Milutin Milanković, srpski matematičar, astronom, klimatolog i građevinski inženjer koga je NASA uvrstila u 15 najvećih naučnika koji su se bavili proučavanjem Zemlje – rođen je u Dalju, u Austrougarskoj monarhiji, na današnji dan 1879. godine.
Širom sveta održavaju se brojni naučni simpozijumi posvećeni Milankoviću, a globalna promena klime čini njegovo delo trajno aktuelnim. Međutim, prelomna godina za njegov naučni rad bila je 1909, nakon što je Austrougarska proglasila aneksiju Bosne i Hercegovine.
Kriza je dostigla vrhunac marta 1909, stavljanjem austrougarske vojske u ratno stanje i pretnjama da će napasti Srbiju.
„Tada sam potpuno jasno osetio da se nalazim u neprijateljskoj zemlji. I taj osećaj me više nije napuštao“, rekao je Milanković.
Te godine, on je odbio poziv da radi na Univerzitetu u Zagrebu, i poput brojnih srpskih intelektualaca iz rasejanja, nošen dubokim patriotizmom, Milanković napušta udoban život i finansijski unosan posao građevinskog inženjera u Beču, te dolazi u Beograd na mesto profesora na Univerzitetu.
Po dolasku u Srbiju, odriče se državljanstva crno-žute monarhije i prima državljanstvo Kraljevine Srbije, te polaže svečanu zakletvu i biva uvršten u srpsku Vojsku kao rezervni oficir. Kao dobrovoljac 1912. učestvuje u Balkanskim ratovima.
Ali, nova sredina u koju je ušao brzo ga stavlja i u red „ozbiljnih bračnih kandidata“. Supruge njegovih kolega, tetke i strine beogradskih udavača, kućni lekari otmenih porodica, viđeni trgovci i mnogi drugi čestiti građani, ponudiše mû se za provodadžije.
Govorili su da je Beograd pun prefinjenih dama, odlično vaspitanih, muzikalnih i sa velikim mirazom, domaćica koje bi, pored svoje otmenosti, umele da kuvaju, budu verne ljube i nežne majke. Ti njegovi „staratelji“ uveli su ga u krug najboljih porodica i upoznali ga sa mnogim devojkama. One su mu po jeziku, krvi i nacionalnom osećanju bile mnogo bliže nego bečke poznanice. One su godinama uživale u njegovom društvu, smatrajući ga za dobronamernog mladoženju, sve dok nisu uvidele da je „lakomislen“ i bez ozbiljnih namera u pogledu braka.
Kada se vratio iz rata, zapazio je da su se njegove poznanice mahom poudavale i osnovale svoje porodice… Najupornija provodadžijka bila mu je gđa Olga, supruga njegovog kolege i prisnog prijatelja Stanoja Stanojevića. Olga je bila i sestrа njegovog kolege Aleksandra Belića, rektora Beogradskog univerziteta i predsednika SANU. Ona je sebi stavila u dužnost da njega, „zalutalu ovčicu“, uvede „u tor braka“.
U tom cilju, ona se trudila da ga upozna sa otmenom gospođicom Hristinom Topuzović, koju su zvali Tinka. Konačno, susret je upriličen u oktobru 1913. u kafani hotela Moskva, gde su se našli Olga, Stanoje, Milanković i sestre Hristina i Danka. Dok su ispijali kafu i jeli kolače, svi dobiše poziv za Hristininu slavu Svetog Luku (31. oktobra), koja beše nekoliko dana nakon ovog susreta.
Milanković se u pratnji Olge i Stanoja pojavio u stanu gospođice Topuzović, pa pored odabranog društva primeti i da stan ima centralno grejanje, što je bila prava retkost. U prijatnom društvu, Milanković se zadržao duže nego što je nameravao. Kada se skoro svi gosti raziđoše, on je bio još tu. U tom užem krugu, gosti zamoliše sestre dâ priđu klaviru. Hristina (crnka) poče da peva, a Danka (plavuša) da je prati na klaviru. Milanković je bio potpuno očaran, što je kasnije priznao Olgi: „Uistinu mi se vrlo dopala gospođica Hristina.“
Ubrzo je saznao i pojedinosti o burnoj istoriji njene porodice. Otac joj se zvao Miloš Topuzović, a majka Mileva (rođena Jovanović). Hristina je rođena u Šapcu 12. marta 1884, što znači da je bila mlađa od njega pet godina. Miloš se kao mlad čovek oženio sa Milevom 1882, ali pola godine pre rođenja ćerke Hristine, on umire.
Četiri godine nakon smrti Hristininog oca Miloša, njena majka se ponovo udala za lekara Kostu Dinića, sa kojim je imala ćerku Danku, rođenu 1891. Hristina je tako dobila mlađu sestru.
Na proleće 1914. Milanković je konačno sročio izjavu ljubavi i prosidbu, pa je zakucao na njena vrata. Ušli su u salon i zauzeli mesta u foteljama. Počeo je da govori prvo na francuskom, pa pređe na srpski jer se malo zapetljao: „Ja sam načisto sa svojim osećanjima! No, ne znam kako vi stojite sa vašim, gospođice?“
Stanoje Stanojević se rado odazva pozivu da bude kum na njihovom venčanju, a Milankovićev stari drug još iz Beča – Pavle Vujević, da mu bude stari svat. Venčanje je obavljeno 14. juna 1914. u Vaznesenjskoj crkvi u Beogradu.
Milanković je proživeo sa Hristinom 44 godine braka, a u Pešti decembra 1915. rodio se njihov sin Vasilije, koji je umro 2003. u Melburnu (Australija).
Zanimljivo je da je Milanković, plašeći se bračnih obaveza, izjavio: „Ne može se u isti mah služiti dvojici gospodara i vršiti dva toliko različita posla. Imam da biram – ili brak ili nauka“. Nešto nalik tome, u Americi, izjavio je i slavni Nikola Tesla: „Naučnik bi u braku svu strast poklonio ženi, te ništa ne bi ostalo za nauku.“
Piše: Marina Bulatović
Foto:
