ШТАМПА ЈЕ И ДАЉЕ СИЛА
Петог фебруара је у Свечаној сали Дома Војске Србије (некадашњем Ратничком дому) у Београду одржана промоција библиографије „Ратник – часописа за војне науке, књижевност и новости (1879–1941)” аутора др Милоја Пршића. Најновије издање Медија центра “Одбрана”, који из године у годину заузима све значајније место у српском издаваштву, представили су: начелник Школе националне одбране пуковник проф. др Мирослав Талијан, рецезент издања др Миле Бјелајац, аутор књиге “Ратник” и уредник Мирјана Сандић.
Израдом библиографије једног од најстаријих стручних војних часописа „Ратник” не само у Србији, већ и на Балкану, аутор је приредио капитално дело од великог значаја за истраживаче. Прилоге које је овај лист забележио на својим страницама током 62 године излажења тематски су приређени. У периоду од 1879. до 1941. године часопис „Ратник” бележи више од 18.000 текстова из војне науке, значајне новости и белешке из 78 земаља, као и представљање књижевности настале током тог периода.
Први уредник “Ратника” био је ђенералштабни пуковник (почасни ђенерал, пред пензионисање) Јован Драгашевић (Пожаревац, 16.02.1836. – Ниш 14.07. 1915.), један од утемељивача српске ратне вештине и најзначајнији стваралац војне мисли у Србији тога времена. Драгашевић је од 1864. до 1870. г. издавао и уређивао лист “Војни”. Било је то прво војно глалило на Балкану! Уредници часописа “Ратник” били су истакнути војни теоретичари, мислиоци и војсковође Српске војске, који су разумели улогу и значај писане војне речи као информативни и едукативни облик усавршавања војника. Међу најзнаменитијим уредницим били су: војводе Живојин Мишић и Степа Степановић, ђенерали Јован Драгашевић, Божидар Јанковић, Милош Васић, Душан Симовић, па, Вукман Арачић, Светозар Нешић и многи други. Међу сарадницима часописа “Ратник” нашла су се многа славна имена тога доба: Радомир Путник, Петар Бојовић, Живко Павловић, Димитрије Ђурић, Петар Пешић, Михаило Илић …
Последњи уредник био је пуковник Јуриј Мушић. Наредбом министра војске и морнарице, армијског генерала, Богољуба Илића, од 5. априла 1941. године (дан уочи бомбардовања Београда и напада фашистичке Немачке на Краљевину Југославије) обустављено је даље излажење “Ратника”, због наилазећег рата, али и тешке економске ситуације.
Министар војни Кнежевине Србије и почасни ађутант Његовог Височанства креза Милана Обреновића (владао Србијом од 1868. до 1889. године), тада ђенаралштабни потпуковник Јован Мишковић (касније ђенерал) је одлучио да покрене часопис “Ратник” јер је говорио, да војска без свог листа као човек без говора. Ђенерал Мишковић је већ тада схватио моћ пропаганде и информација па је рекао да је дошло време да војска има своје гласило. Било је то 12. јануара (по старом календару) и 24. јануара (по новом календару), тако је “Ратник” постао часопис Главног генералштаба Српске војске, лист за војне науке, новости и књижевност. Часопис је уређивало Историјско одељење Главног генералштаба и излазило је углавном једномесечно. У листу је био званични део у којем су штампани закони, укази и правила, извештаји и реферати, расписи, затим, научни и стручни део (поглед на васпитање војника, ново оружје и нова тактика, раставни топови, о извидницама и сл), и, најзад, део о књижевнсти (нове књиге, преглед новина …). “Ратник” је излазио од 1879. г. до 1914. године и од 1921. до 1941. г. са краћим прекидима, углавном због финансија.
Иако током Првог светског рата није излазио “Ратник”, није знемарено информисање. За време рата излазио је “Ратни дневник”, који је доносио саопштења Врховне команде Српске војске, па, “Српске новине” (излазиле на Крфу), “Српски гласник” (излазио у Солуну), “Напред” (излазио у Бизерти).
Током Другог светског рата на простору Југославије Излазио је “Билтен” Врховног штаба Народноослободилачке војске и партизанских одреда Југославије. Међутим, како се рат приближавао крају штампа је имала све већи значај. Ми се овде у овом тексту углавном бавимо војном штампом. Међутим, велики део у информативном смислу имају тзв. и цивилни листови, који су често на својим страницама имали војну проблематику и теме. Међу њима издвајамо, “Политику, “Борбу”, “Вечерње новости”, па, агенцију “Танјуг” и друге . У ослобођеном Јајцу 1943. године је почела да ради Телеграфска агенција нове Југославије (“Танјуг”). Својим текстовима, снимцима и радовима велики допринос да се сачувају многи догађаји и личности из народноослободилачке борбе југословенских народа дали су многи ратни репортери, филмски сниматељи, фотографи, новинари и уменици, међу њима најпознатији су, Саво Оровић, Жорж Скригин, Милан Роглић, сликар Првослав Пиво Караматијевић … Значајну улогу у српском, па и у југословенском новинарству имала су два листа “Политика” и “Борба”. “Политика”, најстарији дневни лист почео је да излази 1904. а “Борба” 1922. године. “Политика и дан-данас представља један од најутицајнијих и најцењенијих дневних листова у Србији, а “Борба” је престала, после осамдесет и седам година да излази 2009. Један од најтиражнијих и најобјективнијих листова у Србији после Другог светског рата су “Вечерње новости”, које су данас лидер у информативној сфери, не само у Србији и Републици Српској, већ и ван њихових граница.
Широка је лепеза војних листова и часописа, који су се појевили код нас по окончању Другог светског рата и ослобођењу Југославије. У јеку борби на Сремском фронту, 25. фебруара 1945. године изашао је из шатмпе први број илустрованог војног листа “Фронт”. Под тим именом “Фронт” је излазио до 1992. године. За 47 година забележио је 1.683 броја. По ослобођењу Југославије, 2. октобра почео је да се штампа недељник “Народна армија”. Лист је излазио до 21. маја 1992. године забележивши 2.781 број, на 474.061. страници. “Народна армија” је за 47 година имала тираж од 493.690.000 примерака! После престанка излажења “Народне армије” овај лист наслеђује гласило “Војска”, које излази тринаест година од 1992. до 2005. године. Од 1. октобра 2005. године до данас традицију “Ратника”, “Фронта”, “Народне армије”, “Војске” наставља часопис “Одбрана”.
У склопу војно-издавачке делатност у Југословенској народној армији било је доста часописа, који су обраћивали стручне и научне теме, као што су: “Војно дело”, “Војни гласник”, “Војно-политички информатор”, “Војноисторијски гласник”, “Весник Војног музеја”, “Војнотехнички гласник”, “Гласник РВ и ПВО”, “Војносанитетски преглед”, “Војноекономски преглед”, “Позадина”, “Одбрана и заштита”, “Војна безбедност” … Веома популарни су били и листови армијских области, “Војник” (лист 1. армијске области), “За победу” (3. АО), “Народни борац” (7. АО), “За домовину (5. АО), “Војничка ријеч” (Титорадско војно подручје), па, “Наша војска”, “Војничке новине”. И видови ЈНА, Југословенско ратно вазухопловство и Југословенска ратна морнарица имали су своје новине, “Крила армија”, односно, “Чувар Јадрана”. Корпус народне одбране Југославије (касније Граничних јединица) је издавао најпре гласило “Народна одбрана”, па, касније “Граничар”. Гардијске јединице имале су лист “Гардист”, а Војна академија Копнене војске “Академац”.
Не каже се, без разлога, само оно што је записано – вечно траје. Ову аксиому су прихватиле и српске војсковође, војводе, команданти, генерали, официри, војници, уметници … Сви су се они залагали да о личностима и догађајим треба писати – истинито, јер једино истина на крају побеђује. Моћ писане речи је понекад јача од метка. Посебно када је у питању лажна вест. Када се она прва лансира потребно је много труда како би се она оповргла. Зато у медијском “рату”, у штампи и електронским медијима, данас им се придружују и друштвене мреже, истинитим писањем или извештавањем морамо бити први.
Оно што је у балканским ратовима и Великом рату рату забележила писана реч, фотографија, запис филмском камером, има за нашу историографију велики значај. Ово су схватили многи српски војни стратези те су током ослободилачких ратова од 1912. до 1918. године, када није излазио часопис “Ратник”, настојали да појединци пером, фото-апаратом, филмском камером, па, и сликарском кичицом, забележе што више момената на балканском ратишту. Данас захваљујући многим познантим и непознатим ауторима текстова, фотографија и филмских записа можемо само да препоставимо са колико напора, храбрости и жртава су наши славни преци успели да после албанске трагедије, победе на Солунском фронту и донесу напааћеном српском народу – слободу.
Велики је списак уметника, који су овековечили ратне призоре српског војника на маршу, у рову, на бојишту, у предаху борбе, на одмору … Начелник Генералштаба Врховне команде Српске војске војвода Радомир Путник током ослободилачких ратова 1912. – 1918. г. . увео је формацијско место ратни сликар. Њихов статус је регулисан “Упутством за употребом ратних сликара придодатих штабовима виших јединицама на бојишту”. Међу њима има сликара, фотографа, филмских сниматеља … Њихова имена су нам добро позната: Михаило Миловановић, Риста Марјановић, Паја Јовановић, Васо Радуловић, браћа Манаки, Аранђел Станковић, Владимир Бецић, Надежда Петровић, Драгољуб Павловић, Васа Ешкићевић, Драгомир Глишић, војни свештеник Ристо Шуковић … И многи страни ратни хроничари и дописници током ратова много су учинили да се истина о српској борби за слободу чује у свету, то су: легендарни др Арчибалд Рајс, Симсон Чернов, Џон Рид, Анри Барби, Егон Ервин Киш и други.
Од како је Немац, Јохан Гутенберг (1400 – 1468. г.) пронашао технику штампања покретним словима у Европи, штампа се сматра – силом. Негде крајем 18. веке у време када су се Сједињене Америчке Државе бориле против Велике Британије за самосталност штампа је после, извршне, законодавне и судске власти била – четврта власт. У 19. веку, после свештенства, племства и обичних људи штампа је сматрана за – четврти сталеж. Наполеон Бонапарта је штампу, после четири војне силе, Русије, Француске, Аустрије и Велике Британије, назвао петом силом. Касније, међу силама су увшћене Немачка и Италија, па је штампа постала – седма сила! Овај термин се за штампу код нас, и после сто и педесет година, и данас употребљава! У Другом светском рату, пропаганда, која се пласира највише путам штампе (па и радијом) је имала велики значај. За Немце је она била – трећи фронт, САД су је сматрали – четвртим видом војске!
У савременим светским токовима, посебно штампа, али и електонски медији, у последње и друштвене мреже, знатно утичу на многе друштвене, војне и политичке догађаје. Многе земље посебну пажњу обраћају информисању и пропаганди, а информативни “рат” води се свим дозвољеним и недозвољеним средствима. Притом се у ту сврху улажу и велика материјална и новчана средсатва. Медијским “ратовима” се изазивају кризе, поспешују ратови, руше владе, изврћу чињенице … Данас многи медији се држе изреке, коју је својевремено лансирао италијански филозор Николо Макијавели “Циљ оправдава средство”. Зато можемо да закључимо, да су и даље медији – сила, а међу њима писана реч и шта штампа – штампа, има најзначајније место. Да поновимо, само оно што је записано и објављено – вечно траје!
За Српску ТВ Чикаго: Зоран ЈАКШИЋ
