KAFANA ALBANIJA

U drugoj polovini 19.veka i prve polovine 20 veka na uglu Knez Mihajlove i Kolarćeve ulice nalazila se , ugaona zgrada sa pogledom na Terazije. Izgradio je 1960. godine, gvožđarski trgovac Krsta Tomanović, i više nije ulagao u održavanje.

24 februara 1865. godine, zakupio je kuću Rista Siljanović sa uverejem „ na mesno kafansko pravo“, bila je to niska oronula zgrada i otvorio kafanu Albanija iz koje se širio miris ćevapčića i rakije.

Ispred kafane bio je gvozdeni stub sa satom na tri strane. To je bilo mesto gde su se zakazivali sastanci, kako poslovni tako i mladih parova.

Od svog otvaranja, pa sve do rušenja 17. oktobra 1936. godine, kafana je bila puna gostiju. Nikome nije smetala niska tavanica i dovratak u koj  gosti, udarali glavom naročito prilikom izlaska.

Kako to da središte prestoničkih boema dobije ime Albanija?

Jedna zabluda kaže da je naziv odabran u znak odavanja počasti Albaniji koja je, u Prvom svetskom ratu propustila srpsku vojsku tokom povlačenja.

Međutim, čak 75 godine pre Velikog rata na ovom kućerku nalazio se natpis “Kafana kod Albanije”,

I ako je donosio pozamašan profit, objekat nikada zapravo nije bio održavan kako treba. Konstrukcija je propadala iz godine u godinu i toliko istrulela da su se sami zidovi kafane naherili toliko da se činilo kako bi mogli pasti svakog časa. Inspekcija zato i odluči da nema te popravke koja bi objekat dovela u red već da je rešenje samo jedno – rušenje.

Datum je određen – 17. oktobar 1936. i to odmah iza ponoći.

Vatrogasci su, nekoliko sati ranije, prvo zatvorili vodu i isključili struju, kako bi posao bio bezbedno obavljen, a za to vreme, kafana je i dalje usluživala goste. Zapravo, sve do trenutka kada su radnici počeli da izbijaju prozorska okna, u objektu se jelo i pilo u znak protesta što se iz duše Beograda amputira ovo mesto.

Iako se rušenje odigralo kasno u noć, čitav buljuk ljudi došao je da se oprosti od ove kafane, ali i od drugih radnjica koje su se nastavljale na kafanu Albanija i sa njom podelile sudbinu te večeri i narednih dana.

“Preterivalo se kad se pisalo da je “Albanija” ruglo Beograda. Ja bih mogao da se kladim da bi “Albanija” preživela i mene i još mlađe Beograđane. Ne bi se ona sama srušila ni za sto godina. Istina, ona bi mogla da izliferuje jedno dva miliona buba švaba i jedno pet miliona stenica. Ali, šta ćemo. Mi je volimo kao nekog svog. Eto, sećam se, ona kasa iza vrata, pre 6 godina bila je u onom ćošku tamo. Ja sam je svojim rukama, ja i Marko nosač, preneli i postavili na ovo mesto”, ispričao je gospodin Bešević, stolar, uoči rušenja kafane.

Marko se odmah nadovezuje:

“A poznajete li vi Peru petla? Nikad nije hteo sa zemlje da kljuca ništa. Uvek smo ga iz šake hranili”.

Juvelir Laza Radosavljević, čija radnja beše odmah pored “Albanije” i sama čekala rušenje morao je da kaže šta mu je na srcu:

Urednik časopisa “Gedža”  tragično je doživeo odluku da se kafana sruši:

“Gospodo, kada se prvi pijuk zarije u ove drage nam zidove, ja predlažem da se razlegnu Terazijama tragični zvuci Betovenovog posmrtnog marša.”

Koji trenutak pre nego što će vatrogasci početi da ruše, čuveni boem Raka Vulović prihvatio se uloge sveštenika i počeo da pričešćuje sve prisutne u kafani. Mesto nafore, davao im je perece sa gutljajem crnog vina, a zatim pročitao govor.

“Dragi Albanci, posle teške borbe i uz sve napore da spasim svoju tešku bolesnicu “Albaniju” nisam imao uspeha i ona je morala da izdahne. Neka joj je slava. Bog da joj dušu oprosti. Ona je mrtva i kroz jedan sat već biće sahranjena, ali njene uspomene ostaćedu među nama. Dragi Albanezi. U “Albaniji” su se sastajali uvek oni ljudi koji su tražili posla, a molili Boga da ga nikad ne nađu, a pred njom su se sastajali oni koji su govorili: ‘Jesi li me, dušo, dugo čekala na ovome tradicionalnome mestu?’ A ona mu je odgovarala: ‘Nisam srce’. I uhvatiše se pod ruku i pođoše ka Kalemegdanu. I zato, draga “Albanijo” neka ti je laka crna zemlja, slava i hvala. Ostaćemo ovde dok ne čujemo prvi udarac pijuka nad našom glavom, a i posle…

Ovde ćemo ostati, ne bojte se braćo, nadamnom je debela greda. i zato, pokojnice mila, mi ti ne kličemo kao što se kliče svima pokojnicima, nego te pozdravaljamo. U večnom spomenu ćeš nam ostati. Živela.”

“Živela”, odjeknula je čitava kafana.

I dok su boemi lili suze, naslednici Krste Tomanovića koji je objekte podigao 76 godina ranije, trljali su ruke i brojali novce. Naime, dobili su, za ono vreme, enormnih 8 miliona jugoslovenskih kraljevskih dinara.

PALATA ALBANIJA

Зидање је започето 16. јула 1938. године, а завршено 20. октобра 1939. Шеснаестог децембра исте године издата је дозвола за употребу зграде. У моменту када је изграђена, Палата „Албанија“ је била највиша зграда на Балкану. Пре њеног завршетка највиша зграда у Београду био је хотел „Москва“

Dve godine posle rušenje kafane „Albanija“ Beograđanima je objavljena vest da će na mestu srušene podignuti ogromna palata kakvu svet još nije video.

kopanjem temelja buduće palate “Albanija” dovelo je do fantastičnog otkrića – pronađeni su skeleti mamuta i čoveka koji su najverovatnije poginuli u međusobnoj borbi.

Međutim, umesto radoznalosti, ova činjenica je podstakla sujeverije pa su počele da kruže glasine o ukletoj grobnici i uznemirenim duhovima koji “neće pustiti da sve to samo tako prođe i da im se uznemirava grob”. Čak je bilo i nekoliko protesta protiv gradnje objekta sa obrazloženjem da će, zbog podzemnih voda, građevina pasti na pučanstvo.

Neimari su radili. Vredno i uporno pratili su projekat, postavili skelet od betonskih stubova kojim je ublažen pritisak na zemljište, rešili problem sa podzemnim vodama i ređali sprat po sprat. Godinu dana kasnije, 20. oktobra 1939. godine palata “Albanija” bila je završena i spremna za veliko otvaranje. Sve u rekordnom roku.

20. oktobra 1939. godine palata “Albanija” bila je završena i spremna za veliko otvaranje.

Na dan predstavljanja palata je otkrivena Beograđanima. Ostali su bez daha pred blještavim zdanjem visokim 53 metara koje je bilo obloženo zelenkastim italijanskim mermerom “ćipolino”,sa svojih 13 nadzemnih i 4 podzemna sprata i 8.000 kvadrata izgrađenih u stilu art deckoa. Postala je atrakcija. Svi su zaćutali pa su i, do juče, najveći protivnici nove zgrade, morali da priznaju koliko je impresivna palata “Albanija”.

Naime, tokom okupacije Beograda u Drugom svetskom ratu, palata “Albanija” bila je štab Organizacije Tot (bila je zadužena za izvođenje građevinskih projekata), a nemački oficiri su od podzemnih spratova napravili sklonište i tu su se sklonili tokom  bombardovanja savezničke avijacije, bomba teška pola tone pogodila ovaj objekat, ali ga, srećom, nije srušila već samo oštetila, odajući počast statičaru Lazareviću koji je napravio fantastičan posao sa ovom zgradom.

Posle rata oštećenja na zgradi su sanirana, a zatim je, krajem 50-tih godina prošlog veka sprovedena potpuna obnova palate “Albanija”. Tada je sa nje uklonjen “ćipolino” pošto su mermerne ploče počele da se klate i pretile da padnu na prolaznike, te je ova “beogradska lepotica” dobila je novu belu presvlaku

          Photo: Veroljub m.

1984. godine proglašen za spomenik kulture.

Izvor: wikepedija i štampa iz 1930.  godina

Veroljub Milošević