НАРОДНЕ ПОСЛОВИЦЕ У ВУКОВОМ „БУКВАРУ“ – Пише: Вук Церовић
Доктор философије и члан бројних словенских и европских друштава словесности и академија, Вук Стефановић Караџић ( Тршић, новембар 1787 – Беч, 7. фебруаар 1864), објавио је 1827. године у Бечу, у штампарији Јерменскога манастира ”Први српски Буквар”.
Идејом о писању ”Буквара” Вук се заносио неколико година, јер је схватао да српска дјеца немају из чега ни слова да уче, а камоли школских књига из којих би стицала знање.
У писму Јернеју Копитару писаном септембра 1823. године Вук је тражио његово мишљење о писању буквара, што је Копитар сматрао веома корисном идејом, ако је Вук о томе довољно размишљао и ако је ”упоређивао”. Већ 1826. године Вук је предао ”Буквар” цензури, а 1827. године ”Први српски Буквар” је објављен.
У предговору ”Буквару” Вук каже да ”што гођ су људи на овом свијету измислили, ништа се не може поредити са писмом”, а онај ко је први измислио науку писања, односно слова, ”био је више Бог него човек”.
Упоређујући Србе са осталим европским народима, Вук наводи ”да данас у Европи има народа у којима нема човјека који не зна читати и писати… а опет су у народу нашему ријетки људи, који знаду читати и писати… а што млоги учи по двије и по три године читати, па опет не може да научи, него остане сврзислово, томе су само криви буквари и учитељи.”
”Бог је само безумним животињама усудио, да остају до вијека, као што су им и стари били; а човјека је одредио, да се једнако учи, и све нараштај од нараштаја паметнији да постаје…”
Вук је поставио норму учења читања, учитељ не говори слова, ”него само гласове, које имају у читању; па онда нема срицања него, како се познаду слова, одма се може читати. Тако може човек врло ласно за десет дана научити читати.!”
Вук је ”Буквар” подијелио на седамнаест одељака, почињући самогласницима, гласовима који се најлакше изговарају, а завршавајући молитвама ”Вјерују” и ”Оче наш”.
У дванаестом одељку су пословице које служе као примјери за читање.
У осамнаестом, додатном одељку, су написани црквени, арапски и римски бројеви и протумачена су њихова значења, а у 19 одјељку је таблица множења.
Као што се види Вук је читање ”Буквара” за учитеља и ђака представио као сваки други значајан посао, који почиње припремом и објашњењем, а завршава, као и сваки користан рад молитвом захвалности и наде у Божју помоћ.
У предговору који је посвећен Русима, Вук објашњава значење и појаву неких слова, указујући на сличност руског и српског језика, на заједничко поријекло, али и на разлике.
У ”Буквару” је записано укупно тридесет пословица. Вук је пословице уврстио у ”Буквар” из неколико разлога.
Ово је био први српски буквар, иницијална слика културе једнога до тада недовољно познатог народа, па је и буквар био могућност да се покаже не само српском ђаку, већ и образованом европском истраживачу и језичком зналцу, дио мудрости и стваралаштва Срба. Пословице наведене у овом одјељку не губе актуелност кроз вријеме, једнако су данас поучне, као и у Вуково доба, свевременске су.
У његово вријеме само су мудри људи знали бројне пословице. Мудар човјек, онај који је знао пословице, имао је богато животно искуство и знао ситуацију, која се понављала у бројним варијантама, знао је причу, чија је поука пословица, мудра изрека. Тај човјек је могао да разумије и да поучи и био у народу цијењен као паметан човјек.
Педагошки гледано, пословица је лака за читање, једноставна, лако се памти и свима је разумљива. Брушена кроз генерације, добила је лаконску форму и широк спектар значења, симболичност и метафоричност, како би се казало данас. Једна пословица нудила је бројне могуће ситуације, бројне приче, па је била блиска и учитељу и ђаку, одрасломе и дјетету. Многе су биле свима познате, већ научене.
Пословице штампане у ”Буквару” тематски се могу подијелити на неколико цјелина, од којих је прва цјелина посвећена раду, поштеном раду, ономе раду који не даје резултате одмах. Карактеристична пословица ове тематике је: ”Ради, као да ћеш сто година живити, а моли се богу као да ћеш сјутра умријети.”
У наредним пословицама Вук је истакао мотивацију као веома значајан дио сваког посла и прегнућа, али и однос према другим људима, рђавим и добрим. Овај, условно да кажемо, тематски дио, као и Вуково схватање рада и односа према људима, високо је моралан, ортодоксно хришћански. ”Што нијеси рад да ти други људи чине, не чини ни ти ни коме; а што желиш да теби други људи чине, чини и ти свакоме” – каже Вук.
Слиједе само двије пословице посвећене Богу, па пословице о лажи и истини, правди и неправди, богатству и сиромаштву.
Вук, вјероватно, није одабрао више пословица који славе Бога, или вјеру, из разлога што су тај наук дјеца слушала у цркви и што је српски народ био вјерујући народ кроз цијелу своју историју.
”Буквар” је васпитна књига, која учи и васпитава дјецу најнижег узраста, па је Вук је истицао рад као најважнију човјекову обавезу. Рад и морал, искрен однос према људима, лишен завидљивости, лакомости и лажи, је нешто чему је Вук Караџић, генијални научник и неуморни радник желио да учи српску дјецу. И да их учи да онај ко ради треба да се нада, јер без наде нема рада, ни успјеха, а успјех често не зависи од човјека, већ од многих фактора на које човјек не може утицати. Ако човјек не успије, барем има задовољство оним што је чинио, јер је чинио у поштењу. Пословице: ”Ко ради бог не брани” и ”Боље је поштење у сиромаштву, него богатство без поштења”, једна написана при самом почетку, а друга при самом крају поглавља са пословицама, изражавају не само мудрост Вука Караџића, који је цијелог живота тешко радио у сиромаштву, већ исказују и животну философију цијелог српског народа, коме никада није текао мед и млијеко.
Да би читалац разумио намјеру писца ”Буквара” и схватио зашто је Вук изабрао баш ове пословице, мора знати у каквом је свијету живио српски народ у вријеме Вука Стефановића Караџића. За вријеме петстогодишњег робовања Турчину, који је узимао и оно што му је припадало и оно што му није припадало, рад за туђина потирао је сврху напорног труда српског сељака. У Вуково вријеме Србија, тек ослобођена устанцима, мучно је утирала стазу државе, а бунтовна племена црногорска живјела су племенским животом, нијесу признавала централну власт и бунила су се против својих властодржаца као и против Турака. Хајдучија је била присутна кроз вријеме на цијелом српском простору, негдје је скоро била ”привредна грана.”
Вук је схватио огромни значај рада у слободној држави, у којој човјек ради за себе, а не за агу. И схватио је колико је Србин био сиромашан, колико је желио да се брзо обогати, и како при том може да се морално изопачи. (”Завист сама себе једе. Ко се брине за туђе послове, сам своје заборави.”)
Може се претпоставити да је из истих разлога, у жељи да школа васпитава будуће праве људе, Вук одабрао неколико пословица о лажи и истини, вјечитим човјековим манама и врлинама, и уврстио их у ”Буквар”. (”Лаж је мајка свих грехова”, ”У лажи је плитко дно”.)
Вук је знао цијену животне и цијену научне истине, знао је колико је мучан пут до ње, како се тешко налази и колико човјек мора бити поштен, увјерен и постојан да истраје на том путу. Тешко је бити човјек, сачувати себе. (”Ко зло чини, нек се добру не нада”. ”Ко добро чини неће се кајати”.)
На самом крају стоји пословица која исказује народно увјерење да је само здрав човјек способан и користан. (”Здравље је највеће богатство”.)
Ријечју, овај вишезначни избор пословица Вук је тематски сложио тако да представља заокружену причу о човјеку и животу, која обухвата све, од дјетињства до смрти, о човјеку какав треба да буде, каквим треба да га ствара школа.
Био је частан и поучан Вуков ”Први српски Буквар.”
Како би сваки читалац сам просудио вриједност, сврху и значај сваке пословице штампане у ”Првом српском Буквару” прилажемо их у напомени.
Напомена:
Ко ради, бог не брани.
Порадивши бог ће дати.
Беспослица је мати свију гријова и прошње; а радња је мати среће.
Ради, као да ћеш сто година живити; а моли се богу, као да ћеш сјутра умријети.
Завист сама себе једе.
Ко се брине за туђе послове, сам своје заборави.
Mлоги човек није назадан богом, већ собом.
Боље је поклизнути ногом, него језиком.
Признат гријех пола је опроштен.
Лијепа ријеч гвоздена врата отвора.
Што нијеси рад да ти други људи чине, не чини ни ти ни коме; а што желиш да теби други људи чине, чини и ти свакоме.
Рука руку пере, а образ обадвије.
Бог ником дужан не остаје.
Бог не плаћа сваке суботе.
У лажи су кратке ноге.
У лажи је плитко дно.
Ко један пут слаже, други пут му се не вјерује, ако и истину каже.
И криво сједи, а право реци.
Ако правда не поможе, кривда неће помоћи.
Отето проклето.
Ко зло чини, нек се добру не нада.
Ко добро чини, неће се кајати.
Ко другоме јаму копа, сам ће у њу пасти.
Ко тебе каменом, ти њега љебом.
Не враћај зло за зло, ни псовку за псовку; цигани се псују.
Ко у један пут млого иште, с празном се торбом кући врати.
Ко оће веће, изгуби и оно из вреће.
Ко не зна на орау, не зна ни на товару.
Боље је поштење у сиромаштву, него богатство без поштења.
Здравље је највеће богатство.
