ПРИЧА О ПЛЕМЕНИТОМ ЛОПОВУ И БАБИНОЈ КОЗИ

А некад је крао потпуно непотребне ствари, невриједне ситнице које му ни у чему нијесу могле користити. Тако је нашем учитељу украо…

Људи из наших крајева познати су по поштењу. Крађа туђе, макар и најситније, макар сасвим непотребне ствари, у нашим крајевима увијек је била срамота, не само за оног ко украде, већ и за чланове његове породице. У свим свађама и препиркама сусједа сјете се  један другом  свих стварних и  измишљених крађа, од ко зна ког претка до данашњег дана.

Зато су код нас, у Лазинама, гдје свак држи до поријекла и презимена, до успомена на јуначке претке, које се преносе с једне генерације на другу, кажем – зато су код нас лопови били ријетки у свим породицама осим у породици Лужанића.

У тој се породици рађао све сам го лопов од времена Стефана Немање до данас, тако барем каже стари Перо Машанов, а крађа се као какав занат код њих преноси с кољена на кољено. Њихови стари су крали и у вријеме краља Николе, кад је за крађу летјела глава, па шта да ти кажем даље!

Зато су их сви избјегавали, нико није желио да се с њима упушта у послове, да им нешто даје, ни да од њих шта узима; нико с њима није хтио здружити волове за сјетву, нити да им на мобу иде.

Због њих су се у нашем селу, ако који Лужанић прође кроз село, куће и колибе закључавале, а љути овчарски пси везивали на сама врата торова, јер Лужанић ти је у стању зуб из затворених уста украсти.

На весеља су их позивали само ако се позив никако није могао избјећи, па и тада је цијелој породици присједало весеље, стално су стрепјели да Лужанић не здипи нешто некоме од гостију, да не падне брука и на њихову кући, на цијеле Лазине Марковића.

Лужанићи су крали свима,  онима којима су смјели, а нарочито онима којима нијесу смјели, али све их је надмашио мој школски друг Ратко Лужанић, који је у најранијим годинама показивао такав дар и такво умијеће у крађи, да су к њему долазили да се диве чак и стари Лужанићи, чија је лоповска слава одавно прешла међе Лазина и Дуракова.

Ратко је био мајстор, ма какав мајстор, био је велемајстор крађе, такав се није родио ни у познатој Лужанића кући можда у задњих двјеста година. Тај је могао дићи све оно што није везано за небо, а ако је потребно и то.

Почео је од најранијих дана, још прије него што је у школу пошао. Имао је само пет година кад је свом стрицу Новаку, »научнику«, украо лубеницу, ваљда прву и последњу лубеницу пониклу у Лазинама. Кад је лубеница порасла као просјечна тиква, украо је лијепо и смазао; замијенио је тиквом, а Новак је примијетио крађу тек кад је довео Пера Машанова и још двојицу неповјерљивих стараца који су сумњали да такви људи могу гајити и тикве, а камоли лубенице. Кад тамо – петељка сува, а на њу натакнута обична тикветина.

Тај се догађај препричавао у Лазинама неко вријеме, а на скуповима би се увијек нашао неко да заметне причу о нашој заосталости за свијетом, те о доброј земљи у Лазинама на којој би се могле гајити многе племените воћке, а ми гајимо само пасуљ чучавац и жуте тикветине…

Следећи несташлук Ратко је извео у кући Станице Момирове, заправо у њеном кокошињцу. Станичина кокош Пирга лежала је на јајима, мирно и нормално као што је то чинила сваке године, стрпљиво и разумно чекала да се излегу пилад.

Кад је једном ушао за Станицом у кокошињац, Ратко је видио Пиргу на јајима и већ следећег дана из гнијезда с једног храста донио два јајета дивљег голуба и ставио под кокош. Пирга је као права мајка на то подваљивање остала сасвим равнодушна, али не и Станица, која је, кад је видјела пилад, била чврсто убијеђена да је то последица љубави њене кокошке и неког дивљег голуба. Вјеровала је да је створена нова врста живине која ће бити велика као кокош, а летјети хитро као голуб. Зато се послије тога више плашила од голубова него од кобаца, јер је вјеровала да ће јој сва будућа пилад одлетјети…

Ратко је крао из потребе и из задовољства. Некад је крао корисне ствари, као оно кад смо чували овце у Ћумурницама, кад нам је донио тепсију пите, коју је дигао Илијиној жени Живани док се она сагнула да из Стублине захвати воде. Живана је мислила да је питу однио лично ђаво, а Илија је био прије склон увјерењу да Живана није ни спремила ручак косцима. Тако се био наљутио на жену да ју је хтио косом ударити, једва су га косци некако савладали и смирили…

А некад је крао потпуно непотребне ствари, невриједне ситнице које му ни у чему нијесу могле користити. Тако је нашем учитељу украо протезу.

То заслужује да буде испричано.

Наш учитељ Јанко, човјек стар, безуб, кад је  расположен и кад би добро знао лекцију коју треба обрадити, извадио би из џепа протезу горње вилице, окренуо се к прозору да га ми не гледамо и ставио  протезу у уста. А, ако треба обнављати лекцију, он само клима главом и ништа не говори, а протеза остаје у џепу.

Једном учо дошао расположен, види се зна лекцију, а сјео у прву клупу у средњем реду, уписује час. Ми повадили свеске на клупе, играмо кружића, а Ратко полако устаде, приђе учитељу с леђа, завуче му руку у џеп и диже протезу. Врати се на своје мјесто и док је Боса, дјевојчица из предње клупе разговарала с Душицом стрпа протезу у њену торбу.

Учитељ уписа час, устаде, завуче руку у џеп – нема. Он је протезу увијек носио у десном џепу, али завуче руку и у лијеви, да провјери да није из расијаности погријешио, али – нема.

Његово се расположење већ стаде мијењати, он још једном претури по џеповима панталона и капута.

»Извините, дјецо, мало ћу вас оставити« – рече и оде у стан у другом дијелу школе. Тражио је упорно цијели час, а ми смо јурили по клупама. Пошто није нашао протезу, није могао да предаје, испитивао је цијели дан, јединице су пљуштале ко киша небеска.

А сирота Боса је цијело вријеме само стрепјела да је учитељ не прозове, па није смјела ни руком мрднути, ни пипнути торбу, да је учитељ не би примијетио и прозвао. Отворила је торбу тек кад је дошла кући и сјела да руча. Кад је истресла књиге на сто из торбе је испала учитељева протеза, а Босина мајка је престрављено вриснула и прекстила се. Затим је донијела прут и добро је навезла по ногама зато што је улазила у гробље, јер без одраслих код нас дјеца на гробље не иду.

Затим је, кад је пао мрак, сама, пуна сујевјерног страха од мртвих, однијела протезу и закопала је у гроб Радојице Марковића, мада ни сама није била сигурна је ли покојни Радојица кад је умро, имао зубе, или није…

Ратко је у школи развио праву трговину краденим стварима које је доносио из своје куће, или из других кућа у Лазинама. А продавао је све саме лијепе и корисне ствари, неопходне дјеци, од луле свога дједа Милутина, до, нажалост, сасвим празног новчаника свога стрица Николе.

За новац који је добијао од нас за те прејефтино продате ствари куповао је бомбоне и карамеле у вароши Дуракову, уствари су му куповале рођаке кад иду на пазар, а он их је тако другарски дијелио с нама да се дешавало да све подијели, а себи не остави ни један. Зато смо се и ми свакој његовој крађи радовали…

Сваки лопов има један свој лош тренутак, онај кад га ухвате, кад долија, украде нешто што није смио и награбуси. Тако је било и с Ратком кад је украо козу.

Украсти козу, признајте, није тако једноставно као украсти лулу.

Мајка је тога дана послала Ратка доље код баба Јање у дно села да јој однесе један лонац млијека, јер је баби недавно цркла једина крава. Ратко је стигао таман на ручак и затекао бабу како безубим устима једе хљеб и лук. Баба је жвакала тврди јечмени хљеб дуго, споро, преметала га с једнога краја уста на други, никако да сажваће. И са сваким залогајем припијала по гутљај воде из чаше да омекша хљеб.

Ратку је било жао бабе. Није ништа рекао, сачекао је да баба руча, али је закључио да баба више овако не може и да би јој хитно требало набавити краву, или овцу, да има млијека.

Помислио је да јој доведе једну од двије краве колико су они имали, али је ту помисао одбацио, јер би сви лако познали њихову краву.

Не, крава није долазила у обзир. Краву има цијело село да тражи док је не нађе, није крава шибица да се лако баци.

Неколико дана Ратко је стално мислио како да помогне баби и гле – судбина му је била наклоњена. Иде он из школе, сам кроз сусједно село, враћа се кући, а поред самог пута пасе коза Мира Нандовића. Жена је везала за колац и оставила, коза пасе, понекад замекеће и стресе се под првим капима кише што је почела падати. Баш дивота!

Ратко се двапут окренуо око себе, па кад је видио да нема нигдје никога, пришао кози, извукао колац из земље и повео је са собом.

Пошто је ипак није смио повести кући, а баби није могао прије суботе, он је одвео у Гробовића пећину, зувезао је тамо за један шиљати камен, наломио два наручја букових грана и ставио пред козу. Затим је свакога дана долазио и доносио јој хљеба, грања и траве.  Коза се за неколико дана тако навикла на њега да му је с длана лизала хљеб и шећер.

У суботу је мајка поново дала лонац млијека Ратку да однесе баби. Кренуо је путем, а кад је ушао у шуму вратио се до пећине, одвезао је козу и повео низ поток, куда нико не иде. Коза је ишла за њим до бабине куће, прошао је шумом и оставио је на ливатку ниже куће, а он се вратио и пришао кући путем. Баба је узела млијеко, дала му јабуку и он се вратио. Сат времена послије његовог одласка коза је одоздо дошла под бабину кућу, ушла у башту и стала мирно таманити купус.

Кад је баба угледала, тако се разгоропадила да би козу, да је само мало боље познавала бабу, ухватио смртни страх, но она није бабу познавала, па је пријатељски подигла браду и замекетала на поздрав.

Баба је ухватила конопац који је за собом вукла коза и одмах је одвела у шталу да тамо сачека газду, па да га одмах присили да јој плати сав купус што је коза потаманила. Прошао је дан, па два, па три, а од газде ни трага, ни гласа, па баба поче мирно мусти козу да јој виме не прегори и да јој не стане млијеко. Траве је око бабине куће било у изобиљу, а козица јешна, па је давала толико млијека да је баба кисјелила, па чак и сирила. И тако до јесени. Бака накупи лијепу качицу здравог козјег сира, а за зиму кози спреми пуну шталу сијена, које јој накосише рођаци.

Како је бака живјела на дну села, поред саме ријеке, нико јој није долазио, а рођаци никако нијесу могли погодити чија је коза, ни како се ту обрела. Баба их ипак замоли да се распитају и да јој јаве ако сазнају коме је нестала коза. Рођаци су се распитивали, али не сазнаше ништа…

И можда не би никад ни сазнали ништа о власнику козе да се опет није умијешала судбина, да се Ратко није заборавио, а за лопова је заборављање нешто најопасније.

Нашем другу Милуну стриц је из града донио необичан ножић и он се Ратку јако допао, а баш му се допао у ружно вријеме кад код себе није имао ни динара. Не само што није имао код себе, већ није нашао ни пару ни у једној нашој торби, које је за вријеме одмора пажљиво претражио. Баш глупа ситуација, а нож му се тако свиђао. Ратко је премишљао шта да му понуди за ножић и сјетио се звона које је скинуо с козина врата одмах кад ју је повео с ливаде из сусједног села. Договорили су се и Ратко је сјутрадан донио звоно, а Милун је одвезао ножић с узице и дао Ратку.

Била је то ружна освета судбине што је Милун био син Мира Нандовића, човјека чија је била и коза, и ливада, и што је Ратко то заборавио. И још је глупљи био случај да Миро на звону уреже два слова МН. Кад је угледао у Милуновим рукама звоно, одмах га је послао по прут, али кад је видио слова, упитао је сасвим благо, тако благо да се Милун препао да отац није болестан:

»Милуне, синко, гдје си нашао ово лијепо звонце?«

Милун је све испричао, отац га је узео за руку и повео кући Лужанића. Овај пут су се Лужанићи клели истинито да никад нијесу ни видјели ни чули звонце, ни козу, прихватили су каише и прутове и прихватили Ратка, који је послије два-три штедра ударца све признао. Отац га је добро испрашио, више због тога што је учинио такав недопустиви пропуст, него због саме крађе, па су Нандовић, Ратков отац, Милун и Ратко пошли к баби. Баба их је лијепо почастила сиром и ракијом, испричала им како је нашла козу и како је сачувала.

Кад је Нандовић казао да је дошао за козу, баба само што се није расплакала. Каже да је козу завољела, па би је радо купила, ако је хоће продати.

»Хоћу, како нећу! Сијена немам довољно, а купио сам краву.«

Лијепо се ту погоде, баба му плати одмах, а кад су пошли зовну Ратка и да нико не види стрпа му у џепове двије велике јабуке.

Тако се ова крађа добро завршила, мада се, што каже Перо Машанов, ни једна крађа не завршава лијепо.

 

За Српску Телевизију Вук Церовић

Nedavne objave