Povodom pedeset godina od premijere mjuzkla “Kosa” u Ateljeu 212, redakcija nedeljnika NIN objavila je zapažen tekst Radmile Stanković, te ga prenosimo u celosti .
Izvor: NIN, broj 3462, 04.05.2017
Autor: Radmila Stanković
Pola veka “Kose”
Pleme koje je promenilo svet
Mjuzikl je često bio na meti cenzora, pa je u Bostonu sudski zabranjen zbog „skrnavljenja američke zastave i „opscenog izvođenja“. Viši sud je nakon žalbe dozvolio da izvođači budu odeveni „do razumne mere“ i da se „potpuno eliminiše svaka simulacija seksualnog odnosa i seksualnih devijacija. Danas, on ima dodatno značenje
Pozorišni rok mjuzikl Kosa počeo je svoj život u Pablik teatru Džozefa Papa u Njujorku, podalje od Brodveja, pre tačno pola veka – oktobra 1967. godine. Igran je samo šest nedelja i videlo se da neće ići dalje. Producent Majkl Batler je od autora zatražio da se scenario znatno promeni, da kompozitor dopiše nove pesme, a da jedan od autora zaigra glavnu ulogu. Kada je sve to urađeno, potpisan je ugovor sa Baltimor teatrom, i Kosa je tu igrana punih šest godina – od 1968. do 1974. Za to vreme su odigrane 1.742 predstave. Godine 1977. pokušan je neuspešan rivajvl Kose, ali je predstava skinuta sa repertoara posle 43 izvođenja.
U centru zbivanja ove priče je pleme dugokosih hipika i boema koji žive na njujorškim ulicama izbegavajući regrutaciju, jer ne žele da učestvuju u ratu u Vijetnamu. Protagonist je mladi Klod Bukovski, moderni Faust koji razmišlja da li da posluša roditelje i ode u rat, ili ne. Berger, moderni hipi, Mefisto, nagovara ga da vode ljubav a ne rat i odbije vojni poziv. Ovaj antiratni bunt praćen sjajnim muzičkim numerama (kompozitor Galt Mekdermot) izazvao je velike kontroverze jer je slavio korišćenje droge, a sa scene su odjekivale psovke koje su uzvikivali nagi junaci. Zbog toga je Kosa često bila na meti cenzora, pa je u Bostonu sudski zabranjena zbog „skrnavljenja američke zastave i opscenog izvođenja“. Viši sud je nakon žalbe dozvolio da izvođači budu odeveni „do razumne mere“ i da se „potpuno eliminiše svaka simulacija seksualnog odnosa i seksualnih devijacija“. Kosa nije pristala na te uslove i više nije igrana.
Ostalo je manje poznato da je jedan od njenih autora, Džejms Rado, rođen 1932. godine kao Džejms Radomski, poreklom Poljak. Studirao je glumu na čuvenom Li Strazberg studiju, pisao je i komponovao. Drugi autor, Džerom Ragni, takođe je glumio, bio je pevač i pisac songova. Rođen je 1935. u Pitsburgu, kao potomak doseljeničke italijanske porodice. Za mjuzikl Kosa Rado i Ragni su bili nominovani 1969. godine za nagradu Toni, što je godišnja pozorišna nagrada u SAD, a dobili su Gremi, muzičko priznanje za najbolji mjuzikl.
Početkom ove godine u njujorškom teatru La MaMa, obeleženo je 50 godina od praizvedbe ovog mjuzikla, sa članovima originalnih postava iz 1967. i 1968, kao i sa akterima izuzetno uspešne brodvejske verzije Kose iz 2009. godine. Izvođeni su songovi Aquaris, Donna, Where Do I Go, Air, Let the Sunshine… Bili su tu i članovi nekih od sastava koji su izvodili ovaj mjuzikl, a pušten je i demo-snimak na kome pevaju Džejms Rado i Džerom Ragni naslovnu pesmu Hair (Kosa) uz klavirsku pratnju autora muzike Mekdermota. Kažu, bilo je to njegovo prvo prikazivanje u javnosti. Te večeri tokom proslave, 21. januara, Rado je proslavio 85. rođendan, i kompozitor i on su ćaskali sa publikom o fenomenu koji su stvorili. Drugi autor, Džeromi Ragni, umro je 1991. godine. Nije doživeo da vidi kako je ovo delo doživelo i 21. vek u kome njegova slava i dalje traje.
Bila je 1968. godina, Atelje 212 je bio na gostovanju u Americi, a Mira Trailović, Jovan Ćirilov i Muharem Pervić su gledali Kosu na Brodveju u Njujorku. Muharem je rekao Miri da to treba ona da igra u Ateljeu, Jovan je bio skeptičan, Mira se zapalila. Po povratku u Beograd nije gubila vreme. I 19. maja 1969. godine je na sceni pozorišta u tadašnjoj Ulici Lole Ribara, izvedena Kosa. Posle američke, četvrta evropska premijera – pre toga je odigrana u Londonu, Parizu i Diseldorfu ( jer nije mogla u Berlinu).
Za Beograd i Jugoslaviju s kraja šezdesetih godina prošlog veka, priča o Kosi je više od mita i legende. Ona je bila put osvajanja slobode, odmah posle studentske pobune 1968. godine, ona je jedan od cvetova u reveru demokratskih sloboda Josipa Broza Tita. Sa Kosom su na scenu došle prve obnažene grudi, pripadale su Nadi Simić, ali i naga tela mladih iz plemena, od kojih je jedno pripadalo i Jugoslavu Vlahoviću, karikaturisti NIN-a. Jedan od glumaca koji je igrao u Kosi bio je i Branimir Zogović:
„Obišli smo Jugoslaviju u vreme kada su gostovanja bila retkost, kada još nije postojala estrada. Bila su sjajna iskustva igrati pred pet-šest hiljada ljudi u Ljubljani, Skoplju, Sarajevu, Zagrebu… Dva puta smo Kosu igrali Titu – jednom za 25. maj na stadionu i drugi put u Domu omladine. Posle predstave pozvao je za sto Gagu, Miru Pejić, Seku Sablić i mene.
Do februara 1973. godine, Kosa je odigrana 210 puta, gostovala je širom ondašnje Jugoslavije, videli su je posetioci na Bitefu i na Festivalu malih i eksperimentalnih scena u Sarajevu. Komad je preveo Jovan Ćirilov, adaptirao ga je Bora Ćosić, a režirali su ga Mira Trailović i Zoran Ratković.
U beogradskoj predstavi pevali su Dušan Prelević Prele, koji je u stvari predvodio pleme, i Mira Pejić, koju je na svakoj predstavi pleme dizalo i bacalo uvis. Na jednoj su je propustili kroz ruke i tresnula je na scenu. Kako se dočekala na noge, povredila je petu, ali je igrala do kraja predstave. Posle su je odveli u bolnicu i stavljen joj je gips. Miša Janketić i Dragan Nikolić su igrali dve glavne uloge, a na proscenijumu su komentarisali tadašnje vreme, društvene, političke, kulturne događaje. Publika je bila oduševljena, pevala je sa akterima. I kada su Rado i Ragni došli u Beograd, posle predstave su otišli sa glumcima u diskoteku kod Laze Šećerovića i nisu krili svoje oduševljenje predstavom, posebno Preletom. Po povratku u Njujork su, za američki Njusvik, izjavili da je posle brodvejske i londonske to najbolja predstava koja je odigrana u Americi i Evropi.
I tako je trajalo sve do 4. februara 1973. godine kada je Kosa odigrana poslednji put. Pre toga su u popodnevnom terminu igrali Kosu pred vojnicima i vojnim starešinama. Ovi drugi su scenu sa cepanjem vojnih knjižica doživeli kao pokušaj unošenja nemira u vojne redove, kao poguban uticaj na mlade…
Kosu su pratile silne priče i dogodovštine, ona je imala svoje obožavaoce koji su je gledali po desetak i više puta. Jednom prilikom je bilo dogovoreno gostovanje u Trstu i na kraju je domaćin pitao Ćirilova šta će biti sa scenom u kojoj pleme peva Daj nam sunca, a svi su obnaženi, jer se to u Italiji ne može prikazati. Ćirilov je telefonom javio Miri da Italijani, katolici, ne pristaju da se ta scena odigra pred publikom. Mira je smislila da obećaju kako će je izostaviti, a da se sa glumcima dogovore da se svuku. Italijanski producenti su kazali Ćirilovu da bi se taj pokušaj završio zatvorom za sve aktere, a Mira je odgovorila da u tom slučaju nema gostovanja.
Na premijeri Kose Kokana Mladenovića 3. februara 2010. godine u Ateljeu 212, u prvom redu sedeli su akteri nekadašnje postave, kao i oni koji su svojim tadašnjim radom doprineli njenom nastajanju – Dragan Nikolić, Mihajlo Miša Janketić, Seka Sablić, Mira Pejić, Jugoslav Vlahović, Muharem Pervić, Jovan Ćirilov, Borka Pavićević…
Prvobitnu Kosu je preveo Jovan Ćirilov, bio je dramaturg i pomagao je Miri Trailović na audicijama za izbor plemena, i tada je za NIN autorki ovog teksta rekao:
„Danas sam Kokanu Mladenoviću bio spona između one i ove Kose. I onda i sada sam oduševljen predstavama. Mada, kada sam video Kosu u Njujorku, mislio sam da je to nedostupno nama. A Mira je od početka verovala da to može da se napravi. Posle sam joj pomagao da u tome uspe. I uspela je, kao i Kokan danas.“
Lik Kloda Bukovskog je u Mladenovićevoj predstavi igrao Branislav Trifunović, pre četrdeset godina igrao ga je Miša Janketić koji je tada imao 31 godinu, a za NIN prokomentarisao:
„Značaj one predstave je u tome da je ona bila događaj, da je u mnogo čemu bila prva. Ova predstava, sa mnogo dopisanog teksta, više je drama o današnjem vremenu, dok je naša bila svojevrsna muzička pobuna. I lik koji igra Bane Trifunović je sasvim druga priča u odnosu na Kloda koga sam ja igrao. On se lomi, pred njim su velika iskušenja kao i pred mnogim mladim ljudima danas.“
Glavni protagonist Kose iz 2010. je bio profesor filozofije Berger, a studenti su njegovo pleme, dok je Dragan Nikolić kao Berger 1969. bio jedan od njih iz plemena. Imao je 26 godina, bila je to njegova prva velika pozorišna uloga kojom je ostvario svoj san – postao je član Ateljea 212. Sa premijerom ove Kose formalno je napustio Atelje i otišao u penziju. Za NIN se tada prisećao:
„Danas treba zamisliti to vreme u kome smo mi igrali Kosu. Tada je bila velika hrabrost nositi dugu kosu, jer su klince u školi nasilno šišali ako bi im kosa bila duža od onoga što se smatralo pristojnim. Svi naturščici u toj predstavi, kojih je bilo daleko više od nas profesionalaca, imali su kosu do ramena, opravdavajući naslov, i već je time ova predstava bila revolucionarna po onome što je zastupala. Gledajući današnju Kosu, vidim da je onaj naš bunt bio u suštini čedan i gotovo naivan. On jeste bio protiv rata u Vijetnamu, ali sve je to bilo nekako meko, kroz pesmu. Mi smo više bili pleme, a pleme se u današnjoj Kosi više materijalizovalo. Meni se u ovoj predstavi dopada snažna energija i glumci koji su sjajni.“
Draganova partnerka Jelisaveta Seka Sablić igrala je Dženi koja u Mladenovićevoj postavi oduševljava gledaoce u tumačenju Katarine Žutić:
„Mene je ta predstava onda mučila. Igrali smo je maltene svakog dana, ja sam težila da budem odgovorna profesionalna glumica i kao takva sam bila daleko od naturščika iz plemena. A mene, kao i sada, zanimaju glumci. Zbog toga mi se i dopada Kaja koja tako prirodno igra Dženi.“
Prevodilac Lazar Šećerović je potomak onih na čijem je negdašnjem posedu podignuta zgrada Ateljea 212. U njegovom delu kuće bila je prva diskoteka u Beogradu, a prva velika žurka povodom Kose je održana upravo u njoj. Bilo je to kada su na beogradsku Kosu iz Njujorka došli autori Ragni i Rado:
„Sa Kosom je u Beograd došao dah slobode. Pleme nas je sačekivalo na ulici, delili su nam cveće. Od tih 210 predstava, ja sam gledao više od 120. Kada su došli Rado i Ragni, sačekivali su publiku u holu i delili nam indijanske kožne vrpce koje smo vezivali oko ruke ili oko vrata. Sedeo sam sa Ragnijem u prvom redu kada su nas izvođači popeli na binu i svi smo zajedno pevali na kraju ’Daj nam sunca…’ Posle toga je pleme sa glumcima i gostima došlo u našu famoznu diskoteku. Rado i Ragni su ostali sa nama do šest ujutru.
Na premijeri ove Kose koja ima poruku i tezu, na kraju predstave sam zasuzio, jer me je ova današnja priča uzbudila do bola.“
Za mlađe generacije bila je veoma prijemčiva filmska verzija Kose koju je snimio Miloš Forman. Unekoliko je promenio scenario, a Ragni i Rado su govorili da je to loše uradio jer je time promenio poentu priče. Publika se, očigledno, nije složila sa njim i hrlila je u bioskope.
Radmila Stanković
***
Tih dana pre pedeset godina, družio sam se sa protagonistima mjuzikla Kosa te sam prisustvovao probama, premijeri i mnogim predstavama. Naravno da sam i fotografisao, i ako sam tada bio spoljni saradnik Večernjih novosti ni jednu fotografiju nisam publikovao. Evo sada posle pedeset godina kada su mnogi akteri umrli objavljujem dvadesetak fotografija nastalih tih dana 1969 godine.
Naravno da su neke vremenom propale ali mogu da posluže informativno.
Jovan Čirilov i Ragni, ispred Ateljea 212. U oči ptemijere “Kosa”
Akteri beogradske postave mjuzikla “Kosa”:
Veroljub Milošević, urednik