ЈЕЗИК ЈЕ СУШТИНА БИЋА НАРОДА

Награда Бранислав Мане Шакић, која се додјељује за његовање српског језика на електронским медијима, ове године додијељена лауреатима Тамари Весни, оснивачу и директорици Српске ТВ УСA  из Чикага, Сањи Лубардић, уредници и водитељу Студија Б, и преводиоцу са италијанског језика Марију Лигуорију, поново је актуелизовала значај очувања богатства и љепоте српског језика, посебно на електронским медијима,.

Језик је суштина, душа народа. Сви се сјећамо поруке Стефана Немање о језику, u којем указује на опасност нестајања језика као облика нестајања народа. Данас смо свједоци да су сви језици малих народа, међу њима и српски језик, изузетно угрожени, и пријети им нестанак, а тиме и нестанак народа. Још у прошлом стољећу релевантни амерички истраживачи су српскохрватски језик уврстили у списак три хиљаде језика који ће нестати у двадесетпрвом вијеку, а шта тек рећи за „језике“ који су настали из српског језика. Многи некада моћни народи нестали су кроз историју, јер су моћнији непријатељи асимиловали тај народ, а првенствено потрли њихов језик. Безбројни народи кроз историју тако су обрисани и пали у заборав, а са њима и њихова цивилизација, култура, митови и обичаји, па да се о њиховом постојању зна само посредством митова моћнијих народа, који су преузели њихове умотворине. Многи народи и бројни језици на Блиском истоку, али и у Европи, свуда у свијету, нестали су нетрагом. Асирци, Вавилонци, Кмери, Хуни, ко зна који су све народи сишли са историјске позорнице и потонули у таму, а насупрот њима неке  мале заједнице, заштићене религијом и затвореним системима  у којима су егзистирали, дубоком самосвијешћу, истрајношћу и надом, преживјеле су вјекове ропства, сеоба, расијања, али су сачували језик и религију и своју цивилизацију,  и у нашем времену се хомогенизовале и омасовиле се, као Јевреји. Јевреји треба да буду узор не само Србима, већ и свим малим, али и великим народима, чију цивилизацију угрожава амебоидни, компилаторски и безлични жрвањ глобализације. Јевреји су опстали захваљујући непомућеној вјери, истрајности и солидарности унутар заједнице, оличеној у познатом максимом „Догодине у Јерусалиму“.

Неки архизначајни језици, као арамејски, језик којим је говорио Исус Христос, говоре се у веома малим малим заједницама, тако да данас, на срамоту цјелокупног хришћанства, а посебно највиших католичких поглавара и православних патријарха, језик Исуса Христа говоре само становници једнога села, а треба да се изучава у хришћанству широм планете, онако као што муслимани прихватају арапски, језик Пророка Мухамеда. Угледајмо се на Јевреје, његујмо национално јединство, чувајмо своју вјеру, културу, свој језик н не губимо наду, оснажимо солидарност!.

Језик малих народа угрожава агресивна доминација енглеског језика, глобализација, која обезличава и потире историју, оригиналност, цивилизацијску, националну и културну посебност, намећући вјештачку униформност, лажну идентификацију и стварање непостојеће безличне наднације. Грађана, Европејаца и слично.

Српски језик угрожава брзо и некритично однарођивање интелектуалаца у отаџбини, и популација исељеника, који већ у другој генерацији заборавља свој језик и прихвата језик средине у којој живе. И не само у дијаспори, српски језик је угрожен због глупости владајућих система у српским земљама, који су прво избацили ћирилицу, а постепено, не само ушколама, већ и у приватном животу, дјеце  поготову, све више преузимају енглеску и америчку културу и лексику. Ја данас у свакодневном разговору са дјецом од пете до дванаесте године морам да знам десетине енглеских израза, а они тако лако примају туђе, а заборављају своје, стичу колонијалну свијест и идолопоклонички однос према вјештачкој, миксованој америчкој цивилизацији, а тиме постају интелектуални хибриди, уништавају националну и личну суштину, патриотизам,  понос својом културом, језиком и нацијом,  а ми смо на историјском и културном фону значајна  нација,

Тако се ствара једна аморфна маса корисника сленга, бројна на свјетском нивоу. Арго потире језике и цивилизације малих народа, па и нашег,  и тако нестаје оно за шта се српски народ борио хиљаду година. Да су наши преци имали тако немаран и индолентан однос према свом језику ми би данас сви били Турци и не би имали никаквих међунационалних проблема, али сваки наш човјек је био свјестан тога да су језик и вјера његова оса и срж, и чувао их је као зјеницу ока. Ми смо привилеговани  да исповиједамо вјеру православну, да се молимо Богу на ортодоксан, истинити начин, онако како се молио Исус Христос. То је била наша срећа и наше проклетство. Срећа,  јер смо знали ко смо и чему тежимо, јер смо хтјели да будемо само то, и проклетство због тога што смо били нејаки и често робовали, а сви наши завојевачи су хтјели да нас однароде, да нам униште вјеру и да нас подведу под своје, да постанемо неко други. Нажалост, на овим балканским просторима издаја је често награђивана и била исплатива, тако да су они који су превјерили и издали, конвертити, бројчано напредовали, а ми смо слабили.

Из овог разлога брига о језику је највећа обавеза сваког Србина, сваког појединца, патриотска обавеза коју треба да његује сваки појединац, и да чува свака власт. Бригу о језику треба да води свака породица, учитељица, мјесна заједница, општина, школа, црква, држава. Зато су толико значајне цркве у расијању, не само због очувања вјере, већ, можда још више, због очувања заједнице и осјећања припадности истом народу…

Језик стари, као човјек, као народ, као држава, као вријеме. Све се око нас мијења: технологија, алати, умјетост, десетине ријечи више не прате живот, опрему, обичаје, ријечи постају сувишне, па непотребне, па заборављене. Ко данас зна пољопривредне машине, воденице, суђе, средства за свакодневну употребу и њихове називе из деветнаестог стољећа! .Ријечи умиру, нестају, одлазе у рјечнике, падају у заборав. Народни говор, богати изражајни језик даровитог говорника, народног умјетника, приповједача, мудраца, живи само у појединцима и књигама.

Велики писци, обдарени, умни и искусни,  дубоко зарањају у народни језик и из заборава извлаче на површину народне норме, обичаје, заборављене ријечи, али и стварају нове. Такви су били Његош, Стефан Митров Љубиша, Вук Караџић, Бора Станковић, Црњански,  Андрић, Матија Бећковић, Милорад Павић… Тако језик богати, оживљава, обнавља се и траје.

Јединство српског језика и јединствена језичка норма је архизначајна. Обједињаваем локалних говора и стварањем јединственог језичког стандарда настале су велике нације:Њемци. Италијани, Арапи, Руси, Турци. Обједињавање локалних говора и стварање „државних“, званичних језичких стандарда заслуга је изузетно значајних личности.

Вуков књижевни језик ујединио је српски народ и зато са неразумијевањем слушам предлоге неких познатих српских писаца да се промијени језичка норма коју је успоставио Вук Караџић, а као основа српског језика усвоји стандард јужноморавских, косовских, или иних говора.Таква бесмислица неминовно би довела до парцелизације српског језика  и разједињавања српског народа…

Посебно је значајно његовање језика у медијима, првенствено у електронским медијима, који допиру најдаље, до највећег броја  јпојединаца. Њихов значај је немјерљив због утицаја на масе, на обичне људе, који немају могућности да свакога дана читају књиге, ни новине, али свакога дана слушају радио, гледају телевизију, прегледају портале. Ако спикери и новинари његују лијеп и правилан језик и књижевни изговор, слушаоци то нехотично прихватају и уносе у свој језик и у своје говоре. Уредници, спикери, теоретичари, аналитичари обављају архизначајан посао и дају немјерљив допринос развоју језика и очувању нације. Када сам давно, давно, објављивао романе у „Политици“, лектор, господин Симић ме је присилио да дођем са љетовања у Црној Гори у Београд да исправимо двадесетак реченица у тексту. То је био интелектуалац и патриота.

Поред бриге о језику веома је значајно умрежавање гласила српске дијаспоре, њихова тијесна сарадња, као и свако повезивање српских институција у свијету и уотаџбини. Сви треба да знају све. Ако се у једном гласилу појави значајна вијест, чланак од општег интереса, то гласило треба да тај рад понуди другим гласилима, и да преузима од њих значајне прилоге без накнаде, изузев некаквог хонорара за писца, јер и писац треба да преживи.

Све српске институције у дијаспори треба да воде непрекидну и агресивну промоцију српске  културе, поводима и без повода, током државних празника у државама у којима живе и поводом српских празника, при чему је те промоције најбоље организовати ван матичних српских институција кад год прилике дозволе. Поред промовисања наше умјетности, културе, националног добра, природе и човјека, важно је да се српска удружења, медији и институције немилосрдно боре против прекрајања историје и присвајања наше културе, умјетности, цивилизације , коју упорно покушавају народи који до двадесетог вијека нијесу постојали на карти свијета.

Да би мали народ преживио, да би сачувао своју посебност и свој лијепи језик, мора се  непрекидно унапређивати свијест о јединству  народа. Једнако је Србин и једнако значајан умјетник  стваралац из Бијељине, Врања, Дрвара, Никшића, Новог Сада и треба им посветити једнаку пажњу. Јединство, или нестанак.

Повод за овај мој пригодни чланак је додјела значајних награда Бранислав Мане Шакић заслужним појединцима:Тамари Весни, Сањи Лубардић и Марију Лигуорију и ја им честитам. Награда уредници Српске Телевизије УСА  из Чикага је тим значајнија што је награђен уредник малог гласила из расијања, у којем готово сви свој посао обављају волонтерски. Ова телевизија постаје  препознатљива у српском  свијету и постаје битна.

Вук Церовић