LEGENDARNI ROK MUZIČAR BORA ČORBA PREMINUO U 72 GODINI

Borisav Bora Đorđević preminuo je 04. septembra u 72 godini, u Ljubljani gde se nalazio u bolnici. Bio je rok pevač, tekstopisac i frontmen rok grupe Riblja čorba, sa kojom je snimio neke od najznačajnijih pesama srpske i jugoslovenske muzičke scene.

PRIČA O BORI ĐORĐEVIĆU IZ JNA

U jesen 1979. g, godinu dana posle osnivanja rok-grupe „Riblja čorba“, Bora Đorđević Čorba morao je u dvadeset i sedmoj godini života (tada je 27. godina bila zakonom utvrđena krajnje starosna granica za odlazak u JNA) da ide na odsluženje vojnog roka. Otišao je u garnizon Doboj. U isto vreme njegov gitarista Rajko Kojić (1956 – 1997) otišao je na odsluženje vojnog roka u Sarajevo. Njih dvojica su stalno bili u kontaktu, često se se čuli i razgovarali telefonom. Vojni rok je tada bio 12 meseci, ponekad je bilo skraćenje od mesec dana.

Jednog dana u leto 1980. g, dok je cela država još tugovala zbog odlaska u večnost najvećeg sina narodna i narodnosti Jugoslavije, Josipa Broza, Bora pozove Rajka i kaže mu telefonom da u Beogradu u studiju Enca Lesića (1950 – 2013) u nekadašnjoj Ulici Ive Lole Ribara (sada Svetogorska ulica) ima zakazan termin za snimanje pesme „Nazad u veliki prljavi grad“, koju je on komponovao .

-Ja sam ti sve sredio kod tvojih starešina. Ti samo pođi u petak večernjim vozom, koji ide za Beograd, a ja ću te u Doboju čekati. Dalje ćemo zajedno – rekao je u telefonskom razgovoru Čorba Rajku.

Naravno, Bora je imao dozvolu za putovanje u Beograd, ali ne i Rajko. Njega je Bora obmanuo. Kojić je Bori naivno poverovao (?!), zato nije zatražio od predpostavljenog  starešine dozvolu za izlazak u grad niti je dobio dozvolu za putovanje van garnizona, koja je obavezna. Iz kasarne Rajko je „izšetao“ kroz žičanu ogradu, to je bio tajanstvrni prolaz, za koji su znali samo pojedini vojnici, među njima je bio i on.

Rajko Kojić je zbog sitnih disciplinskih prestupa, najčešće kašnjenje iz grada, odlazak u grad bez dozvole,  jednom kažnjen 15 dana vojničkim pritvorom. Po Pravilu službe u JNA vojniku, koji provodi vreme u pritvoru ne računa se vreme u služenju vojnog roka, već mora da dosluži provedene dane u pritvoru, a i gubi mesec dana skraćnja vojnog roka, koji su tada dobijali svi vojnici. Uredbu o skraćenju vojnog roka donosili su najviši vojni i državni organi vlasti. Rajko je posle završene osnovne obuke bio  raspoređen u kasarni kod oficira zadužen za za sport, a  vojnik Kojić imao je zadatak da održava sportske  terene u kasarni Lukavica, koja se nalazila u sarajevskom predgrađu, gde je služio vojni rok. Ali bio je i član vojničkog orkestra u kasarni „Narodnog heroja Saviše Vajnera Čiče“. Pored Rajka u orkestru su svirali, poznati Šefčet Hodža, gitarista rok-sastava „Vareni poljubac“, koji je osnovao roker Milić Vukašinović i Radivoje Lazić profesor muzike iz Beograda. Ovaj sastav je posle odlaska sa životne scene najvećeg sina naših naroda i narodnosti, Josipa Broza, bog čega je cela Jugoslavija bila dugo u žalosti, od sredine maja 1980. g. oblazio garnizone po BiH svirao i pevao vojnicima,  starešinama, pa, i civilima jugoslovenske patriotske i rodoljubive pesme, dizao im moral!?

Po dogovoru Rajko se u večernjim časovima u petek uveče ukrcao u večernji voz, koji ide za Beograd. U Doboju ga je dočekao Bora Čorba i tako oni zajedno krenu put glavnog grada.

I dok je Kojić sa Borom u vozu mirno ćaskao i pripremao se za snimanje pesme u studiju Enca Lesića, u jedinici gde je služio vojsku Kojić uzbuna! Za vreme povečerja, na prozivku pred spavanje u 22.00 časa nije bilo Rajka, odmah je obavešten dežurni jedinice, pa, kasarne. Angažovana je i vojna policija, koja je dobila  zadatak da pretraži sve objekste u Sarajevu gde obično vojnici zalaze, restorane, kafane, kafiće … Međutim, nema Rajka Kojića. Obavešten je i Rajkov pretpostavljeni, koji je odmah  došao u kasarnu. Svi su bili zabrinuti, pitali su se: šta se to moglo desiti sa Kojićem? Utvrđeno je da je Rajko napustio kasarnu bez dozvole, ali gde je sada? Ukoliko se u toku noći, a i u subotu ne pojavi Rajko u kasarni odlučeno je se angažuje i vojna policija u Beogradu i ode u Jarkovac, u mestu gde je živeo Rajko pre odlaska u JNA i da ga tamo potraže jer su mnogi predposatvljali da  je možda otišao u selo da vidi familiju.

Pošto su u subotu u cik zore stigli u Beograd Bora i Rajko posle kraćeg odmora obreli su se u studiju Enca Lesića, završili snimanje pesme „Nazad u veliki prljavi grad“ i otišli da popiju piće u poznatoj kafani „Šumatovac“ gde su se obično okupljali pevači, muzičari i menadžeri ne samo iz Beograda već iz cele bivše Jugoslavije, dogovarali za tezge, pravili planove, družili se. Kafana „Šumatovac“  nalazi tik uz zgradu „Politike“, u koju dolaze novinari i fotoreporteri ne samo ove medijske kuće već i „Radio TV revije“, „Ekspresa“ „Borbe“, „Večernjih novosti“, „Sabora“ … Dvojica poznatih muzičara odmah su zapali za oko jednom fotoreporteru „Ekspresa“, koji ih je snimio, sa njima kratko popričao otrčao u redakciju radujući se da ima ekskluzivu. Odmah je u foto-laboratoriji razvio film, napravio fotografije i jednu objavio u listu sa kratkim tekstom  u kojem su se dvojica hvalili kako su došli u Beograd jer su dobili vanredno odsustvo da u studiju snime pesmu, koja će biti hit.

Fotografija i tekst u „Ekspresu“ izašli su u nedelju,  a rubriku o  Bori i Rajku su mogli da pročitaju i čitaoci u Sarajevu. Potpukovnik Žarko Milanović iz Rajkove kasarne, koji je bio zadužen da pronađe i vrati u kasarnu Rajka, kao pasionirani ljubitelj novina u nedelju u jutro je kupio „Ekspres“ i prelistavajući list na njegovo veliko iznenađenje video je fotografiju na kojoj  su, niko drugi, do Rajko i Bora. Pročitao je i razlog zbog čega je Rajko napaustio kasarnu. Njemu je odmah laknulo oko srca, javio je dežurnom u kasarni da je sa Rajkom  sve u redu (?!), da je živ, nalazi se u Beogradu i da ga očekuju da će se u ponedeljak vratiti u kasarnu. Za svaki slučaj obaveštena je i vojna policija u Beogradu, da ako Rajko ne dođe u kasarnu u ponedeljak da ga hitno pronađu i da ga sa stražom sprovedu  u Sarajevo.

Ipak, Rajko se u ponedeljak pre podne pojavio u sarajevskoj kasarni, pod hitno je saslušan, priznao da je bez dozvole otišao u Beograd. Pritom je priznao da je bio naivan što je verovao Bori  da mu je sredio dozvolu za putovanje, a „sredio“ mu je pritvor. Od pedpostavljenog komananta Rajko je ekspresno dobio kaznu 15 dana pritvora. Vreme provedeeno u pritvoru nije mu se računalo u redovno služenje vojnog roka  već je tih 15 dana morao na kraju (vojnog roka) da dosluži.

Bora Đorđević je početkom septembra 1980. g. skinuo uniformu, a Rajko je to učinio dva meseca kasnije, u novembru. Pokušao je Bora u razgovoru sa nekim Rajkovim starešinma da izdejstvuje smanjenje kazne svom gitaristi pravdajući da ih u Beogradu očekuje snimanje  novih pesma, turneja, nastupi … Ali, sav Borin trud je propao. Rajkove starešine nisu smeli da  se ogluše od propisa, zakon je bio jasan, važio je  za sve vojnike, pa i za Rajka. Kojić, koji je trebalo da služi vojsku 11 meseci (sa skraćenjem od mesec dana) morao je da odsluži 13 meseci, dva meseca više. Zbog dva pritvora od 15 dana morao je da dosluži mesec dana, nije dobio ni skraćenje od mesec dana, koje bi mu sledovalo da nije  bio u pritvoru.

Tekst foto, Zoran JAKŠIĆ