ДРАГОЦЕНИ ТЕМЕЉИ ЗБОГ СУТРАШЊИЦЕ
У препуној Свечаној сали Дома Војске Србије, 28. фебруара јавности је представљена књига Станојке Станке Копривице Ковачевић: „Историја сестринства у Србији – Од манастирских болница до краја Другог светског рата“, чији су издавачи: Удружење медицинских сестара и техничара Клиничког центра Србије „Сестринство“, Медија центар „Одбрана“ и Издавачка кућа „Лицеј“ Београд. Скуп је у име Министарства здравља Републике Србије поздравила помоћница министра др Весна Књегињић, а у име издавача, организатора и домаћина, добродошлицу учесницима је пожелела Марија Галић, председница Удружења „Сестринство“. О ауторки и њеном делу, топло поздрављене, надахнуто су говориле ванредна професорка Факултета за стране језике др Светлана Томић, широј јавности позната и као истакнути борац за друштвену афирмацију жена стваралаца, и професорка Више медицинске школе у пензији, ауторка неколико стручних књига о сестринској нези Милена Тијанић, чије име носи и престижна сестринска награда.
Пригодном беседом медицинским сестрама и другим посетиоцима обратила се Станојка Станка Копривица Ковачевић, која је говорила је и о изузетној здравственој и хуманитарној помоћи лекара и сестара, припадника многобројних страних санитетских мисија у пружању помоћи рањеним и оболелим војницима и становништву, од Ваљева, преко Крагујевца и Ниша, до Крфа и Београда. Драгоцена је била и њихова непосредна помоћ у постављању основа система школовања сестринског кадра. Осврнула се и на несебично пожртвовање болничара и сестара у спасавању хиљаде рањеника током непријатељевих офанзива на Сутјесци и Неретви у Другом светском рату, који је изнедрио неколико јунакиња из њихових редова.
Станојка Станка Копривица Ковачевић говорила је и о многобројним примерима пожртвовања и хероизма болничара и сестара у пружању помоћи оболелима и рањеним војницима и другим грађанима током ратних збивања, руковођених љубављу према ближњима и Отаџбини.
-Нажалост, многа имена нису забележена. Наш дуг је да ту неправду исправимо” – наагласила је Станојка Стана Копривица Ковачевић.
Заложила се: да се сачини регистар болничара и сестара учесника минулих ратова, а имена знаменитих сестара које су своје животе положиле на олтар Отаџбине, подаримо медицинским школама и улицама наших градова и трајно их забележимо на спомен-плочама у здравственим установама.
Исписујући странице прве историје своје професије, Станојка Станка Копривица Ковачевић крунисала је деценијски истраживачки напор вредним стручним делом, посветивши га знаним и незнаним сестрама и болничарима који су уградили своје животе у српско сестринство – Од манастирских болница до краја Другог светског рата. Свим који су дошли на представљање књиге „Сестринство“ на улазу у свечану салу Дома Војске Србије добродошлицу су пожелеле домаћице традиционалним обичајем уз погачу и со.
У уметничком програму учествовали су: водитељ глумац Александар Срећковић Кубура, певач Жарко Данчуо, који је отпевао песме „Сестра“ и „Србија зове“, и Ана Бојић, Ђорђе Остојић и Софија Пешић, чланови подмлатка Културно-уметничког друштва „Дукат“ из Београда, разиграним извођењем „Банатске хумореске“.
На адресу ауторке, издавача и домаћина пристигао је велики број порука – признања за добру организацију промоције књиге и надахнуте беседе учесника. Издвајамо текст поруке Бојане Стојановић, професорке енглеског језика:
-Велико је било узбуђење јуче за све, а камоли за госпођу писца. Толико је било лепо, достојанствено и дирљиво. Од саме химне, коју је својим баршунастим гласом отпевао стари шмекер Жарко Данчуо, преко пријатног гласа глумца водитеља, Александра Срећковића Кубуре до оне драге дечице. Светлана је била одлична и скромна као и увек, а говор дивне госпође Тијанић био је фантастичан: мала, слатка жена са умилним гласом, а снага и квалитет океана. Ауторка је, наравно, запечатила утисак својим беспрекорном и величанственом говором. Скромна, дивна и достојанствена. Мени су неколико пута током промоције кретале сузе. Пројекција фотографија била је пун погодак и дала додатну драж и патину, као и оне девојке
у униформама медицинских сестара из старих времена. Много је било лепо, поучно, а драго ми што се књига већ преводи на енглески језик. А још да додам да је и сам дан био као наручен, прелеп и сунчан. Много љубави.
Историју сестринства у Србији „Сестринство“ обухвата 20 поглавља, на 350 страна. Богато је илустрована пригодним фотографијама. Садржи и обиље документарне грађе. Предговор је написала Милена Тијанић, а рецензент је била др мед. Љиљана Миловић. Главни и одговорни уредници су Драгана Марковић и Станоје Јовановић, уредници Добрила Пејовић и Зорица Милошевић, лектор др Јелена Ковачевић, а ликовно-графички уредник мр Небојша Кујунџић. Тираж – 600 примерака штампан је у Војној штампарији и компанији Колорграф. Књига се може набавити у просторијама Удружења „Сестринство“ (Пастерова 2, Београд) и у књижари „Војна књига“ (у Васиној улици 22), у Београду.
ДОДЕЛА НАГРАДЕ „ДУШИЦА СПАСИЋ“
Удружење медицинских сестара и техничара Клиничког центра Србије додељује већ годинама престижну награду „Душица Спасић“ у знак пијетета и подсећање на прву жртву од опаке вариоле вере у некадашнјој Југославији. Овогодишњи лауреати престижне сестринске награде коју су петнаести пут заредом доделили Удружење „Сестринство“ и часопис „Вива“ су Хајрија Зурапи из Клиничког центра Србије и Жикица Ђорђевић из Опште болнице Здравственог центра у Неготину
Тим поводом у Клиничком центру Србије 22. марта одржана је пригодна свечаност, на којој су уручене награде „Душица Спасић“. У име организатора скуп је отворила Ирена Митровић, најавивши свечану песму „Сестра“, својеврсну оду и химну професије, пожелевши добродошлицу многобројним гостима: медицинским сестрама у пензији, досадашњим добитницима ове престижне награде , члановима породице Душице Спасић, представницима часописа „Вива“, професорима високих здравствених школа струковних студија у Београду и представницима медија. Међу угледним званицама биле су и професоркa др Весна Томић Спирић, и председница Синдиката медицински сестара и техничара Србије Радица Илић. Посебна захвалност исказана је власницима Уметничке ливнице „Јеремић“, која свесрдно већ 15 година донира статуу са ликом Душице Спасић. Награда „Душица Спасић“ припада сестрама које су највећи део свог радног времена провеле у болесничкој соби и даривале га најтежим болесницима. Управо тамо где је сестра најпотребнија и где је сестринска улога незаменљива и најхуманија. Награда је и израз захвалности свим медицинским се страма за њихов предани рад и бригу о пацијентима с којима проводе највише времена и бде над њиховим здрављем. Током деценије и по међу добитницима овог престижног признања које се додељује у знак сећања на хероину свог и нашег времена било је много знаменитих сестара, одличних биографија, на које сестре могу бити поносне. Годишње се додељују две награде: једна сестри запосленој у Клиничком центру Србије, а друга медицинској сестри из других здравствених установа у Републици Србији.
Жири није имао нимало лак задатак приликом избора. Како је у образложењу наглашено, овогодишњи узори професије и добитници статуе „Душица Спасић“ су медицинске сестре изузетних људских и професионалних вредности: Лауреат и добитница награде на нивоу Републике Србије је медицинска сестра Жикица Ђорђевић, из Службе гинекологије и акушерства Опште болнице, Здравствени центар у Неготину, којој је признање уручио Ненад Банићевић, главни техничар Клиничког центра у Београду, Добитница награде из Клиничког центра Србије је Хајрија Зурапи, са Клинике за алергологију и имунологију, којој је престижно признање уручила Марија Галић, председница Удружења медицинских сестара и техничара Клиничког центра Србије „Сестринство“. У име Републичког синдиката и Синдиката Клиничког центра Србије честитке добитницима и пригодне поклоне уручиле су Радица Илић и Тања Ердељановић. Програм је обогаћен наступом Мартине Јовановић, ученице шестог разреда Основне школе „Старина Новак“ у Београду, која је извела музичку нумеру на виолини.
Жикица Ђорђевић рођена је 1960. године уместу поред Неготина. Средњу медицинску школу је завршила у Зајечару 1978–1979. Од 1979. године ради у овој установи, у којој са својим колегама дочекује нове становнике, а њиховим родитељима олакшава прве дане с новим члановима породице. Први контакт наши нови мали суграђани имају управо с њом: она се о њима брине од доласка на свет, омогућавајући им да се здрави, заједно с родитељима, ухвате укоштац са свим изазовима који их у животу чекају. Ова пожртвована и вредна медицинска сестра од првог дана ради у операционој сали и брине се о бебама у дечјем боксу, па је са 40 година стажа у својој установи дочекала да се брине о мајкама чијем је рођењу некада присуствовала.
Мајка је двоје одрасле деце, које је сама извела на пут. Омиљена је међу колегама. Одговоран је и предан радник. И након толико времена ради у сменама. Својим ауторитетом и смиреношћу узор је млађим колегиницама.
Хајрија Зурапи рођена је 1964. године. Основну школу завршила је као вуковац на Врачару, у школи „Сава Ковачевић“, а Средњу медицинску школу на Звездари, као ђак генерације. Радни однос засновала је 1987. године на Клиници за алергологију и имунологију као сменска сестра у интензивној нези, где и данас ради.
Радни век, пун елана, ентузијазма и пожртвовања провела је поред најтежих пацијената, трудећи се да им поред стручности, пружи и људску топлину и осмех, свесна да је то значај на подршка на путу њиховог излечења.
Према извештају жирија, тринаест сестара било је у ужем избору за доделу статуете „Душица Спасић“ и испуњавале су прописане критеријуме за доделу престижне награде. Њима су припале захвалнице Удружења „Сестринство“. На том списку су: Весна Солујић, Ургентни центар, Мара Томић, Клиника за болести дигестивног система – Прва хируршка клиника, Кимета Муминовић, Клиника за хематологију, Драгица Дугалић, Клиника за анестезију и реанимацију, Радулка Живић, Клиника за пулмологију, Цвета Грујић, Клиника за кардиологију, Гордана Величков, Ургентни центар, Љубица Маринковић, Клиника за инфективне и тропске болести, Светлана Шћекић, Клиника за ОРЛ и МФХ, Драгана Додић, Клиника за грудну хирургију, Љиљана Илић, Клиника за дерматовенерологију, Весна Јелић Стојадиновић, Клиника за пластичну и реконструктивну хирургију и Александра Вељковић, Клиника за неурологију. Првих осам сестара, са стажом дужиm од 30 година, поред захвалница „Сестринства“, добило је од свог Удружења и плаћен боравак на семинару који на Тари у новембру организује Удружење медицинских сестара, техничара и бабица Србије.
Жири: испред УМСТ КЦС Сестринство, Марија Галић, Љиљана Ђукић, Вера Мирић, Светлана Милеуснић, Слађана Басара, испред Синдиката медицинских сестара техничара Србије–Тања Ердељановић, Испред Илустроване политике“ – “Вива“ Наташа Ускоковић.
.
ОТИШЛА У ЛЕГЕНДУ
Млада медицинска сестра Душица Споасић, није могла ни да замисли да ће јој посвећеност послу веома брзо прекинути каријеру и угасити младост. Преминула је на радном месту од вариоле вере негујући првог оболелог од те опаке и тада непрепознате болести. Њено дело, које служи на част сестринској професији, овековечено је у награди с њеним именом. Медицинска сестра Душица Спасић разболела се и умрла 23. марта 1972. године на радном месту. Рођена је 27. децембра 1949. године у радничкој породици. Средњу медицинску школу завршила је у Београду и запослила се на Првој хируршкој клиници. Веома тиха и скромна умела је да се снађе у свим приликама и да обави све послове. За собом је свуда остављала светао траг. Била је ведра и насмејана, волела посао који ради. Овај дан је прилика да застанемо и сетимо се њеног драгог лика и околности које су претходиле њеном трагичном крају. Наиме, средином марта 1972. године владала је епидемија вариоле вере. Болест је са Блиског истока на Косово унео један хаџија. Тако је почело 8. марта 1972. године. Заражени пацијент из Новог Пазара са нетипичном клиничком сликом примљен је у чачанску болницу. Дан после, због погоршања стања, пребачен је на Институт за дерматовенерологију. Пацијенту се опште стање погоршава, због чега је исте хладне мартовске ноћи пребачен на Прву хируршку клинику, Одељење за хитну хирургију и трауматологију. Била су 23 часа када је група људи са Дерматовенеролошке клинике, огрнута тегет пелеринама, преносила на носилима тешко оболелог човека на Прву хируршку клинику. Душица Спасић била је дежурна када је примљен пацијент и неговала га у шок соби. Ангажовани нису слутили да су те вечери били у директном контакту са оболелим од вариоле, болести која се није јављала од 1930. године и за коју се веровало да је искорењена. Наредног дана пацијент је умро, али је вирус остао у милионском Београду, затим у Чачку, Новом Пазару и у још неколико мањих места у којима је оболели боравио. Кроз шта је пролазила ова млада девојка говори и део приче др Ане Глигић, која је Душици узела узорак крви и поставила дијагнозу:
-Дана 22. марта позвана сам у Инфективну клинику у Београду да погледам један случај. На срећу, није
била посреди вариола вера. Међутим, у соби прекопта чула сам да неко јауче на сав глас. Питала сам инфектолога ко је то. Рекао ми је да је то медицинска сестра која има напад жучи. Рекла сам да желим да
је видим. Била је то Душица Спасић. Одмах сам посумњала да је реч о вариоли вери. И то о најтежем облику. Имала је супконјуктивална крварења, болове у слабинском пределу, који се нису смиривали ни по-
сле високих доза аналгетика. Знала сам да ће умрети. Предложила сам да узмемо крв и покушамо да
изолујемо вирус. Душица је већ умрла када смо у њеној крви утврдили на хиљаде вирусних честица.
Тог 22. марта, с првим даном пролећа, са „Торлака“ стиже лабораторијска потврда да је преминули
пацијент кога је Душица примила и неговала био заражен вирусом великих богиња. Сада је све било јасно. Вариола вера била је у Београду. Одмах су Дерматовенеролошка клиника и Прва хируршка клиника стављене у карантин. Међутим, Душици није било спаса…Сахрањена је тајно, под окриљем хладне мартов-
ске ноћи, на крају гробља у Реснику код Београда, где је и живела с родитељима. Ту је и остала да је уз буке-
те цвећа посећују сви они који су је познавали и волели. Постхумно, Душици је тадашњи председник
СФРЈ Јосип Броз Тито доделио Орден заслуга за народ са сребрним венцем. У Реснику улица у којој је
живела носи њено име. Биста у холу Прве хируршке клинике КЦС вечно подсећа на њу. Душица је закорачила у незаборав. Њено име данас је синоним за јаке, храбре, пожртвоване и сестре са осећајем дужности. Душичино жртвовање служи на част сестрама и сестринској професији. На овај начин овековечено је у годишње признање с њеним именом. Дан после Душичине смрти у Чачку је умрла ме-
дицинска сестра Милка Ђурашић, која је неговала Латифа Нумџића, оболелог од вариоле. Помињемо и
њено име да се памти и зна да је шест здравствених радника оболело током епидемије, а да су умрле две
медицинске сестре.
Попут Косовке девојке добровољне болничарке и болничари негуjући рањенике учинише више, но што jе се могло и замислити. За оно време, док беше рањеника, они готово напустише своjе домове и сложно прихватише дом милосрђа. Нема тога ока, коjе не би пустило сузу радосницу, сузу благородности, гледаjући, како наше сестре и браћа болничари, дању и ноћу, по киши и снегу, дочекиваху поjедине транспорте рањеника; како их изнашаху у загрљаjу и на носилима на горњи спрат болнице; како их нежно полажаху на болесничке постеље да одморе напаћену душу, пазећи да им ране не повреде; како им ране превиjаше, како их умиваше, ноге им праше, пресвлачише и многе у чисте преобуке оденуше; како из соба, као на крилима летеше у куjне, где друге, зорно, у зноjу окупане краj врела огњишта, спремаху топла jела и освежаваjуће напитке; како се браћа у првоj невољи, попут Косовке девоjке нађоше као права браћа, сестре и матере.
За Српску ТВ Чикаго, Зоран ЈАКШИЋ
