Mislim da je Duško Radović jednom rekao: “Mi imamo bolje košarkaše nego što zaslužujemo. To sa košarkom je neka greška. Naš fudbal je prava istina o nama.“
Bez obzira na to da li su ove reči doslovno njegove ili su vremenom postale deo sportskog folklora, u njima ima mnogo istine. Jer možda baš ovo leto najbolje pokazuje dve različite slike srpskog sporta.
Dok su mladi fudbaleri Srbije do 19 godina, na Evropskom prvenstvu u Velsu završili takmičenje bez rezultata koji smo očekivali, odnosno doživeli sva tri poraza u grupi, uz samo jedan postignut gol, košarkaška reprezentacija do 17 godina osvojila je srebrnu medalju na Svetskom prvenstvu u Istanbulu.
Dva sporta. Dve priče. Dve različite slike o radu, sistemu i budućnosti.
Fudbalski neuspesi u Srbiji gotovo uvek izazivaju velike rasprave, jer fudbal nikada nije samo sport. On je ogledalo organizacije, rada, odnosa prema talentima i načina na koji jedna zemlja razvija svoje najbolje igrače.
Ovaj put posebnu pažnju nije izazvala samo igra reprezentacije, već i činjenica da Srbija u Velsu nije nastupila u najjačem sastavu.
Mladi reprezentativci Srbije redom su gubili od vršnjaka iz Italije (0:2), Ukrajine (1:3) i Hrvatske (0:3), te su time završili takmičenje na poslednjem mestu u grupi.
Ali, najveći poraz Srbije u Velsu nije doživljen na terenu. Dogodio se i pre prve utakmice, kada je postalo jasno da mlada reprezentacija neće nastupiti kompletna na najvažnijem turniru svoje generacije.
Nekoliko igrača, koji su bili važni u kvalifikacijama, nisu bili na raspolaganju Gordanu Petriću.
Ako se pitate zašto, razlozi su bili različiti – neko zbog povrede, neko zbog klupskih obaveza, neko zbog odluke da u ovom trenutku karijeru stavi u prvi plan. U modernom fudbalu to nisu nepoznate situacije, jer klubovi imaju ogromnu moć, posebno kada su u pitanju mladi igrači koji tek grade svoju poziciju.
Ali, upravo tu dolazimo do ključnog pitanja – gde je granica između interesa kluba, interesa igrača i interesa reprezentacije?
Jer ovo nije bio običan turnir. Ovo je bilo Evropsko prvenstvo, takmičenje koje je za ovu generaciju imalo ogroman značaj. Dobar rezultat nije donosio samo medalju i prestiž, već i plasman na Svetsko prvenstvo za mlade, koje se održava sledeće godine.
A, odlazak na takvo takmičenje za mladog fudbalera može da bude prekretnica. To je prilika da se pokaže protiv najboljih igrača svoje generacije, da privuče pažnju velikih klubova, ali i da stekne iskustvo koje se ne može kupiti.
Zato pitanje nije samo zašto pojedini igrači nisu bili u Velsu. Mnogo važnije pitanje je – zašto sistem nije uspeo da obezbedi da najbolji budu dostupni kada je bilo najpotrebnije?
Da li je problem u komunikaciji između klubova i Fudbalskog saveza Srbije? Da li mlade reprezentativne selekcije imaju dovoljan autoritet? Da li se od najmlađih kategorija dovoljno jasno šalje poruka koliko znači igrati za nacionalni tim?
Jer reprezentacija nije još jedan klub. Ona je mesto gde jedna generacija ostavlja trag.
Naravno, ne može se sav teret prebaciti na igrače. Odgovornost postoji na svim nivoima – od klubova koji razvijaju fudbalere, preko saveza koji treba da postavi jasnu strategiju, do stručnih ljudi koji vode mlade selekcije.
Jer Srbija ima talenat. To nikada nije bio problem.
Problem je šta se dešava posle toga.
Kako radimo sa tim talentima? Ko ih razvija? Koliko dobijaju priliku u klubovima? Koliko su omladinske selekcije povezane sa planom A reprezentacije?
Kako god bilo, još jedna šansa u “najvažnijoj sporednoj stvari na svetu” je propuštena, a možda bi nam koliko-toliko zalečila ranu nakon neplasmana A selekcije na najveću fudbalsku smotru.
Upravo tu dolazimo do razlike između fudbala i košarke.
Srebrna medalja mladih košarkaša na Svetskom prvenstvu do 17 godina u Istanbulu nije slučajnost. Ona je nastavak jedne tradicije. Srbija već decenijama stvara igrače koji razumeju igru, koji imaju tehničko znanje, taktičku disciplinu i pobednički mentalitet.
Naši mladi košarkaši startovali su porazom na takmičenju od selekcije Australije (66:88), ali su nakon toga redom pobedjivali vršnjake iz Venecuele (84:53), Obale Slonovače (97:71), Novog Zelanda (121:91), Litvanije (101:78) i Turske (polufinale 76:71). U finalu, poraz od superiorne Američke reprezentacije (107:81), bio je očekivan, ali ne i bolan. Srebrna medalja je zasijala zlatnim sjajem, kako to naši komentatori vole slikovito da prikažu.
Naravno, da ni košarka nije bez problema. I tu postoje odlasci mladih igrača u inostranstvo, finansijske poteškoće klubova i brojni izazovi. Ali, ono što postoji jeste prepoznatljiv sistem rada.
Kada Srbija osvoji medalju u košarci, to više nije iznenađenje. To je posledica višedecenijskog rada.
I upravo tu je najveća razlika.
Talenat imamo u svim sportovima. Ali, talenat sam po sebi nije dovoljan. On je samo početak.
Pitanje je šta država, savezi, klubovi i treneri rade sa tim talentom.
Da li stvaramo igrače ili samo čekamo da se pojavi novi veliki talenat koji će sam pronaći svoj put?
Budućnost srpskog sporta neće odrediti jedan turnir, jedna medalja ili jedan neuspeh. Odrediće je sistem.
Košarka nam pokazuje kako izgleda kada sistem funkcioniše. Fudbal nam pokazuje šta se dešava kada talenat nije dovoljno praćen i kada se važni detalji rešavaju tek kada problem nastane.
Možda zato ova dva događaja nisu samo dve sportske priče. Oni su ogledalo dva različita puta.
Jedan pokazuje šta možemo kada postoji kontinuitet, plan i jasna filozofija rada.
Drugi pokazuje da moramo još mnogo toga da popravimo.
Jer Srbija nikada nije imala problem sa nedostatkom talenta.
Naš najveći izazov u budućnosti biće da taj talenat sačuvamo, razvijemo i pretvorimo u vrhunske sportiste. A, samim tim će doći i trofeji.
Text i foto: Oliver Vuković
