БУНАР УРОША БЛЕСАВОГ – ПИШЕ ВУК ЦЕРОВИЋ

БУНАР УРОША БЛЕСАВОГ

Прошле године је у Лазинама била невиђена суша. Ни једна кап кише није пала од првог маја до првог октобра. Сунце је пржило од јутра до самог сумрака и то тако јако да је већ у јуну трава била сасвим сува, спарушена, црна, а листови на дрвећу висили су млохаво као кувани.

Ранијих година у ово доба брда око Лазина, Меова коса и Градина имала су тамно-зелену боју, а сад су, кад се погледају овако са сред села, изгледала као спаљена, сива, готово кафена, као да је по њима пала слана.

У нашем селу, Лазинама, има свега, само воде нема. Насред села, доље испод једне ћуме букава, вазда цмили, али никад не пресушује Стублина, најбоља вода у селу. С ње пола села носи. Жене носе воду на леђима, у жбановима, а у задње вријеме и у кантама купљеним доље у Дуракову. Носимо и ми с њима, нама дају мање канте, пластичне бидоне, или тестије од глине. Најмањи међу нама, носе у флашама ракијским.

Тако се скоро сваког дана састанемо сви ми, сва дјеца Марковића, доље код Стублине. Поред стублине, а то је једно издубљено дебло забодено око извора, стоји жена и чинканом чашом полако захвата воду пазећи да не натруни. Захвата и сипа у судове редом. Обично сипа једна, али ако она жури, наспе себи и остави чашу на коцу, па сипа ко хоће.

Ни најстарији људи не памте да је Стублина пресушила, мада ни за највећих јесењих киша није много надолазила, текла је увијек једнака, једнако танка и хладна, и зими и љети, права жива вода.

Сем Стублине, у селу, тамо код саме шуме према Аћковини, имају још два врела. Једно је тако јако да би могло млински точак покренути, а друго танко, зимска вода, пресуши чим окопни снијег. Са ових врела ми не носимо воду, далеко су нам, с њих пију и поје стоку рођаци с Толева Бријега. Тако се зове тај дио села.

Кад наступи љето, кад суша испије из земље воду, сви тјерамо стоку у поток ниже села, зајазимо вирове на потоку, по неколико један испод другог, па се у њима преко ноћи накупи толико воде да можемо стоку напојити.

Кад године нијесу сасвим сушне и кад има довољно воде у потоку, ми лијепо поток преградимо са два плота, између плотова набијемо земљу и направимо вир у којем вода зна бити дубока и преко човјека. У виру се учимо пливати. Скочиш с обале, а кад заломаташ рукама и ногама за тобом заплива све оно лишће што је лежало на дну и сав муљ који се накупио на брани. Из воде излазимо каљави као прасад, затим се перемо на некој од локава што леже узводно.

Тако је кад су године онако обичне. Али ова година је тако сушна да сличну не памти ни најстарији рођак Јоле Марковић. Обје воде на Толевом бријегу су пресушиле; остала је у селу само Стублина, танка и нејака, само жмари. Кад се наднесеш над стублину и погледаш јој дно, чини ти се нема више од десетак центи воде, а сваки дан све жене из села суђе налију.

Овце, коње и говеда гонимо у сусједно село, на Чајову воду, која и љети и зими тече као најјачи поток.

Суша је забринула рођаке, ливаде су плануле сасвим; од кромпира су остале само трске на којима се црне осушене грудвице листова. Жито се усукало испијено, а плодови на воћкама се смежурали, зрели прије времена.

Рођаци свако вече с надом погледују на запад не би ли угледали какву крпу облака, али на небу изнад Галице нема ничег сем румени, која наговјештава сув вјетар и сунчано вријеме.

Једне вечери, и то баш уочи недјеље, сви мушкарци из нашег села уснули су један исти сан. Ноћ је била топла, спарна, загушљива и тешка, једна од оних ноћи у којима се човјек ничим не може покрити, не може од запаре да дише, нити може заспати, ни ноћ прележати.

Готово сву ноћ шкрипала су врата на кућама, а ујутру, кад су се људи скупили на Зборној главици, а ми се намјестили иза њихових леђа, мајстор Мајо запали, повуче дим као понор маглу и вели:

»Е, људи, чудан сам сан сањао. Обрео се ја горе на Градини, испод самог камена, у оној вододерини код Једине букве, а оно испод ње бије млаз дебео ко рука. Хладна, зуби од ње трну. Е како сам се људи напио, мислим да слађу воду нијесам пио у животу.

Ту сам воду сву ноћ сањао, нијесам се од ње знао одмаћи.«

»И ја сам ту исту воду сањао, као да мој сан причаш, Светозаре« – рече Теодосије.

»И ја, и ја, и ја …« казаше сви остали рођаци.

Рођаци су се непримијетно погледали испод очију и сваки је у недоумици мрднуо брковима – да се ови не зезају? Но како је свак остао озбиљан, повјероваше да се збиља десило чудо – толико људи је једне ноћи један исти сан сањало. Баш необично!

Поћутали су, па рођак Теодосије каза оно што су мислили сви:

»Сањао сам ту воду и раније и ондје мора бити воде!«

»Мора, к’о што ти мораш уловити вука!« – вели тобоже сасвим равнодушно Мираш Николин.

»Е, нећу ја, него ћеш га ти уловити! Ко да је вук будала да пусти да га сваки манитов лови!«

»И ја сам тај сан сањао, не једном. Ондје мора бити воде!« – устаде Урош Јовичин.

»Мора шипак!« – наљути се чича Јоле. »Откуд може бити вода у камену!«

»Мора, мора, ја знам да мора! Знам по травама. Испод оне букве расту барске траве, а покојни Станиша је ондје јову посјекао, а јова без воде неће, јок! Зато мора да је има ондје!« – маше Урош рукама испред бркова рођацима и растјерује дим из њихових лула и цигарета. И клима неочешљаном главурдом.

»Кад ти кажеш да мора, онда је то сигурно. Не може оманути, јер ако нико ништа не зна, ти, сигурно знаш!« – вели му сасвим озбиљно Радован Залудник. Рођаци се ко један на ово грохотом насмијаше.

Уроша овај смијех коначно разбјесни; он се унесе у лице Радовану и скреса:

»Боље би ти било, Радоване, да се са мном не спрдаш! И да не губиш вријеме овдје међу нама, може ти неки Баричанин наићи џадом, па ће проћи без ручка!«

Силно наљућен Урош тако заломата главурдом да рођацима испадоше луле из руку од смијеха, а њега то само још више разбјесни, па се лупи шакама у прса и пресјече:

»Ругајте се, Марковићи, колико хоћете, а ја данас ондје почињем копати! Али кад ископам воду нећу вам је дати, него ћу је затрпати поново, па је онда ви тражите!«

»Можеш, богами, не смета ти посо!« – вели Радован кроз смијех, а Урош већ отклапуса…

Рођаци су често били неправедни према Урошу. И кад слуша и кад не чује, звали су га »Урош Блесави«, или само »Блесави«. И смијали се свакој његовој ријечи, и оној која је била блесава, и оној која је била паметна, а све зато што се Урош изгледом разликовао од осталих. Био је малога раста, међу мојим кршним рођацима најнижи у селу. Имао је огромну главу и на њој уши као двије људске шаке, широка рамена, руке дуге, јаке, а ноге кратке и танке као дјечје. Као да се његово тијело развијало само од појаса навише. Уз то се, и кад је згодно и кад није, некако одсутно смијуљио, као да се смије нечему што само он зна, нечему што је нама незнано.

Никад се није женио, једини нежења у неколико села, једно вријеме је живио с оцем, јер му је мајка давно умрла, па је неки сеоски шерет на њиховој кући написао крижом: »Омладински дом«.

За разлику од свих осталих рођака, Урош није знао ни један пољопривредни посао осим послова око стоке, заправо око оваца. Он није знао ни косити, ни копати, ни зидати, ни тесати, али је за овце био доктор. Чувао их је од рођења, музао, сирио, радио као нормално те послове које ни за живу главу не би хтио ни пробати ниједан други рођак, јер су ти послови у нашем селу увијек били женски. На њих се гледало с подсмијехом.

То Урошу нимало није сметало, као што му није сметало ако неко од рођака без питања утјера своје двије-три овце међу његове. Он их је по цијело љето чувао, музао и сирио од њих као од својих, а ујесен рођаци једоставно дођу, покупе своје овчице, а Урош свакоме дадне онолико сира колико је могао од толико оваца сакупити.

Рођаци би му, ипак, увијек платили чување, у души су га вољели и цијенили због непоткупљивости и поштења и сажалијевали због таквог живота, каквим није живио нико други у Лазинама…

Збиља, Урош је одмах послије свађе с рођацима зграбио крамп, лопату и ћускију и пошао у Градину. Овце је пустио из тора и потјерао их са собом…

Градина је заобљено каменито брдо изнад Лазина, сури камен. Под самим врхом, усред љутог кречњака, израсла је у једној удолици огромна букветина. Разгранала над ливатком, покривеним оскудном травом и планинским цвијетом.

Ту је Урош забо крамп у земљу. У почетку је ишло лако све док оштри шиљак крампа није сијевнуо низ кречњак. Тада је Урош прихватио ћускију.

Цијели дан је одјекивала лупа ћускије о тврди камен, чуло се до Косе Буроњске. Тако до ноћи.

Урош је ноћио ту, под буквом. Два велика пса торњака савили су овце у удолицу, полијегале су испод букве.

Рођаци су дошли већ сјутрадан. Прво Теодосије, крепки чича немирних ногу, несталне памети. Погледао је љути камен који је Урош дубио ћускијом, стругао као кашиком, као да оловком урезује. Није рекао ништа, само је одмахнуо главом, мало поћутао, посједио и испушио  једну лулу пућкајући дим пут сњегова на Бјеласици, па пошао наниже.

Урош је само погледао за њим и наставио с копањем.

Копао је тако цијелу недјељу дана. И није ископао ни метар и по дубине. Рођаци су се забринули, сабрали су се на Зборној главици, закључили да су претјерали и договорили се да пођу да га доведу. Да га убиједе да одустане.

Кад је прошла недјеља дана дошао је стари Јоле, попео се некако са штапом уз Градину. Сјео је изнад рупе на врео камен, припалио и казао Урошу сасвим озбиљно:

»Урошу, батали! Џаба се мучиш, улудо расипаш снагу!«

Урош је сјео поред старца, обисао прљаве руке о још прљавије панталоне, завио цигарету из Јолеве кутије и повукао као да супу срче. Блажено је погледао Јола, осмијехнуо се оним одсутним осмијехом који ништа не казује. Оним због којег су га рођаци и назвали »Блесави«.

»Можда и није улудо, Јоле. Можда и није.«

»Јесте, Урошу, видјећеш!. Много је високо, одавде на врх можеш камен избацити. Ту не може бити воде, сигурно не може!«

»Много пута може оно што не може, мој чича Јоле« – одговорио му је Урош загонетно и наставио да срче дим.

Јоле је добро познавао Уроша, знао је да код њега ништа не можеш постићи наговарањем. С дивљењем је погледао огромне мишице Урошеве и са жаљењем помислио на снагу коју ту улудо расипа, прихватио штап и кренуо наниже. На камену је оставио сав дуван из кутије замотан у лист танке хартије, баш каква и треба за картице за пушење. Није се поздравио.

Урош је још мало посједио, па је поново прихватио алат. Имао је ону дивну особину коју су имали преци Марковића, кад се прихати нечега, што год више мора да уложи напора, то му је посао дражи. Што већи отпор, то већа жеља да се тај отпор савлада…

Прошао је мјесец јуни. Па јули, мјесец дроздова и трешања. Трешње су зреле у Лазинама, узреле и прошле, а Урош је још копао. Сам, сасвим сам.

Рођаци су већ мислили да је сасвим полудио, да је савио око лијеске. Бринули су за њега, али су их у бригу бацале и његове овце које је Урош сасвим заборавио, а оне остављене без чобана сваки минут упадале у жита рођацима.

Урош је дане проводио под Градином, сишао би у село само да се окупа, да понесе по тањир сира, а хљеб су му горе слале жене кришом од мужева. Кад нечију ионако танку њивицу опусте његове овце, оде рођак горе код Уроша, псује и пријати да ће му све овце поклати, да ће их отјерати у Дураково, а он прљав, косе пуне земље и камених опиљака, само клима главурдом и смјешка се оним својим недокучивим осмијехом.

Што се оштећени рођак, чију су њивицу јечма овце збрисале, више жести, што јаче пријети, Урош све више клима главом и све се више смијуљи, али кад га овај нешто упита, види се да је Урош ко зна гдје одлутао у мислима, да га никако не слуша.

Дошло је дотле да га је Мирчета Ћопави пред неколицином рођака хтио ударити коцем по глави, али га рођаци спријечише. Урош се није нимало расрдио због тога и даље је безазлено гледао Мирчету и смијуљио се нечему. Не дадоше да га удари, јер се у Лазинама никад није догодило да један Марковић удари другога Марковића. Мирчету су рођаци изгрдили на пасја прескакала; стари Јоле му је пред свима пљунуо у лице. Затим су се договорили да свакога дана шаљу по једно дијете горе код Уроша да му овце чува. Да их чува, да их гони и догони, а жене из села су их музле свако вече и свако јутро и сириле у колиби Урошевој. Колиба је увијек била откључана, јер се у нашем селу никад ништа не закључава.

А Урош је само копао… Бунар је већ био толико дубок да се земља из њега морала носити горе уз стубе.

Рођаци као да су заборавили на Уроша. Једино су из села свакога дана долазили дјечаци да виде како копа, понекад су му по цијели дан помагали, износили канте са земљом.

Понекад су му се ругали:

»Урошу, о Урошу!«

»Шта је?« – глас му је доље бубњао као грмљавина.

»Изађи, донијели смо ти дувана, посло ти Јоле!«

Урош изађе, они се мало разбјеже, али се врате кад Урош сједне на врели камен, испружи танке ножице и блесаво се смијеши.

»Добро иде посо, а?« – пита Урош, а дјечаци се надносе над бунар и сваки од њих задивљено звизне кроз зубе.

»Дооброо!«

Копа Урош, а дани пролазе. Више уопште кући не иде. Овце чувају сеоска дјеца, доносе му храну, по тањир сира и по један хљеб за два дана. Донио је два ћебета, простро једно по наслаганој папрати испод букве и то му је постала кућа. Смршао је, кожа му на јагодицама испуцала од сунца, а очи му постале некако немирне, играју грозничаво. Више се не смије, већ двадесет дана није сишао у село.

Рођаци су видјели да ђаво носи шалу, пропаде човјек, па су се договорили да га одвуку силом, да га одведу у село да се мало опорави. Дошли су сви код бунара, позвали га да изађе, а затим се бацили на њега, свезали и везана одвукли у Лазине. Кад су га провели кроз село, сви смо изишли пред куће и све наше жене су плакале. Одвезали су га, положили га на кревет и код њега оставили Радована, Милисава и Теодосија да га чувају. У сумрак, кад су Милисав и Радован пошли кућама да вечерају, а Теодосија мало ухватио сан, Урош се тихо извукао из куће и вратио на Градину. А можда се Теодосије само направио да спава; мора да му његова немирна ћуд није дала да гледа везана човјека, а можда је желио да види шта ће испасти од толике тврдоглавости Урошеве. Сви смо ми, Марковићи, тврдоглави као мазге.

Кад су сјутрадан поново пошли да га доведу, Урош је на рођаке стао котрљати камење.

»Јоле, о, Јоле!« – зовнуо је Урош. »Реци овим мазговима да ми више не долазе, јер ко дође неће се више вратити!«

Богами, ово више није била шала. Јоле је рекао рођацима да га оставе на миру, па му више нико није сметао, као да су га заборавили…

Прошло је љето, септембар је гријао задњим топлим зрацима. Листови јавора почели су црвењети. Била је недјеља, двадесет осми септембар је гријао задњим топлим зрацима. Рођаци су око подне сјели под липу на Зборној главици. Запричали су се и нијесу ни примијетили како је одозго дошао, боље речено добауљао Урош. Поводио се десно и лијево, посртао напријед, падао и дизао се као пијан. Довукао се до њих, насмијешио се блесаво и заклимао огромном главетином, повео се и пао право пред ноге рођацима. Мада већ скоро пола године ни кап кише није пала, Урош је био мокар и блатњав до грла, низ њега се циједило блато.

Рођаци су скочили на ноге, почели га дрмати, сви су углас питали. Он је само ћутао, а неколико тренутака иза тога тако је захркао да се липова грана стала савијати над њим.

Подигли су га на клупу под липом, да не лежи на земљи онако мокар, погледали се значајно и као по договору појурили ка Градини. Попели су се горе хитро као момци и најстарији рођаци, а тамо поред бунара пуна канта воде и за њу везан конопац.

Редом је сваки рођак попио по гутљај воде из канте, вода је била хладна, оштра и питка, права планинска. Рођаци су повикали углас сви; повадили су се кривени пиштољи, пуцњи су одјекнули Градином.

Пролили су затим воду и канту спустили у бунар. Она се напунила водом, а кад је пала на дно извукли су је и измјерили конопац. Три Јолева корака конопац је био мокар.

Кад је узбуђење мало спласнуло рођаци су сјели да запале и сад је свак хвалио Уроша. Нико га више није звао Урош Блесави, већ Урош Јовичин и сваки се рођак присјетио неког Урошевог паметног поступка. Грдили су себе што нијесу помогли човјеку и заклињали се да више никада неће тако поступити.

Вратили су се у село пјевајући, свак је понио из куће по литар ракије, жене су донијеле мезе; сви су се сабрали у кући старога Јола. И цијелу ноћ су пили и пјевали:

»Ни у вољи, и невољи,

нико од нас није бољи.«

Уроша се нико од рођака није сјетио. Цијелу ноћ и цијели сјутрашњи дан спавао је под липом. Блато се на њему осушило; кад се пробудио, био је утрнуо као у оклопу. Кад је устао већ је била ноћ, рођаци су мамурни од дводневног весеља хркали у својим кућама.

Урош је узео крамп и лопату из жбуна и кришом отишао на

Градину. Цијелу ноћ је у бунар враћао камење и земљу коју је из њега извадио. Кад је завршио, мјесто бунара стајала је само гомила свјеже земље и камења као нека огромна хумка.

Покупио је алат и још за ноћи дошао кући, опрао се, пресвукао, а ујутру помузао своје овце, као да никуд није ни мрдао од њих. А кад су у подне рођаци потјерали стоку да је напоје на Градини и да донесу хладне воде, мјесто бунара нашли су гомилу камења и љути ко рисови одјурили Јолу. Шкргутали су зубима, ломатали рукама, викали и пријетили, а стари Јоле се насмијао, завалио се од смијеха. Кад га је мало прошао смијех казао је рођацима смирено:

»А шта сте ви очекивали од Уроша Блесавог?« – мало је поћутао па додао: »Није тако много ни погријешио. Заслужили смо то.«

Урош је и даље на састанцима ћутао, смјешкао се блесаво и климао главурдом, а рођаци су се свакога љета кад наиђе суша заклињали да ће једног дана откопати Урошев бунар и довести воду у село, а ни до данас га нијесу откопали. Чекали су неког другог Уроша.

А онај камењар су назвали Урошев бунар.