ТРОЈКА САШЕ ЂОРЂЕВИЋА ДОНЕЛА ЕВРОПСКУ ТИТУЛУ
Шеснаестог априла 1992. г у време кад је Југославија била изложена великим санкцијама и ембаргом, који је обухватио и спорт, Кошаркашки клуб Партизан је у Истанбулу дворани „Абди Ипекчи“ у финалу тадашњег Купа европских шампиона у кошарци (од 2000/2001. године Евролига) савладао Хувентуд из Бадаломе (Шпанија). резултатом 71:70 и тако постао најбољи тим Европе у клупској кошарци. Јунак Партизанове победе на познатом фајнал-фору (Ф4) био је Александар Саша Ђорђевић, који је неколико секунди пре завршетка сусрета, када је екипа Хувентуда водила са 70:68, постигао историјску „тројку“ и тако Београђане попео на европски кошаркашки трон. Овај трјумф КК Партизана све до ових дана је највећи успех једне клупске кошаркашке екипе не само за „црно-беле“ већ и за Србију, како многи знају да кажу, за земљу кошарке.
Иако је Саша Ђорђевић својим кошем донео Партизану титулу победника Купа европских шампиона, ипак, за најкориснијег играча финала, у којем су, поред Партизана, учествовале и екипе Филипс (Италија) и Естудијантес (Шпанија) проглашен кошаркаш “црно-белих” Предраг Даниловић. Екипа Партизана, у којој није било странца (као сада) и која је била најмлађа међу европским екипама (у просеку је имала 21,7 годину), предводио је са клупе млади тренер Жељко Обрадовић, који је са 32 године био у то време најмлађи тренер у Европи. Његов ментор (асистент) који му је помагао око припреме тима и саме тактике, био је један од најпознатијих југословенских и српских тренера икада – легендарни Александар Николић.
Жељко Обрдовић је управо годину дана раније (1991. г.) обесио патике о клин, прекинуо успешну играчку каријеру у КК Партизану и прихватио се тренерског посла. У Партизану у то време имали су проблема са недостатком квалитетних тренера. А Жељко је тада, иако је имао само 31 годину, изгледало је као најбоље решење, мада није имао неког великог искуства у вођењу и припреми тима за такмичење, као што је Куп европских шампиона. Занимљиво је да је после овог првог трофеја Жељко Обрадовић освојио још осам европских титула и тако постао најтрофејнији европски тренер свих времена. Титуле је, после Партизана, освајао редом, са Хувентудеом (1994.), Реал Мадридом (1995.), са атинским Панатинаикосом пет трофеја (2000, 2002, 2007, 2009, 2011. године) и једну са истамбулским Фенербахчеом (2017. г.).
Поред Александра Саше Ђорђевића и Предрага Даниловића за Партизан су у финалу Купа европских шампиона 1992. године играли још: Никола Лончар, Зоран Стевановић, Драгиша Шарић, Жељко Ребрача, Млађан Шилобад, Славиша Копривица, Владимир Драгутиновић и Иво Накић.
У полуфиналу фајнал-фора (Ф4) Партизан је претходно 14. априла 1992. савладао италијански Филипс резултатом 82:75, док је Хувентуд у шпанском одмеравању снаге био бољи од Естудијантеса са 91:69.
Због рата у Југославији КК Партизан је све мечеве играо као домаћин (!?) у групној фази Купа европских шампиона у предграђу Мадрида, Фуенлабради. Занимљиво је да су “црно-бели” на свим утакмицама имали велику подршку шпанских навијача. То пријатељство између људи из Фуенлабраде и КК Партизана и даље траје.
До завршног фајнал фора Партизан је морао да пређе тежак пут. У групној фази играо у групи Б са Хувентудом, Естудијантесом, Филипсом, Бајер Леверкузеном (Немачка), Арисом (Грчка), Комодором (Холандија) и Маес Пилсом (Белгија). КК Партизан је освојио четврто место у групи, имао је девет победа и пет пораза. У четвртфиналу „црно-бели“ су играли са Кнором (садашњим Виртусом) из Болоње. Управо једини меч на домаћем терену у Београду у тој сезони одиграо је Партизан против Кнора. У четвртфиналној серији “црно-бели” су у три утакмице (играло се на две добијене) славили са 2:1 и тако изборили пласман на финални турнир, познат као фајнал-фор (Ф4), који је одржан у Истанбулу од 14. до 16. априла 1992. године.
Фотографије уз текст су начињене у београдској хали Пионир (сада Александар Николић) у априлу 2002. г када је КК Партизан прослављао дестогодишњцу од освајања Купа европских шампиона у кошарци.
За Српску ТВ Чикаго, текст и фото, Зоран ЈАКШИЋ
