СВЕЧАНА АКАДЕМИЈА У ДОМУ ВОЈСКЕ СРБИЈЕ
Поводом 1. новембра, када је у Великом рату пре деведесет и девет година ослобођен Београд, главни град Краљевине Србије, у београдском Дому Војске одржана је свачена академија. Ову манифестацију је организовао Савез удружења потомака ратника Србије 1912 – 1920. г – Градска организација Београда.
Пошто је водитељ Саша Нићифоровић, апсолвент Факултета драмских уметности, у уводном делу програма изговорио: “Завет вама остављамо ко зеницу ока свог, сачувајте наша дела. помогao вам Бог … “, хор Основне школе “Јован Дучић” из Београда је, под диригентском палицом професорке Славице Богић, отпевао химну Републике Србије “Боже правде”. Исти хор је, затим, извео песме слободе, “Тамо далеко” и “Креће се лађа француска”.
После поздрава добродошлице, коју је пожелео свим присутним у свачаној сали Дома Војске Србије, Љубомир Марковић. председник СУПРС 1912 – 1920. г. патриотски опус извео је БРАС оркестар “Јуниор” Музичког школског центра Панчево. У делу програма назван “Јуриш до победе” наступила је једним Паганијевим делом, млада виолинисткиња, Јана Вукићевић, добитница многих признања и предствник Југоистичне Европе на једном престижном фестивалу у Немачкој.
У програму, у кратком позоришном комаду “Под маслинама на Крфу” уз музичку пратњу Уроша Новаковића на кларинету, наступили су млади глуммци Стефан Урош Тешић и Андреј Пиповић, да би касније млада и талентована Милица Јокић, у два маха, одушевила све присутне изводећи неколико народних песама из свог богатог музичког репортоара.
Публика у свечаној сали Дома ВС топло је поздравила и Хор слависта, који сачињаавају студенти Београдског унивезитета поштоваоци словенске културе и језика. Они су под управом диригенткиње, Ане Грујић, извели композиције “Журављи” и “Ово је Србија”. У програму је наступио и Уметнички трио “Потомци”, да би на крају сви учесници запевалу у глас популарну нумеру “Пукни зоро”.
За ову успешну свечану академију велике заслуге имали су г. Павле Лучић, председник Градске организације СУПРС 1912 – 1920. г. са сарадницима, Миленом Харамбашић, Симом Станисављевићем … Манифестацију су помогли Град Београд и донатори.
Први новембар, када је пре деведесет и девет година у Великом рату ослобођен Београд је један од најважнијих датума у богатој и дугој историји главног града Србије. Тог дана 1918. године је свега месец дана после пробоја Солунског фронта у муњевитом јуришу, и пређених шесто километара, подвигом, који није забележен у новијој историји ратовања, а после ослобађења Врања, Ниша, Крагујевца … ослобођена српска престоница. Прва армија на чијем је челу био генијални војвода Петар Бојовић, победоносно је умарширала у слободарски Београд. После Београда Српска војска је наставила гоњење немачких и аустроугарских јединица, преко Саве и Дунава, које су се дале у панично бегство. Пре тога, бугарске окупационе снаге су кaпитулирале и поражене. Бугари су од 1915. до 1918 г, као и немачке и аустроугарске јединице, чиниле невиђене злочине по Србији.
Прослава ослобођења Беогррада 1. новембра у Великом рату, поред свечане академије у Дому ВС и низом других манифестацијама, на Костурницу бранилаца Београда из 1915. на Новом гробљу, положени су венци.
У самом Београду не постоји много значајних споменика, који подсећају на Велики рат, као и на балканске ратове. Поред Спомен-костурнице на Новом гробљу најпознатији су Споменик трећепозивцима на Врачару и Спомен-костурница бранилаца на Београдској тврђави. На обали Дунава, где су се некад налазили ровови бранилаца српске предстонице у јесен 1915. г, подигнуто је Спомен-обележје Тек 1990. г. код Каленић пијаце постављена је бииста војводе Петра Бојовића. Код Београсског сајма се налази споменик војводи Живојину Мишићу, уређена је Спомен-кућа и подугнут споменик војводи Степи Степановићу у београдфском насељу Кумодраж …
Више споменика постоје у широј околини Београда, на местима где је било већих борби где је јужно и источно од Београда Дунавска дивизија Прве водила главне борбе.
На нашу срамоту, мали број Београђана зна шта се 1. новембра и неколико дана раније, октобра 1918. године, збило пред Београдом и у самом граду.. .
Није велики број ученика у Београду који могу да одговоре на питање: зашто прослављамо 1. новембар? То потврђују и професори историје. У уџбеницима се овај датум спомиње као дан ослобођења Србије!? Зато је потребо да се сви субјекти, професори историје, организације које негују културу сећања на ослободилачке ратове у прошлом веку, музеји, друштвена заједница, укључе и да младој генерацији на прави начин говоре како су се одвијали догађаји у балакнски м ратовима и Великом рату, за које се с правом каже да су најсветлија поглавља новије историје српског народа.у време када је Србија водила отаџбинске ослободилачке ратове.
Поред војводе Радомира Путника, те, Живојина Мишића и Степе Степеновића, Петар Бојовић (1858. – 1945. г), који је на чело Прве армије ушао у Београд 1. новембра 1918. г, је један од четворице најславнијих војсковођа ослободилачких ратова у двадесетом веку. Учествовао је чак у седам ратова, у Првом и Другом српско-турском рату 1876 – 1878. г. Српско-бугарском рату 1885. Првом (1912.) и Другом балканском рату (1913.) Великом рату (1914. – 1918.), па, чак и у Другом светском рату (1941. г.) . У Великом рату са Централним силама рањен је у окршају на Дрини 1914, па га је заменио тада генерал Живојин Мишић. После опоравка у јануару 1916. постављен је за начелника Штаба Врховне команде уместо болесног Радомира Путника. На том положају задржао се до јуна 1918. Вратио се на место команданта Прве армије и и истакао се руковођењем и командовањем у ослобођењу Србије због чега је 26. септембра исте године унапређен у чин војводе.
У Београду је дочекао ослобођење 1944. г. Војвода Петар Бојовић, један од најславнијих српских команданата ослободилачких ратова вадесетог века, преминуо је 20. јануара 1945. године у осамдесет и седмој години живота. Становао је у Београду у Трнској улици, број 25.
За Српску ТВ Чикаго: Зоран ЈАКШИЋ
