“VRATA OSTAJU OTVORENA”
19 oktobar 2018, Aleja zasluženih građana

Sahranjena ikona našeg glumišta MILENA DRAVIĆ

U karijeri dužoj od pola veka snimila je 90 filmova: počela je sa “Vrata ostaju otvorena” pa dalje “Prekobrojna”, “LJubavni život Budimira Trajkovića”, “Kozara”, “Bitka na Neretvi”, “Una”, “Rad na određeno vrijeme”, “Nije lako sa muškarcima” “Jutro” … i tako dalje do 90.

Na TV je bila učiteljica u kultnoj serije “Priče iz Nepričave”, a ostvarila je uloge u serijama “Policajca sa Petlovog brda”, “Priče iz radionice”, “Pozorište u kući”.

Sa suprugom i Draganom Nikolićem je početkom sedadesetih godina dve godine vodila popularni šou program “Obraz uz obraz”.

Milena Dravić je dobitnica Nagrade za najbolju sporednu glumicu na Kanskom filmskom festivalu, specijalne nagrade Zlatna ruža na Filmskom festivalu u Veneciji, najprestižnijih srpskih nagrada Dobričin prsten i “Žanka Stokić” za cjelokupan doprinos jugoslovenskoj i srpskoj kinematografiji, nagrade “Joakim Vujić”, nagrade Pavle Vuisić na Filmskim susretima u Nišu, četiri Zlatna ćurana na Danima komedije u Jagodini i rekordnih deset Zlatnih arena na Filmskom festivalu u Puli.

Sredinom ove godine u Istri otvorena izložba fotografija. I tom prilikom je Rade Šerbeđija rekao:

“Milena je naša sadašnjost, Milena je naša mladost, naša prošlost, naša budućnost. Ona je čovek dobre volje, ona je najtalentovanija. Milenine plave oči su sami film, film koji smo svi imali sve ove godine. Milena je čovek koji spaja ljude, Milena je dobrota, Milena je razlog zašto smo ovde. Sve ove fotografije svedoče o jednoj čudesnoj osobi“.

Nešto kasnije, u okviru Palićkog festivala bila je otvorena i izložba “Milena”. Mileninu karijeru Mira Banjac je iskazala u samo dve-tri rečenice: “Ovo lice kojim smo sada okruženi – to je najblistavije lice naše kinematografije. Milena Dravić je naša jedina autentična filmska glumica, a koja ima maestralni i televizijski i pozorišni opus. Ne događa se često takva karijera”. Na sceni – maestralni talenat, besprekorna posvećenost, profesionalnost protkana svakim atomom snage, do poslednje kapi znoja.

Milena  se osvrnula na svoj rad da , uprkos svim nagradama, zadovoljnom se oseća tek kad spozna uzajamnost sa rolom koju igra: “Mogli su to biti i Zlatni lavovi i Zlatne arene i Kanska nagrada… sve to ne bi vredilo, ako ja nisam zadovoljna. Najvažnije je bilo da sam, u sebi, zadovoljna ulogom koju igram”.

U privatnom životu izvan scene Milena je bila spontana iskrena i skromna.

Imala veliko  je poštovanje prema ljudima – kolegama, prijateljima i susedima, humanost i sve ljudske vrline koje se danas retko sreću u spletu opšte  sebičnosti, pohlepe i  bahatosti.
U intervjuu za TV Al Jazeeru na pitanje o pripadnosti odgovorila je:
“Kao Beograđanka u tadašnjoj državi, u kojoj sam puno radila i gde su me u svakoj sredini primali božanstveno, nikad taj prostor nisam prisvajala, gde god da sam odlazila. To je bio NAŠ prostor, a ja sam bila zahvalna što su me ljudi svuda jako lepo dočekivali i ispraćali. I vraćala se kući – u Beograd. To je neka moja osnovna pripadnost – Beograđanka, Dorćolka. To je nešto što je moje, moje ime i prezime u svim tim podelama.”

Raspad, podela bivše Jugoslavije i ratni sukobi.

Milena se nikada nije udaljili od kolega i prijatelja i kaže: „Prosto mi je bilo neshvatljivo… u prvim danima uopšte nisam mogla da verujem. Nisam dala sebi da prekinem sva ona moja osećanja i niti koje sam imala sa svim svojim prijateljima i saradnicima, ne samo glumcima i rediteljima. Naravno, videla sam užase tog rata, ali nijednog trena mi nije padalo na pamet da bilo koga i bilo šta okaljam, očajna sam što se to tako dogodilo, što je sve tako završilo i što je sve ovako kako je danas”.

Sečam se da sam jedne noći u terazijskom podzemnom prolazu u vreme demonstracija naleteo na Milenu i Dragana oči su im bile pune suza od (suzavca) na moje pitanje otkud vi? Milena mi reče  donela sam nešto hrane ovim gladnim studentima, nisam uspeo da napravim fotografiju, jer je utrčala grupa policajaca i podelili nekoliko pendreka. Dobili su nekoliko udaraca a i ja nisam bolje prošao, u opštem nastalom metežu sam ih izgubio iz vida.

Kada glumac ode, kao svedočanstvo njegovog talenta ostanu njegove uloge, kao svedočanstvo njegovog profesionalizma i kolegijalnosti, reči ljudi sa kojima je sarađivao, a kao dokaz njegove vanvremenosti i umeća da dopre do osećanja svih, poruke publike. Milena Dravić je igrala za publiku, i kada sada otišla otišla, publika se njoj poklonila i uputila joj poslednji pozdrav.

– Večna slava, velika ženo”.

– Draga moja gospođo Milena… hvala Vam na svemu!

– Ulepšali ste mi detinjstvo i celokupan život!

– Hvala joj za sve, veliko je njeno delo .

– Za mene ste besmrtni!

– Počivajte u miru sa Vašim Gagom… Nedostajaćete mi puno.

– Neka počiva u miru najveća zvezda Balkana koju smo svi mnogo voleli i koja će nam mnogo nedostajati.

– Zaista je bila dama, žena sa stilom.

– Hvala za predivno vreme provedeno uz televiziju i tvoj rad… Veliki rahmet, a porodici sabur…

– Hvala Vam što ste postojali, draga naša Milena, spavajte mirno, neka Vam je laka zemlja.

– Hvala ti jer si bila jedna jedinstvena posebna, što si oplemenila umetničku estradu, što si nam davala celu sebe.

– Hvala na divnim rolama. Reči su suvišne za divu poput tebe .

– Srećan put, gospođo Milena”.

– Velika dama, veliki čovek pa tek onda velika i neprevaziđena glumica! Počivaj te u miru, draga gospođo Milena.

…….

Mislim da je bio 28 decembar 1971 godine kada me je pozvao Lepi Gaga sa Crvenog krsta i pitao  mogu li da dođem i da snimim Milenu i njega naravno da sam se odazvao i napravio nekoliko fotografija koje nisu nikada do danas publikovane ( tog dana u opštini Vračar su se venčali Milena i Dragan -Lepi Gaga)

Veroljub MIlošević