Први коњички клуб у Србији основан је у Шапцу. Заслугом угледних Шапчана, г. Панте Куртовића и његовог брата од стрица, Милосава, на Ђурђевдан 23. априла 1888. године, основано је Коло јахача „Кнез Михаило“ године 1890, мења назив у Дриносавско коло јахача „Кнез Михаило“. Године 1892. донет је Закон о помагању стрељачких и гимнастичарских и пет кола јахача у Краљевини Србији. Прво од тих кола Дриносавско коло јахача основано је у Шапцу 1888. У Хрватској, Босни и Војводини било је коњичких организација у местима са коњичким гарнизонима. Успешне коњичке трке у Шапцу и велики одјек који су оне изазвале, утицале су на стварање и других коњичких друштава у Србији. Прво — у Београду, потом у Крагујевцу (Шумадијско коло јахача), у Нишу (Моравско коло јахача), у Зајечару (Тимочко коло јахача), и др.
„Шабачки гласник“ је, 1931. године, о хиподрому који је тада био међу првима у земљи, писао следеће: „На тркалишту је за трке било све прелепо уређено, и хиподром заузима прво место међу хиподромима у нашој земљи. Не би се много претерало, када би се поновиле речи једног одгајивача са стране, који је приликом једне своје посете шабачком хиподрому рекао: „ Па, ово изгледа као да сам у Енглеској, рецимо у Ливерпулу или у Епсому.“
Нова застава Дриносавског кола јахача — поклон краља Петра II Карађорђевића, освећена на Ђурђевдан, 6. маја 1938. године.
Свако веће место у овој равници између планине Цер и реке Дрине има и хиподром. Мачвански коњи победници су на бројним тркама у Београду, Шапцу, Бијељини, Будимпешти и другим градовима. Већина расних грла је увезена. Постоје људи који памте и бележе педигрее свих касачких коња. На посебан начин се одређују и имена ждребадима. Увек са почетним словом имена кобиле мајке, што омогућава да се прати родослов многих грла. По правилу имена имају осамнаест слова. Некада су читава имања давана да се набави нови коњ – да се освежи крв, како то кажу узгајивачи коња. Чини ми се да нико на свијету не воли тркаће коње као Мачвани. Мачвани су и у ратове одлазили на коњима. Нажалост, често су ти храбри ратници доношени пребачени преко коњских леђа. Један од њих је погинуо на коњу, али на њему није враћен у завичај. Сахрањен је тамо гдје је и погинуо. То је барјактар, заставник Мита Поповић из Синошевића код Шапца, учинивши на коњу херојско дело 1915. године у Ћићевцу.
Мита Поповић рођен је 1888. године у једној од најугледнијих фамилија у Србији тог времена. Сва три његова брата били су познати људи: најстарији Марко био је агроном, Раде ђенерал и Андрија пуковник. Мита је завршио је четири разреда гимназије и био је неко време и председник општине у Накучанима. Све четворица Поповића учествовала су у одбрани Србије у Првом свјетском рату. И то на коњима. Били су у биткама са Аустроугарима на Церу, Гучеву, Мачковом Камену и Колубари, а онда и против Немаца које је предводио фелдмаршал Мекензен када је његова солдатеска 1915. године пробила одбрану Београда.
Мита Поповић био је барјактар дивизијског коњичког пука. У Ћићевцу је његова јединица пружила жесток отпор Немцима 15. септембра 1915. године, али су, малобројни и слабије опремљени, попуштали пред јачим непријатељом. У неравноправној борби од целог коњичког пука остала је неколицина коњаника. Неки су предлагали да се предају, да не гину узалуд. Сви осим заставника Мите Поповића. Мита је лагано, као да се спрема у сватове а не у сигурну смрт, прво скинуо дивизијску заставу са копља, пољубио је и обмотао око свога тела. Извадио је сабљу из корица, високо је подигао десном руком, а у левој је држао официрски пиштољ, па је на свом риђану у галопу јурнуо на запрепашћене Немце. Када се сасвим приближио првим непријатељским редовима, немачки официр је командовао паљбу. Мита је изрешетан мецима, обмотан дивизијском заставом војске Краљевине Србије, пао са свог коња. Мекензенови војници били су задивљени херојством српског заставника на коњу и високим схватањем војничке части, па су пренели тијело Мите Поповића у Ћићевац и уз највеће почасти сахранили га на сред главног градског трга. Подигли су му и споменик са натписом: Овде почива један херојски Србин. После почасног плотуна, немачке трупе су продефиловале поред гроба храброг српског заставника. Сличних прича о јунацима коњаницима, који су показивали како се брани отаџбина има на претек у равницама поред река Саве и Дрине. Ново време донело је нове обичаје и начине ратовања. Коњаника више нема у нашој војсци.
Прича о коњу Ацули из мачванског села Узвеће је ратна одисеја јер је са својим власником прошао сито и решето, ратова од 1912. до 1918, укључујући и повлачење преко Албаније. Доживео је дубоку старост и сахрањен уз све војничке почасти. Ова величанствена животиња припадала је Драгомиру Рајићу (1886 – 1974), земљораднику из села Узвеће, удаљеном петнаестак километара од Шапца. Био је то снажан јахаћи коњ, сјајне црне длаке, о коме је Драгомир бринуо од како се радио, па се међу њима врло рано успоставила чврста веза. Драгомир је као борац коњичког пука Дринске дивизије војевао у оба Балканска и Првом светском рату, а пошто је и Ацула био војни обвезник, морао је да га води са собом. У Мачви је, иначе, одувек било добрих коњаника, а било је уобичајено да се заједно регрутују коњ и власник, јер нико није могао боље да брине о потребама коња од његовог господара. Драгомир и Ацула учествовали су у Кумановској и Брегалничкој бици, да би потом наставили ратовање у Првом светском рату: Церска, па Колубарска битка, а у међувремену борбе на Дрини и Мачковом камену. Уследило је повлачење преко Албаније, када је Ацула током снажних мећава у Албанским гудурама грејао свог господара и спасао га од смрзавања. Стигао је Драгомир са коњем и на Крф, а потом су учествовали у пробијању Солунског фронта. По повратку у Србију, стигли су све до Осијека, где је Драгомир са коњем демобилисан, па су се 1919. године вратили кући у Узвеће.
Једна од најтежих препрека коју је требало савладати у Албанији била је река Маћа, око које је био мочварни терен… Ту су страдали многи наши људи. А Ацула је увек ишао први, пре других коња, јер је увек требало да један коњ први пређе препреку – реку или јарак, да би и остали кренули за њим. Ацула је био толико добро дресиран да је Драгомир давао и другима да га јашу када је требало савладати неку препреку. По повратку у Узвеће Драгољуб је Ацули „дао вољно“ до краја живота. Није му дао да ради сељачке послове, нити да вуче чезе, јер је рачунао да је своје одужио. Хранио га је и неговао. А када је 1932. године Ацула угинуо, Драгомир је позвао своје преживеле саборце на његову сахрану. Сахранио га је као што доликује борцу, уз све војничке почасти. Ацула је сахрањен на ободу села, поред пашњака на којем је за живота пасао. Својевремено су Рајићи на том месту имали и једну колебу. Драгомир је свакога дана радио на њиви, а пошто је био дружељубив, често су му свраћали пријатељи, са којима је, уз ракију, претресао свакодневне проблеме и пребирао по успоменама. Ацулу, кажу, никада није заборавио.
За време првог балканског рата коњица се користила за извиђање испред предњег краја. У току ноћи, коњица се повлачила на преноћиште иза обицне песадије. Извиђање су вршили по водовима (око 40) или ескадронима (160 сабаља), на даљину до око 40км, а везу су одрзавали куририма и хелиографима (огледала). Српска војска је у Балканским и Првом св.рату имала коњичку дивизију и у свакој пешадијској дивизији коњички пук. Пук снаге 4 ескадрона је био у дивизијама I позива. У дивизијама II позива је био дивизион снаге 2 ескадрона. Коњичка Дивизија је била састава две Бригаде од по два пука. Командант коњичке дивизије био је кнез Арсен Карађорђевић, дете кнеза Александра и кнегиње Персиде, млађи брат краља Петра I Ослободиоца, унук вожда Карађорђа и праунук кнеза Алексе Ненадовића.
У Првом и Другом балканском рату учествовао као командант коњичке дивизије и борио се у биткама код Куманова, Брегалнице и Битоља. Његови саборци касније су причали о чудесном јунаштву и вештини командовања коју је испољио током гоњења Џавид-пашиних одреда кроз Албанију. Посебно је запамћена његова улога у борбама на положајима око реке Брегалнице који су били названи „бестрашински“, ту је изненадним и силовитим налетом своје коњице помогао пешадији па је одмах био сломљен отпор бугарске војске и добијен рат. Постао је омиљен код војника јер је, поред осталог, увек боравио на првој линији фронта. У току свог бурног живота учествовао је у девет ратова и имао четрнаест двобоја. Од свих официра у нашој историји имао је највећи број одликовања. Рођен у изгнанству упокојио се у изгнанству, 19. октобра 1938. у Паризу. Његов син, тада први намесник, уз највише државне и војне почасти сахранио га је у крипти цркве Св. Ђорђа на Опленцу.
Начелник стаба Команде коњичке дивизије био је потпуковник Милан Туцаковић (касније ђенерал). Милан Туцаковић, син Тодора Туцаковића из Груже, родио се 1871. у Крагујевцу. Гимназију завршио у Крагујевцу, Војну Академију у Београду, Државни питомац у Француској пешадији 131 Орлеански пук. Произведен у ђенералног пуковника 1914. године, у ђенерала Српске војске 1918 а у Армијског ђенерала 1923. године. Делегат Врховне команде и краљевске владе у Софији, Помоћник начелника Ђенералштаба и на крају Командант Загребачке Армијске Области 1921 – 1925. Умро је 1936 у Крагујевцу и сахрањен на Варошком гробљу.
Састав југословенске краљевске војске изгледао је овако: Штаб Врховне команде, три штаба групе армија, седам штабова армија, 28 пешадијских дивизија, три коњичке дивизије, једна гардијска коњичка бригада, два планинска одреда, 16 здружених одреда, 16 граничних посадних пукова, две тврђавске команде (у Боки Которској у Шибенику). Као самосталне команде биле су Ваздухопловство и Морнарица, са свим пратећим установама.
Коњичке јединице ВКЈ – Војске краљевине Југославије
1.коњичка дивизија ВКЈ – Коњичка дивизија, је имала око 6—7.000 људи, била је наоружана слично пешадијским јединицама. Имала је: -штаб; -1.коњичку бригаду од 2 до 3 пука (пук је имао 4 .ескадрона, 1 митраљески ескадрон, 1 технички ескадрон, бојну и трупну комору); 1.дивизион коњичке артиљерије (4 батерије, од којих 1 пт батерија); 1.бициклистички батаљон (3 стрељачке и 1 митраљеска чета); 1.понтонирски ескадрон; 1 хемиски вод; 1 ескадрон за везу; 1 допунски коњички дивизион (2 ескадрона, 1 митраљески ескадрон, 1 технички ескадрон и 1 бициклистичка чета); -позадинске јединице и установе. Покушај да се 3. коњичка дивизија делимично моторизује није успео, пошто нису могла да се обезбеде потребна моторна возила.
Коњичке јединице ЈВУО ( Југословенске војске у отадџбини) – У својим првим сударима са Немцима, српски ројалисти претрпели су знатне губитке, посебно у официрском кадру, а заједничке акције са партизанима довеле су само до сурових репресалија. Пуковник Дража Михаиловић се одлучио за тактику класичних покрета отпора, притајити се, непријатеље узнемиравати пасивним отпором, у директне сукобе улазити само у самоодбрани, повремено вршити саботаже и мање герилске нападе. За то време изграђивати довољно јаку организацију спремну да у “одсудном моменту” изведе општи устанак кроз фронтални сукоб.
Нова реорганизацији ЈВУО изведена је по територијалном начелу. Војне јединице директно су биле, по принципу обрнуте пирамиде, везане за село,општину и срез. Оперативне јединице биле су јединице под оружјем: илегални, тзв. шумски одреди, формирани у чете, батаљоне, бригаде и корпусе. На сваки срез, долазила је по једна бригада. И организација територијалних јединица изведена је по срезовима.
Војна организација почивала је на Упутству број 5 које је Михаиловић издао 14. фебруара 1942. године. Упутство је предвиђало чету као основну јединицу, батаљон од 2-3 чете, бригаду од 3-5 батаљона и корпус од 2-5 бригада. Најважнији део оперативне војске била је бригада, замишљена као мобилна, покретна јединица која ће изводити сложене операције, али ће и она, све до 1944. године, остати везана за своја села. Формација бригаде прописивала је да она има: 1) штаб бригаде, 2) штабну чету, 3) коњички ескадрон, 4) пионирски вод и 5) штабну комору. Нова војна реорганизација изведена је у јуну 1942. године, а била је условљена унутрашњим потребама али је подстицај дошао и споља.
Србија је у току Другог светског рата, од 1941. до 1944. године, била земља под окупацијом немачког Вермахта. Врховну власт на овој територији представљала је немачка војна управа позната као Војна Управа у Србији (нем. Militärverwaltung in Serbien), док су домаће органе власти, подређене војној управи, чиниле две српске владе: Комесарска управа Милана Аћимовића (1941) и Влада народног спаса Милана Недића (1941—1944). Подручје окупиране Србије обухватало је већи део територије касније познате као Централна Србија, северни део Косова, околина Косовске Митровице, и Банат, који је имао специјалан статус у оквиру Србије и локалну немачку управу.Српска државна стража – СДС је била организациона полицијско-војна јединица Министарства унутрашњих дела Владе народног спаса на чијем челу је био Милан Недић, која је деловала на територији окупиране Србије у Другом светском рату, од октобра 1941. до октобра 1944. Званично је формирана 3. марта 1942. За све време рата била је најбројнија квислиншка формација. Попуњавали су је жандарми бивше Краљевине Југославије, четници Косте Пећанца, легализовани четници Драгољуба Михаиловића и мањи део присилно мобилисаних. Била је под непосредном контролом Војне команде Вермахта, а деловала је самостално обављајући класичан полицијски посао који је био у надлежности Министарства унутрашњих дела као што је одржавање јавног реда и мира, привођење преступника, разбојника, убица и других криминалаца.
Године 1946. упућен је распис среским и градским Управама Народне милиције да упуте милиционаре који су у току НОБ-а служили у коњичким јединицама да се јаве у Београд. Тако је априла 1947. године основан Коњички ескадрон Народне милиције у Београду и Коњичка школа. Ескадрон је убрзо постао елитна јединица. Коњи су углавном куповани од војвођанских сељака, и по Србији а били су смештени у шталама на простору где се сада налази хотел „Југославија“.
На хиподрому Београд 1949.
1941-1981: Формиране су и две коњичке бригаде, оснивају се самостални коњички водови и ескадрони. На крају рата у јединицама ЈА нашло се око 80.000 копитара, а крајем 1945. тај број смањен је на 38.000 копитара. У саставу МНО 20. јула 1945. формиран је орган Инспекција коњице, а 6. августа исте године формирају се три коњичке бригаде, и то: у Нишу у саставу 1. армије, у Чаковцу у саставу 2. армије и у Суботици у саставу 3. армије. 1959. су у оквиру свеобухватне реорганизације ЈНА расформиране коњичке јединице. Убрзаном модернизацијом ЈНА број коња у јединицама се смањује и 1980. године се своди на око 700 грла (планинске и брдске бригаде и гранични одреди).
Аутомобили су тада били реткост па је коњица била неопходна за свакодневну полицијску службу. Полицајци су патролирали на коњима у центру Београда, по калдрми, али и по парковима и излетиштима: Топчидер, Калемегдан, Ада Циганлија, Авала, Ушће и приградским насељима, бринући о личној и имовинској сигурности грађана. Савремена превозна средства успела су да потисну коње у историју.
„Мој покојни отац Миливоје М. Мијатовић – Мијат, доктор ветеринарских наука, ђак генерације чувене Шабачке гимназије, полаже пријемни испит и уписује Медицински факултет у Београду. На почетку првог семестра, пре и него је приступио настави, бива упућен на разговор са партијским-комунистичким секретаром факултете. Тада му је саопштено : „ Ти не можеш да студираш медицину, будеш доктор и радиш са људима, јер ми добро знамо да долазиш из познате четничке и радикалске фамилије. Документа су ти пребачена на ветерину, да будеш марвењак, радиш са стоком, па њој шири идеологију.“ На Ветеринарском факултету у Београду био је студент генерације. Тада су дипломиране ветеринаре слали у ШРО – Школу резервних официра Ветеринарске службе у Сарајеву, одакле је после обуке прекомандован у коњичку јединицу у Словенију. Од целе његове муке бар су остале за успомену ове фотографије.“ – Синиша Мијатовић
И данас полицајци коњаници патролирају Кнез Михајловом улицом, Калемегданом, Адом Циганлијом и Кошутњаком изазивајући дивљење код грађана нарочито деце и омладине. Нарочито је занимљиво учешће у свечаним дефилеима и дружење са грађанима на манифестацијама које организује локална заједница.
Коњаници у склопу Полицијске бригаде, Полицијске управе за град Београд.
Коњичке патроле постале су незаменљиве и за одржавање јавног реда и мира на јавним скуповима већег ризика, обезбеђење фудбалских утакмица и других спортских и културних манифестација. Полицајаци коњаници обављају послове у специфичним условима. Коњи које јашу морају бити обучени, мирни, снажни и издржљиви.
Полицајци коњаници се свакодневно брину о коњима. Изводе их, јашу, лонжирају, најахују, брину се о њиховој хигијени, чисте их, тимаре и негују. Свакодневном обуком одржава се кондиција и форма полицајаца и службених коња и усавршавају технике јахања. Чета коњаника, са 30-ак коња, трећег батаљона Полицијске бригаде, данас ради у склопу Полицијске управе за град Београд.
Za STV USA Siniša Mijatović
foto: privatna arhiva i Sinisa Mijatovic
