Пре 300 година на планину Муртеницу досељене су три снаје-јетрве: Смиљана, Ојдана и Јасна из Котора у Далмацији.
КАПИЈА ОТАЏБИНЕ
Није имао потомака, а од заоставштине једино су сачувни: карабин, сабља и гусле, док су сва одликовања, 20 домаћих и 15 страних, продата.
Станисав Н.Ђорђевић (1875-1955.год.) је трговац и млинар из села Ковачевца, општина Младновац, град Београд, од оца Николе, трговца из Ковачевца који је био раније и народни посланик Срза Јасеничког у Скупштини Србије , и мајке Милице ,домаћице. Пред полазак у рат 1914.године Станисав је стар 39 година. Станисав је писао свој Записник у бележници џепног формата,почевши од 23.септембра 1915.године до 16.децембра 1918.године,по данима, као ратни дневник, дневник редова Народне војске Краљевине Србије, како је он доживео рат.
Кајмакчалан – Српски официр на гробу свога сина. Српски официр у осматрачници.
” Кајмакчалан, 13.сеп.1916.год.
Крнемо у 8 сати, цео пук (седми 1.позива), идући ка брду Кајмакчалан, где стигнемо у 8 сати увече. Одмах изађемо на положај, јер овде је била Дринска дивизија. Била је огорчена борба, да су неки наши пукови доста страдали. Зато смо морали у помоћ притећи. Али ја, који сам био толико натоварен, будем толико уморан а ознојен, а истеран на највише брдо, где је било доста хладно. Командир ме ту одјури у ров, где сам се склонио од ветра. И тада се отвори борба јака, а нарочито што су били неколико тешких топова француских. А и рововски топови су били тако јако Бугаре, да су их многе потукли, а 20. Септембра одступе Бугари и побегну, чак до Прилепа(тако се причало).
20.сеп.1916.год.
Заузмемо Кајмакчалан, и истог дана кренемо се даље, где пређемо ми пешаци поред Флоке, између села Петелине и Флоке. Ту се настанимо. И ту моја чета, у договору са командиром, реши те ме пошаљу у Солун ноћи.”
Тридесетак километара јужно од града Крфа налази се Агеос Матеос. У унутрашњости острва, ушушкан међу маслине столетне, био је смештен штаб Дринске дивизије. Ту се сада налази споменик који су борци Дринске дивизије својим рукама исклесали у крфском камену за сећање на своје другове који осташе вечно на Крфу, по идеји свог команданта Крсте Смиљанића.
Крста Смиљанић, као ђ-штаб. пуковник Командант Дринске див. I. поз. (III. Арм.)
На Спасовдан те 1916. године, отварању једином споменику српској војсци на Крфу присуствоваше: врховни командант 26. годишњи пешадијски пуковник Александар Карађорђевић са свећом, затим Никола Пашић, читава влада, парламент, генералитет, сви савезнички команданти, школа из Агеос Матеоса, а иза њих гологлави, у пуној ратној опреми, смркнутог погледа, комплетна дивизија плаче.
Обрен Матијев Ћалдовић, први с лева, учесник Балканских ратова и Првог светског рата. Дописан карта коју је официр Радомир Недић послао свом стрицу Драгомиру.
Тог дана, на Спасовдан, отвара краљ Александар споменик, а одмах затим војска и официри одлазе на укрцавање на бродове, па на Солунски фронт, занавек остављају своје ратне другове. Командат прослављене Дринске дивизије, прослављени српски командант, касније и армијски ђенерал и бан, а тада генералштабни пуковник, Крста Смиљанић, из чувене куће Смиљанића, кључ капије предаје председнику општине Агеос Матеос. Отишла је Дринска дивизија. У победу…
На Кајмакчалану пред пробој Солунског фронта
А како су Дринци дошли у Агеос Матеос… Француски лист “Lilistrasion”, тада пише: “Они су били обучени у прљаве рите из којих се назирао костур. Понекад су на себи имали само памучне гаће и шињел у дроњцима. Наши болничари трче од једног до другог, овоме дају кашику млека да му прекрате муке, онога перу јер је на смрсканом рамену уместо завоја имао новину причвршћену канапом”. На Крфу је било организовано седам војних логора поред којих је никло седам српских гробаља.
Група ратника на опоравку, 1916.
Командант одбране Београда генерал Михаило Живковић извештавао јер српску врховну команду: “Наши логори се све више претварају у гробља”. На овим просторима Агеос Матеоса низали су се гробови Дринаца. Сваког дана умирало је по десетак бораца. Укупно их је овде умрло 680. Копали су Дринци гробове својим друговима, сахрањивали, вршили ратну војну обуку. Живот се полако враћао преживелима. Већ у сутон следећег дана из шатора су се могле чути и двојнице.
Прока и син Добривоје Ћукаловић Солун 1917. Костић Нинка Душан, земљорадника из села Текериш, учесник Балканских ратова и Првог светског рата, коњаник, припадник Дринске дивизије, 1914.
Кренули су Дринци из Агеос Матеоса одморни и опорављени. Чекала их је голгота Кајмакчалана. Дринска дивизија поднела је огромне жртве. Платила је више него све српске дивизије заједно. Од 4330 људи изгубила је 2360. Дринска дивизија сејала кости својих ратника од Кајмакчалана преко Црне реке и стигла до Саве код Шапца, одакле је и кренула у рат против Аустроугара. Прешли су Дринци Саву и Дунав, стигли чак до Печуја и тек 1919. поново се вратили у Београд.
Штаб Прве армије 1916. године. (Слева на десно на слици су: Крста Смиљанић, Душан Трифуновић, Пантелија Јуришић, Војвода Живојин Мишић, Михаило Јовановић, Чедомир Дуњић, Милан Миловановић, Јосиф Костић, Душан Симовић, Радован Обрадовић и Радисав Станојловић).
Заузећем Кајмакчалана наше победоносне трупе први пут ступају на земљиште своје отаџбине. Част за то припада Дринској дивизији. Овако је у званичним српским извештајима на Солунском фронту у септембру 1916. године обзнањено свету да је „отворена капија отаџбине и слободе“, да је планински ланац и најјаче утврђење, за које су Бугари имали наређење да бране до последњег војника, заузела војска васкрсла после страдања у Албанији. Дринском дивизијом командовао је Златиборац, пуковник Крста Смиљанић.
Извештај француске команде са ратишта: “Морално стање српске војске је врло добро, старешински кадар пробран и обучен, а српска војска убојита. Ако правац дејства буде према Србији, српска армија ће ићи ватрено у сваки обрачун”. Крвава драма трајала је 22 дана, уз грмљавину топова, гушање с Бугарима у рововима и јурише преко гомила људских тела. Животе је дало 39 официра и 747 војника, а било је два пута више рањених.
Братислав Ђорђевић , други с лева, стоји, са својим ратним друговима, 1915.
Почетком јесени 1916. године почела је дугоочекивана офанзива Антанте напредовањем српских и француских снага северно од Битоља преко Могленских планина, док су се британске упутуле Вардарској долини. Бугари су се ушанчили у тешка утврђења. Почетком августа 1916, Срби су почели да прилазе Могленским планинама, које су се као бедем уздигле из солунске равнице. Врховима ових планина, од којих су неки прелазили надморску висину од преко 2.000 м ишла је граница Србије. Ово је био довољан мотив српским војницима да дају све од себе, да их освоје.
Добривоје Ћукаловић ,3. слевa,1919. Драгољуб Поповић, капетан прве класе, носилац Белог Орла са Мачевима и Обилићевумедаљу за храброст.
После тешке и крваве битке код Горничева, огроман планински ланац Ниџе планине и њен највиши врх, кров Балкана – Кајмакчалан, представљао је следећи циљ. Висине 2.521 м (на старим картама 2.525), овај каменити плато, обрастао само ниском травом, заједно са висовима Сива стена, Старков гроб, Старков зуб, Кочобеј и Флока, представљао је природно утврђење и кључ бугарских положаја. Његовим падом, угрозио би се цео систем бугарске одбране.
Никола Ивановић – Ленгер, седи други с лева, 1915. Драгољуб Павла Савића , 1915.
Свесни тога, Бугари су га утврдили са три реда ровова, између којих су била крстила са бодљикавом жицом и други, фортификацијски објекти пољског типа, у ближој и даљој области Кајмакчалана. Бугарски војници сматрали су овај положај неосвојивим и дали му име, инспирисани својим митским јунаком – “Борисов град”. За његову одбрану, одређена је 3. бугарска дивизија.За Србе, сем стратегијског, Кајмачалан је имао значај и због тога што се преко његове највише коте протезала државна граница Краљевине Србије. Његовим освајањем, после десет месеци изгнанства вратили би се у Србију. Српски војници били су због тога посебно мотивисани да учине оно што је непријатељ сматрао немогућим.
Димитрије Хаџи-Михајловић, официр , учесник је Балканских ратова и Првог светског Рата, прешао Албанију, Крф и потом ратовао на Солунском фронту. Димитрије Хаџи-Михајловић поред топа.
Опседнути заузећем Кајмакчалана, Срби су га називали “Врата Србије” или “Капија слободе”. Да отворе “Капију слободе”, одређене су Дринска и делови Дунавске дивизије из 3. армије. Пре него што су уопште дошле у прилику да се боре за Кајмакчалан, ове две српске дивизије морале су борбом да прокрче пут преко Чеганске планине, која је била испред овог значајног циља. Коначно, када су Бугари сабијени у “Борисов град”, могла је да почне операција, која представља једну од највеличанственијих победа српске војске.
Владимир Милановић – са Солунског фронта, провео је у ратовима на војој дужности осам година, трећи са леве стране у средњем реду. У ратовима су учествовала четири нјегова брата од којих су двојица погинула.
Последњи сати битке: „Положаји испред Кајмакчалана заузети су 12. и 13. септембра, а напад на њега почео је 16. септембра 1916. После снажне артиљеријске припреме, пешадија је кренула у напад у 9.30 часова. Под ураганском ватром бранилаца, Срби су се пењали уз стрме падине. Када су се колоне довољне приближиле око 13 часова, предузет је јуриш и заузет први каменити степеник Кајмакчалана, који се налазио на растојању око 100-150 м од прве линије одбране. Међутим, жестока ватра којом је непријатељ обасуо српске војнике, натерала их је да обуставе напад и почну утврђивање на достигнутој линији. То вече, на целом положају владала је густа магла. Неустрашивим дринцима то је била добра прилика за напад. Негде око 22 часа, порушили су жичане препреке и упали у прву линију ровова. Настала је ужасна кланица, у којој једва да се знало ко кога боде.
Станимир Плазина Радовић, коњички капетан, шаље фотографију 2.11.1917. са Солунског фронта свом синовцу Милану Плазинићу, ђаку-добровољцу српске војске, који је после преласка Албаније ослобођен војних дужности и послат на завршетак школовања у Француску. Поднаредник Тодоровић (Војина) Љубомир, за ратне заслуге одликован златном Обилићевом медаљом за храброст, носилац Албанске споменице, 1918.
Za STV USA Siniša Mijatović
