ТЕТАК ЈОВАН И ПРОСЈАК ТЕОДОСИЈЕ

ТЕТАК ЈОВАН И ПРОСЈАК ТЕОДОСИЈЕ – ПИШЕ ВУК ЦЕРОВИЋ

Ми, сељаци из Лазина, живимо тврдо и оскудно. Једемо јечмени хљеб, пијемо воду и варенику, кисјело млијеко, а кад је топло, кад се сијено купи – кисјелу сурутку. Кад је хладна, укусна је и пријатна као пиво.

Ако је слава, ако је свадба, ако у било чију кућу однекуд дође неочекиван гост, наћи ће се у селу, ма у чијој кући, мало пшенична брашна да од њега жене умијесе питу. Или да испеку погачу.

Месо једемо у јесен, и зими кад се свиње закољу, кад се пршута и сланина осуше на таванима. Једемо га с купусом, с пасуљем, у чорби од кромпира.

Један пршут остављамо за орање, завуче се у жито у кошу на тавану, да га не нападну муве, црв и мољац.

Љети и у рану јесен меса не једемо никако. Једино, можда, наш најбогатији сусјед Марко, ако остави једну пршуту за учитеља, за милицајца, или шумара, ако  случајно прођу селом. Они једино свраћају код Марка,  у наше куће не улазе. Није нам жао због тога.

У наше куће улазимо ми, наши сусједи и рођаци из Лазина и понеко случајно наврати из сусједних села. Сасвим случајно. И понеки Гурбет, дође да нешто калајише, какав намјерник, просјак, ако га замршени пут кроз наше село пронесе.

Кроз наше село најчешће пролази хроми, кљасти, просјак Теодосије. Мален, мршав, сав у чвору, скупљених руку, згужваних уста, прође с времена на вријеме кроз село.

Кажу да је некуд отуда из Преколима, да има синове који су га истјерали кад му се једна страна одузела па више није могао да ради. Закључали су му врата увече, лупао, лупао, окренуо се око себе и нашао све своје ствари смотане у завежљај и штап низ пут положен.

Теодосије је схватио поруку, здравом руком провукао штап кроз завежљај и кренуо. Нико не зна колико је времена прошло отада, колико је корака пружио Теодосије низ овај хладни свијет. Познавали су га сви у свим селима међу Лисом, Бјеласицом и Сињајевином. Људи се према њему односе озбиљно и разговарају с њим озбиљно. Нико није с њим, као са осталим просјацима, збијао шале, чак су га и чобани поред путева заустављали и нудили хљебом и сиром из торбица и дуваном покраденим из очеве кутије.

Теодосије је био необичан просјак. Њега није памет, већ невоља, отјерала у свијет. Био је чист и уредан, што је веома ријетко код просјака. Просиједа коса му је уредно раздијељена на лијевој страни. Увијек је имао чисту марамицу.

Он никада ништа није искао. Није улазио у куће, ни звао укућане. Није крао, говорио је веома мало, а узимао само онолико колико може појести. У торби сем кутије дувана и кришке хљеба, толике да се ни дијете не би могло најести, друго ништа није имао…

Данас је тако дошао пред кућу тетка Јована. Пред кућом је гргољила чесма. Теодосије је пришао, потурио шаке, умио се, мокрим рукама загладио косу и сјео. Загледао се доље према Марковом гробу, па преко Кракочева према Пештери и Сјеници.

Из куће је изишло дијете, препознало Теодосија и казало:

»Добар дан!

»Добар дан!« – одговорио је Теодосије.

Дијете је ушло, а мало затим изишао је тетак. Полако је дошао до Теодосија, пружио му руку, и ћутке сјео поред њега. Ћутке га је понудио дуваном из фине, дрвене кутије.

»Како си, Теодосије?« – упитао је кад су повукли прве, мирисне димове.

»Добро сам« – казао је просјак. »А ти, Јоване?«

»Живи се« – казао је замишљено тетак. Ни он није био баш превише разговоран. Сједио је ћутке, десном руком примицао устима цигарету, а лијевом повремено гладио дуге, бијеле, вунасте бркове.

Ниже куће, баш испред њих, свезано за ногу пасло је лијепо јагње, коврџаве бијеле вуне, црне главе и ушију.

»Лијепо ти ово јагње, Јоване!« – казао је Теодосије.

»Лијепо!« – казао је тетак. Јагње је купио јуче на пазару у Дуракову јер му у недјељу долазе пријатељи, тазбина најстаријег сина ожењеног прије само два мјесеца.

Први пут долазе први пријатељи, родитељи прве снахе, па је тетак ријешио да се потроши, да их дочека како ваља. Купио је јагње и пет кила пшеничног брашна. Цијелу претходну ноћ сабирао је и пребирао да израчуна колико ће коштати јагње и чега ће се морати одрећи ради њега.

»Баш лијепо јагње!« – поново је казао Теодосије.

Тетак је још мало гладио густе, сиједе бркове, а онда се окренуо просјаку:

»Колико времена нијеси јео јагњетину, Теодосије?«

Питање је старцу било неочекивано, скоро увредљиво. Пажљиво је погледао тетка да види руга ли се, али је Јован озбиљно гладио бркове.

»Шта рече, Теодосије?«

»Па, има томе«… – казао је старац.

»Колико има?« – није се дао тетак.

»Има … има можда, десетак година…«

»Хм.«

Врата на кући су се отворила, дијете је на чистом тањиру донијело комад врућа хљеба јечменога и велику кришку сира.

»Врати то!« – казао је тетак тихо и дијете се вратило у кућу. Код нашега тетка није се смјело питати, ни приговарати. То није смио нико ни у селу, сем старога Јола, кога је сво село поштовало и због година, и зато што је учествовао у три рата.

Стари просјак је наставио да пуши и да ћути као да није ни видио дијете, ни тањир у његовим рукама.

»Остани ту!« – рекао му је тетак и ушао у кућу. Мало затим вратио се носећи у руци дуги нож направљен од бајонета с талијанског коњичког карабина. Полако је пришао јагњету, одвезао му ногу и оборио га на земљу.

Зачас га је заклао.

Изненађен и преплашен тетковом намјером Теодосије је нагло устао, али му је тетак не дижући главу наредио:

»Сједи, Теодосије!«…

Био је то велики дан за тетка Јована и за старца Теодосија. И значајан догађај за наше село Лазине. Догађај је подијелио наше рођаке и наше сусједе у погледу тетка Јована. Једни су говорили да никад нико није љепше поступио у Лазинама, а други да је тетак потпуно полудио. Ово »потпуно« значи да су они и раније били увјерени да су са њим није баш све у реду, а ово их је још више убиједило у то.

»Ко је чуо да се јагње коље просјаку? И то Јован, који ни сваке треће године не би окусио јагњетину!« – говорили су један другоме.

А тетак је мирно изнио флашу с ракијом, од једне врљике из котара отесао ражањ, наложио ватру и лијепо испекао јагње.

Тетка се у кући, кад је видјела шта он чини објема рукама ударила у груди и закукала тихо, али сасвим тихо, да се пред кућом ни најмањи звук не чује, а онда прибрано изнијела лавор да стави изнутрицу, љубазно се питала с Теодосијем и сасвим ведро попричала с мужем.

Као да су се још синоћ о свему договорили, као да им ово није прво јагње од када су се узели, као да по једно пеку свакога мјесеца.

Почистила је кухињу, поспремила, преко стола ставила чисти столњак. Брзо је послала дјецу да донесу лука, извадила из каце сира и хитро умијесила погачу од бијелог, као снијег бијелог, пшеничног брашна.

Кад је јагње било печено за сто су сјели њих троје, а тетак је пред Теодосија, као пред најугледнијег госта, ставио главу. И цијело се вријеме шалио, и он и тетка, и стално су нуткали госта ракијом, сиром, погачом и печењем.

Теодосије је појео неколико залогаја с главуше, попио само три чашице ракије, а онда обрисао руке чистом крпом коју му је тетка додала.

Кад су завршили с јелом тетка је скувала кафу, попили су, па је старац устао. Осјећао је да би било некако ружно да се захваљује домаћину, само је казао:

»Вријеме је.«

»Да ти завијем мало меса, Теодосије?« – упитала је тетка.

»Никако!« – одбио је старац и ћутке пружио руку тетку Јовану.

Тетак му је другом руком стрпао у торбу смотуљак дувана у новини.

Теодосије није казао ни до виђења. Ишао је полако, горе, уз село џадом и при сваком кораку смијешно трзао узетом ногом. Нити се окренуо, нити је пожурио.

Кад је сасвим замакао горе у шуму, тетак је наредио тетки да позове нас, ујака, Јола и још неколико рођака.

Добро смо се најели укусне јагњетине.

А у недјељу кад су му први пут дошли пријатељи, тетак их је дочекао лијепо, као прави домаћин.

Тетка је испржила приганице, испекла питу од бијелог пшеничног брашна. И румену, мирисну погачу. Било је свега.

Једино није било свјежег меса, али се код нас, у Лазинама, свјеже месо не једе баш сваке године. Понекад цвркне каква кока, или пијевац, који је заборавио своју дужност и престао пјевати…

А тетак Јован и даље тјера своје. Једни мисле да је добар и паметан, а други кажу да је увијек био шашав. Но такви смо ми у Лазинама, сви. Баш сви.

Паметни и шашави истовремено..

Вук Церовић