Пожега: А.Р.Н.О. – 7. фебруар 2025. – амбијентална инсталација, изложба слика мр Милице Раичевић
„Људи су увек били алогична раса. На безначајне ствари су полагали, битне занемаривали.“ – Борислав Пекић
Када је Борислав Пекић написао и објавио „Атлантиду“ није ни слутио којом ће се брзином хуманоидни роботи устремити на свог творца – човека, са циљем да га истребе.
Они који су овај роман доживели само као научно фантастични трилер, а нашли су се у градској галерији „Милан Туцовић“ у Пожеги, имали су прилику да им уметница мр Милица Раичевић, сликама и амбијенталном инсталацијом А.Р.Н.О. приближи будућност која је већ прошла.
Овим циклусом уметница је наставила да нам се обраћа својим рукописом уз оригиналну доградњу утемељену на теми којом се, како је и сама рекла, бавио и Борислав Пекић. Њена платна су експлозије боја. Величина радова, на први поглед, није еквивалент хркој грађи и нежнсти душе која у том ситном телу обитава, али то је само на први поглед. Када станеш пред платно и започнеш комуникацију угледаћешретке хероје који опстају упркос патњи.
Отуда њене слике не трпе рамове. Они би се поломили од крика усамљених душа које само наизглед лепо живе у комфору садашњости и уживају достигнућа науке.
На крају, остаје питање како и зашто нестаје последњи човек када је усавршио битисање толико да му наука пружа могућност бесмртности? Роботи га опслужују, а срце укомбиновано са металом, силиконима и материјалима дуговечнијим од људског трајања, ипак стаје.
А.Р.Н.О. неће надживети помахниталу роботизацију. Обрнуто је.
Па ипак, у том гашењу, када се чини да нема више ништа недоживљено и недохваћено, последњи поглед, не случајно, пада на пејзаж природе, тај извор који савремени човек заобилази и губи себе. Умире јер нема смисла живети без осећања. Тачније, без љубави!
*Ову сјајну изложбу отворила је историчарка уметности Сања Софијанић, директорка библитеке из Ариља, а у име домаћина уметницу и бројну публику је поздравио Рајко Новаковић.
Пожега, 10.фебруар 2025.
Аутор : Разуменка Марковић
