијепа лаж у умјетности још је једино што остаје човјеку ствараоцу и човјеку читаоцу као утјеха и заборав. Ево како о томе пише Матавуљ у писму пријатељу Милану Савићу од 13. јула 1893. године, поводом романа Бакоња фра-Брне „Међер ви збиља не познајете јужњаке. Та јужњак лаже, лаже и лаже, тако да и сам најпослије вјерује да су истините његове измишљотине, а, што је природно, народ му и земљаци вјерују. Лијепо каже Доде, да јужњак управ не лаже, него да то чини једино сунце. Та (вели) Илијада и Одисеја, то су монументални споменици лепе лажи.”
У Народном позоришту у Београду изведена је премијера драме Завјет.
Почиње 1898. са објављивањем аутобиографско-мемоарске књиге Биљешке једног писца у Летопиису Матице српске у Новом Саду, која је у наставцима излазила све до 1903. године (књиге:196, 197, 199, 201, 202, 204, 207, 220), и остала је недовршена.
Оженио се по други пут 1900., богатом удовицом Љубицом Николајевић-Димовић и тада оставља службу. Путује у Париз, у Рим, на Сјеверно море, у Цариград, у Смирну и друга мјеста. Исте године постаје почасни члан Матице српске. Одликован Таковским крстом.
Од 1902. Обавља функцију предсједника Друштва књижевника и уметника.
Изабран је 1904. за редовног члана САНУ. Постао је члан управе Српске књижевне задруге.
Уобичајена је подјела Матавуљевих приовједака на далматински, црногорски и београдки круг, по критеријуму регионалне припадности тематике. Истраживачи су закључили да у ком год крају је боравио, трудио се да што боље сазна обичаје, вјеровања народа који ту живи, етос и однос према животу, да сазна што више локалних предања и чује што је могуће више прича од мјештана. Тако је живећи једно вријеме у Херцег Новом писао о Боки и бокељском животу до у детаље. Најзанимљивије пише о догађајима с брода помораца, који су своју вјеру и обичаје носили свуда са собом, а са којима су на путовања често кретале и њихове жене. „Замислите, пише он , разноликост успомена из пространог Божијег света, а те су успомене наслагане у гомилама у главама простих али бистрих српских жена, а исказане кићеним јужним говором! Најчудноватије човеку се чини кад нека од тих жена прича где јој се које дете родило и сахрањено на пучини, са осталим приликама које су догађај пратиле. На пример: “Лицем на Ђурђев дан родио ми се Нико, а на путу ка Сингапору… јадна моја Даница пијехнула (издахнула) је кад бијасмо три дана далеко од Њу-Јорка…”
Живот Далматинаца је описивао бавећи се и онима у залеђу и на далматинском приморју. Често приказује мале и учмале далматинске средине, у којима је сваки дан исти и сличан као капља капљи , или тешки живот загорских Срба, у оскудици и сиромаштини, под притиском римокатоличких унијата. У такав миље смјешта неки аутентични догађај и даље развија радњу приче износећи на површину цијелу плејаду ликова. Далматиске приповијетке је писао цијелог живота и међу њима су најпозантије: Ошкопац и Била, Поварета, Пилипенда и друге.
Застрашујућа је увјерљивост невиђеног сиромаштва у каквом је живио Србин у Далматинској Загори, у којој биједни сељак Пилип Бакљина тавори гладан, у крајњој биједи, у колибици, коју дијели са кокошком и магарцем, а једину кокошку продаје да купи шаку кукурозног брашна да скувају качамак, једини оброк у неколико дана, који он и жена једу, све једно другом испод ока бројећи залогаје. Исти тај Пилипенда је један је од само неколико сељака који се до смрти противи унијатизму и преласку на „царску“ католичку вјеру. Он је, заиста, витешки лик.
Не без разлога професор Јован Деретић, један од најбољих познавалаца српске књижевности, закључује да је највећи утицај на Сима Матавуља имао Ги де Мопасан, један од најбољих приповједача у свјетској кижевности. Увјерљивост слике и детаља у причи Сима Матавуља су о упечатљиви као код Мопасана.
„Врхунац је достигао у кратким причама из последње деценије живота, од којих сунеке ремек-дела (Поварета, Пилипенда, Нашљедство, Ошкопац и Била… (Јован Деретић)
Деретић истиче да су најслабије Матавуљеве приче оне из црногорског круга. „Црногорске приповетке, настале на почетку његова рада, за време боравка на Цетињу, понекад по наруџби двора, оптерећене су романтиком, етнографизмом, тенденциозношћу и само у ређим случајевима представљају релативно успела остварења (Сеобе, Завођанка, Ново оружје).
Најбоље међу београдским причама су ”Фронташ”, ”Поп Агатон”, ”Аранђелов удес”, ”Наумова слутња”, ”Београдска деца” и др.)
„Бакоња фра-Брне у току израде прерастао је у хумористички роман новелистичке композиције и широког реалистичког плана, у ком је око приче о животном путу једног фратра, о његовом “ђаковању и постригу”, развијена слика стварности у католичком самостану и сеоског живота око њега; он је обухватио, по речима пишчевим, “цио живот далматински, све сталеже и народ обију вјера”. Реализам, снажно осећање животне радости, Матавуљев медитерански смех, који није нигде тако спонтан, разигран и гласан, чине овај роман једним од најбољих дела наше реалистичке прозе.“ Роман је писан у неколико варијанти.
„Матавуљ је класик наше реалистичке прозе, заједно с Лазаревићем њен највећи уметник речи, “мајстор приповедач”, како га је назвао Иво Андрић.
”У тијем…савијем друкчијим приликама него што бијаху у Далмацији, мене је највећма опчаравала назочност Црне Горе.У горњој Далмацији бјеше она обожавана и у души призивана, али уз осјећање да је далеко она и оно што би могла урадити…овдје пак у Боци… тако и дух са Цетиња запајаше сваки збор.” (Биљешке једног писца, 66.) Матавуљ наводида су у оно вријеме ”Бокељи само по форми били ћесаровци”, а ”сељаци су ходили на Цетиње да траже правду у својим парбама”.
”У Новом сам, дакле, живио од краја 1874 године до краја 1881, када је на Крстов-дан дошао на Цетиње.. Тај најљепши дио моје младости, провео сам у најдивнијем крају српске земље, на јужној тромеђи, у приликама и околностима какве се само могу замислити за млада човјека, који је имао њешто наклоности ка фабуловању. То ће се огледати и у причама за које сам грађу црпао из тога времена, а то су: Бодулица, Љубав није шала ни у Ребесињу, Ђуро Кокот, Нови свијет у старом Розопеку, Ново оружје, Снага без очију, Др. Паоло. Не знам јесу ли оне боље од других, али доиста оне носе у себи одсијев онога, што је најљепше и најбоље у животу – одсјев младости.”
„Извањци“, образовани Срби, који су хрлили у Црну Гору,ту оазу слободе, брзо су се сусретали са невиђеном сујетом, искључивошћу и пизмом краља Николе, апсолутисте, чија је животна девиза била „Господарева се (ријеч) не пориче.“
Ипак је тај књаз (краљ) био толико мудар да је свим школским људима и чиновницима на Цетињу забранио одлзак из Црне Горе у вријеме док је Валтазар Богишић писао Имовински законик Црне Горе, који сваки од њих морао прочитати и доставити своје примједбе. Ово је била врхунска мудрост јер је то законик заснован на обичајном праву, који је сваки Црногорац знао.
Матавуљ наводи да је знао како су лоше прошли код Црногораца многи ”извањци” (образовани Срби из других српских крајева на служби у Црној Гори),..”ја сам, дакле, познавао и наличје оне дивне медаље коју је слио чика Љуба Ненадовић, која је занијела цијело српство, а која се у књижевности зове: Писма о Црногорцима. ”
Пошао је да се склони код својих од туђе напасти и одлучио да ће бити ”скроман, устрпљив и са малим задовољан”, …”ето у томе је узрок мога успјеха у Црној Гори.”
”Јован Павловић, по моме мјишљењу, један од најспремнијих публициста у јужном словенству, бјеше такође сит тога чувеног посла, да много пише, а да ништа не каже, да се кретинизира у вјежбању празнословља, које захтијеваше службени лист нове, тек признате државице, којој силна сусједа праћаше сваки покрет, сваку ријеч…Гледам га како се, јадник, бочи са небројеним цетињским стихотворцима, како га бомбардују одама и другим пригодним пјесмама, које, наравно, преко његове воље зачињавају службену прозу ”Гласа Црногорца. Имао је велику породицу, а због своје политичке прошлости немао приступа ни у Србију, ни у Угарску;…живио је у нестрпљивом надању да ће му се дати каква друга служба…” (С. Матавуљ – Биљешке једног писца.)
У Министарству финансија радила су четири банкротирана трговца из Котора, а Ц. Г. Је била ”земља која не трпи регуле”., гдје је свака лична иницијатива била немогућа, а и сами министри земљорадници, l homme de poey – људи од земље.“
Полтронски, поданички однос према књазу учио се од малих ногу. Један двадесетогодишњи Куч, кога Матавуљ води у Италију у подофицирску школу, када се у станица Набрежина у Словенији нађоше напоредо два воза, један за Италију, у којем је био Матавуљ и ђаци и други из Аустрије у којем је био књаз Никола, Куч када угледа књаза прогура се исптред Матавуља и када књаз упита јесу ли ђеца здрава узвикну: ”Јесмо, господару, у твоје здравље, сви здрави ко трјесови и добро ни је и љепше ни бит не може, к`а кад бива оно што ти заповиједиш. Но ево јада вељег и ране коју пребољети нећу докле сам жив, не даду ни ижљест да ти руку пољубим!”
О Марку Миљанову пише с нејвећим уважавњем. ”Дође на Цетиње војвода који је био пао у немилост, … чиотаоци разумију да је говор о војводи Марку Миљанову Поповићу Дрекаловићу. Бјеше онда Марко у педесетој години, али у пуној мушкој снази и виђен, мимо све главаре црногорске и брдске…Војвода је вечеравао и ноћивао у Локанди (тада једини хотел на Цетињу), те се сједило много дуже него обично, а друштво слушало је само једнога њега, висило је о његовој ријечи. Та гладан и жедан човјек, а не сит и напит слушао би војводу Марка Куча, …Марко је био заиста архетип брдског јунака који би свратио пажњу и кад човјек ништа даље не би знао о њему…Свакако ванредној популарности његовој много су допринијеле и друге споредније особине, које правце утичу на масу, бијаше необично лијеп, жустрих покрета, жив и бујан бесједник, у шали ненадмашан, а увијек опрезан према туђој осјетљивости. Ни о коме није говорио с презирањем, или потцјењивањем, ничије недостатке није истицао, него их је правдао колико се може.” (Бесједе једног писца,177/)
За књаза, прича да је био велики манипулант, имао је неколико барометара, па је стално гледао гледао да ли у њима пада жива, а када види да пада, што значи да ће киша, а киша у Црној Гори није имала цијену, наређивао је по ноћи да се седлају коњи и излазио на Ловћен да се помоли Богу, јер је, тобоже, сваки његов излазак доносио кишу, како је вјетровао народ. Кад је суша људи су се са зебњом питали: ”Што књаз не иде на планину више, забога?”
Најпунију реалистичку слику тадашње Црне Горе дао је у касније незавршеној аутобиографији Биљешке једног писца, чији је највећи део посвећен ауторову боравку на Цетињу.
Прича Света освета је, мом мишљењу, једна од најбољих Матавуљевих приповједака, мада је уважени професор Јован Деретић не сврстава у најбоље, веома је карактеристична, како по избору мотива, тако и по сликању јунака.
Уводни дио је слика једног пасторалног, идиличног, благог и мирног сеосског призора: сеоски момак из засеока Вражегрмци (”у споменицима Вржегрмци”) села Шобајићи из Бјелопавлића, испод Острога, пустио је овце, иде пред њима, свира у фрулу. Дан је прољећни, вријеме благо и лијепо, нема рата, Господар (књаз Никола) је с Турцима склопио мир и вјером гарантовао да могу мирно ићи и трговати по Црној Гори, и да ће онај ко убије Турчина бити ”каштиган” (стријељан) као да је убио Црногорца, као што су и они гарантовали Црногорцима да моду слазити на турске пазаре у Спужу, Подгорици, Бару и без бојазни трговати.
Дакле једна неуобичајено мирна и идилична ситуација, тако ријетка за Црну Гору, која је стољећима била скоро у непрекидном рату са Турском, а у њој се рат сматрао, модерно речено, ”привредном граном”, а остала је црногорска ријеч: ”Шта је ово, ево неко доба нема рата, остасмо и голи и боси.” У таквој атмосфери Миња Кадовић на лединку из освете убија Бећирбега Писјака, који се враћа из Спужа, јер тај потврди да је у боју посјекао његовог стрица Саву. Тако свјесно прекрши књажеву ријеч свјестан да ће бити стријељан.
И мада му се пружа прилика да побјегне, он то витешки одбија, показујући самурајску приврженост књазу. Суд га осуђује на смртну казну, Црногорци га стријељају на домак Никшићу, да покажу како је књажева ријеч закон. Јунак приче, праве трагедије је античка фигура витеза, који се понио у духу митског Црногорца, свјесно жртвовао живот да покаже оданост Господару. Бег ничим не изазива Кадовиће, Мињу и Јагоша, који у близини чувају овце, сједи, клања молитву и кад они приђоше даде им да запале.
И Миња и Бећир-бег су одабрани стасом и изгледом, оба достојни јунаци. Бег је самоувјерен, путује сам, јунак свјестан себе, а Миња је жива муња, кадар стићи и утећи. Кад уби бега могао је побјећи, нико није видио ко је пуцао осим стричевића Јагоша, који га савјетује да бјежи. И сам бег, смртно рањен, сам, кад дотрчаше Црногорци, који су чули пуцањ и запиташе „Ко те уби?“, смирено одговори „Ћисмет“ (кисмет), судбина.
И, мада сам прочитао стотине прича и цијелог живота се бавио кигом, ову причу сам скоро у цјелости запамтио из основне школе, а и данас вјерујем да би се од ње могла направити врхунска драма. Прича има све елементе апсурда и низ трагичких грешака, које чине оба супростављена јунака, од којих се сваки могао избјећи, али стицај околности неминовно је довео до трагедије. Ово је прича о јунаку и освети, о моралном закону у човјеку, о свјесној жртви као највишем степену храбрости, о вјерности вођи. Једнако је увјерљива као Ги де Мопасанова прича Лоза, о оцу Французу, који по ноћи иде у поље и убија њемачке војнике да освети сина, кога су убили ти војници у француско-њемачком рату. Кад су га Њемци ипак ухватили и стријељали уза зид његове куће, на том мјесту је израсла винова лоза и привила се уза зид куће.
Света освета је по мом скромном суду изврсна прича, а Симо Матавуљ је изузетан писац. Писац је фабулу моделовао мајсторски, по принципима класичне драме: експозиција, заплет, кулминација, перипетија, расплет. Ради увјерљивости наводим кључне тренутке приче.
Бег чини грешку за грешком, Мињи се обраћа са ”дијете”, чиме га потцјењује, хвали Турке, дира му у понос, Миња је добио пушку од Господара, на заслугу, вјероватно, пушка се није давала свакоме. И каже бег: ”Ми, Турци, кад можемо замијенти нашу главу, или кад знамо е ће нас неко осветити, онда поготову не жалимо мријети. А чујао си, ја мним, како нам се баста и замијенити и осветити.“
Ова неразумна охолост и хвала бегова изазвала је контра реакцију код Миње: ”А што ме заглуши турскијем јунаштвом, беже? Зар се нама Црногорцима не баста осветити? Зар и ми нијесмо кадри погледати смрти у очи?
Бег помирљиво каже ”па лијепо, кад је подједнако, нек остане тако”, а Јагош, Мињин брат, опет чини грешку, пита од кога је бег братства, на што бег тражи да они кажу први, а кад казаше да су Кадовићи, скупи обрве, секну други пут да устане, а кад Миња наброји никшићка братства и на крају каза: ”А онда си Бећир-бег Писјак!”, бег без двоумљења каза: ”Јесам тај главом!” И трећи пут секну да устане, али не устаде.
Миња подви главу, а покри лице руком и поче кашљати.
”Е, једва већ једном, а сад хајдемо!”, рећи ће Јагош и он блијед као самртник.
Ово није била грешка, већ кулминација сукоба, бег је јунак, искусни јунак, није могао да иде испод свог нивоа, но јунак је и Миња, јер ни он не устаје, већ се обрну на мјесту, закле бега турском вјером да му право каже што ће га питати, а пита га је ли био са Смаил-агом, кад је у доба Владичино (Његошево) ударио на Тушину.
”Турске ми вјере бих!”
”А посјече ли у томе боју Саву Кадовића чувенога?”
”Посјекох!” – не доврши а острагуша пуче као гром и Бећир се стровали наузнак.
”Ајао… шта учиње Миња да од Бога нађеш!” повика Јагош одскочивши… ”Миња! О-о, Миња!”
Каква мајсторска сцена! Ни помена од идиле, нема идиле у Црној Гори, а богами, ни у животу. Одједном све учествује у сцени: Миња трчи уз Зету, ђогат је стрекнуо, јури као помаман (неуобичајено за јуначког коња), овце су стрекнуле, бјеже. Њеки Црногорци су чули пушку, прегазили воду, и видјели човјека гдје бјежи вичући: ”Хај, море, ко то погибе?”
Кад их Јагош видје врати се бегу, он још држи натегнуту леденицу (малу пушку кренмењачу) и моли га покајнички: ”Удри у мене да ти је Богом просто!” повика сиромах Јагош плачући, па се намјести према грлу од цијеви. Рањеник га погледа па испусти леденицу.
Људи упиташе ко уби човјека. ”Ћисмет” (кисмет – судбина) прошапта Бећир-бег, па склопи очи заувијек. (Муслиманско вјеровање у судбину, Коран, из Мајке свих књига у којој је записана судбина сваког човјека)
Финални дио приче је суђење, које је као и код Љубише племенска скупштина (збор) на којој се окупило око педесет људи пред судницом, сједе на камењу. Око ручка, прије почетка долази отац Мињин Никола, сиромашки одјевен. Неки хоће да му учине мјесто, он се насмија и пита зашто хоће да га часте мјестом, јутрос, да није постао што друго, а не онај од јуче, и да ће се и јутрос, као и других дана, вршити божја воља и објасни да је дошао да види је ли му син бабовић. Излази војвода Бошковић, за њим четири судије, а два перјаника изведоше Мињу, а за њима изађе и Јагош.. Миња отресито викну:”Помага Бог!’ Одговара само отац ријечима:”Ја сам, синко!” рече Никола, отац му. ”Добра ти срећа и сретан ти овај дан!” (Као- срећне ти ране) Гледали су се некоилко тренутака, па се момче насмија и окрену главу.
Миња одбија да говори везан. ”Ја сам се сам предао суду, иако лијепо знадих шта ме чека. Могао сам умаћи у Арбанију, или у Ћесаровину, али недаобог! Јер Кадовићи не бјеже од смрти”… Миња признаје да је убио Писјака да освети стрица Саву ”којега је он посјекао на Тушину”…
”А знаде ли ти Господареву ријеч: ко убије Турчина у Црној Гори платиће га својом главом, таман као да је смакао Црногорца?” – пита војвода.
”Да не би те ријечи, војвода, не бих ја овђе био, него у туђој земљи. А тако дођох да се Господарева не порече…Све сам ја то знао, али претегну она друга.”
”Која друга?” – заграјаше судије.
”Она наша стара ријеч с в е т а о с в е т а.”
Војвода и суђе доносе пресуду да се Миња стријеља сјутрадан на пољу Сливљу, с ове стране ријеке Грачанице, како би Никшићи гледали са њихове границе а Миња моли за ”потоњу милост” : ”Да ме не везују ни сјутра, но да умрем овако!”
Веома значајна Матавуљева књига Биљешке једног писца је остала недовршена, али је веома значајна, како за разумијевање Матавуљевог књижевног рада, тако и за разумијевање историјских прилика на Цетињу и у Црној Гори, Аустрији, Турској и Србији тога времена. Толико је ова књига значајна за разумијевање прилика у Црног Гори да би је требали читати историчари, уз све ограде које намеће појединачно сјећање човјека који је био заинтресован да и себе прикаже у што љепшем свјетлу, али је имао довољно службеничке оданости да не изговори ни једну ружну ријеч о свом послодавцу црногорском књазу Николи, кога није особно много волио, можда чак, ни цијенио, али чију је историјску улогу и значај за Црну Гору и Балкан добро схватао и као Србин подржавао. Биљешке је писао кад је већ отишао из Црне Горе, што само још више истиче њихову објективност, тада више није зависиоод књаза, али их је писао тако да колико је могуће више буде објективан и да не уништи углед који је Црна Гора уживала у српским земљама. И када је приказивао негативне личности и ружне појаве у Црној Гори, Матавуљ се трудио да их превише не истиче и не уопштава, мада као реалиста није могао да их заобиђе. Садашнње прилике у Црној Гори, ове наше подјеле, инициране су још у вријеме књаза Николе и одржале су се до наших дана, Краљеви лични и династичи разлози и његове опструкције свих настојања српског народа да се уједини, нанијели су много штете српском народу у Црној гори и ван ње, српском уједињењу, мада се књаз декларативно увијек изјашњавао за уједињење српских крајева, а увијек их је ометао.
Како је казао професор Деретић Матавуљ је створио значајно књижевно дело: око стотину приповедака, два романа, неколико списа мемоарског и путописног карактера, двије драме (На слави и Завјет), известан број књижевних огледа, више превода с француског и италијанског. Живећи дуго по крајевима у којима се сачувао изворни народни језик, он је, како сам каже, “стекао необично познавање народне фразеологије и обиље синонима”.
У српском народу ни један писац није доживио такве почасти и признања у двије српске државе као Симо Матавуљ, и то сасвим заслужено. У Црној Гори је био на високим просвјетним положајима, био лични учитељ престолонаследника, човјек од највишег повјерења краља, а у Србији високи чиновник у министарству иностраних послова, предсједник Друштва књижевника, члан управе Матице српске, академик краљевске академије наука и умјетности.
Био је је изузетан човјек и писац
Пише Вук Церовић
