ЗИДАР МАЈО КУЋУ ПРАВИ – ПРИПОВЕТКЕ ВУКА ЦЕРОВИЋА
ЗИДАР МАЈО КУЋУ ПРАВИ – ИЗ КЊИГЕ РОЂАЦИ ИЗ ЛАЗИНА
Ово је већ четврто прољеће откад поред куће нашег рођака Светозара леже храстове греде дигнуте на трупце, отесане, сложене у гомилу.
Крај њих је набацана без реда гомила тврдог камена одозго из Градине, из Мајдана. Кроз камен је већ понегдје прорасла трава, а кад сунце пређе преко Буроњске косе и стане у зениту као да је заборавило куд иде, из гомиле камења измиле гуштери и зелембаћи, исплазе језичиће и уживају у топлоти.
Светозарева дјеца, њих четворо, једно другоме до ува, плашљиво обилазе гомилу, кад виде гуштере циче и гађају их камењем, па се смију кад уплашени гуштер брз као муња шмугне под греде. Радо би се они узверали на гомилу да стигну бјегунца и да га повуку за репић, али им мајка не дозвољава да се примичу гомили плашећи се да из ње не измили каква шарка. Зато свакога дана сипа кокошима храну поред саме гомиле и стално мијења мјесто гдје им сипа, јер су кокошке љути непријатељи змијама.
Мајстор Светозар, кога сви зову Мајо, најбољи је зидар од Лима до Коврена. По цијело љето Мајо зида људима куће, зида школе у селима без прекида и одмора. И по цијело љето не долази кући. Једино, ако каква жена из села у којем зида случајно пође поред Лазина доље у Дураково, замоли је да сврати и да му донесе кило љутог дувана-крџа, чист веш и да му поздрави дјецу и да им каже да ће тата доћи чим први снијег падне. Зато су његова дјеца увијек с највећим нестрпљењем очекивала и с највећим весељем дочекивала први снијег.
Ако баш нико из тога села не иде у Лазине, или у Дураково, појахаће коња сам газда коме зида и поћи по дуван и по преобуку, само да мајстор Мајо не прекида посао.
А Мајо је мајстор над мајсторима. Стари Јоле Марковић каже да се у цијелој Црној Гори такав мајстор рађа само једном у сто година. Можда и ређе.
Мајо је висок, сув, црн. Усукан као превезан конопац, тако мршав да му се кроз уво може видјети стијена на Галици. И ћутљив као та стијена. Можеш са њим три године сједјети, он ни једну ријеч неће проговорити, а можеш код њега цијело љето бити шегрт никад те ништа неће питати, неће ти ништа рећи до: »Мистрију«, »Мацу!«…
По цијели дан држи упаљену цигарету у устима, залијепљену за доњу усну, а дим из ње готово никад не вуче док ради. Слијепљена цигарета виси му о усни и дими под носом. Кад једна догори, на њој припали другу. Нити пије, нити с ким говори.
Само понекад, прилично ријетко, кад зид дође готово до крова, до горњег вијенца, ако је дан ведар и ако је вријеме лијепо, ако му посао добро иде и напредује, мајстор Мајо се заборави, па као да је сам, наслони се на зид и запјева:
»Прошетала Анђелија млада…«
Глас му је чист и продоран. Лијеп. Људи се доље под скелама примире, зауставе дах само да би чули још коју ријеч те лијепе, нама непознате пјесме. Али мајстор несвјесно прекине, глас му остане у ваздуху, затрепери заборављен као она његова вјечита цигарета на усни, угаси се. Ријечи прхну бојажљиво као птице…
Пет је кућа љетос озидао, а нико не сазна ни како се, ни куда се прошетала млада Анђелија…
Имао је мајстор Мајо особине због којих су га тражили људи са три конака хода да им зида. Кад почне да зида кућу, другу не почиње док ту не заврши. Десило се неколико пута да газди усред градње нестане новаца за материјал; мајстор Мајо одброји својих колико је потребно, или сачека који дан да материјал стигне, а нити пита газду кад ће му вратити, ни има ли да му врати.
Кад заврши, стане пред кућу, погледа је од темеља до крова, цокне језиком и поздрави се. Нити тражи да му се плати, ни да му се врати.
Никада се није десило да га неко превари, да му не врати, да му не плати. Кућа је у нашем крају света ствар, једном је човјек прави у животу, свак би прије памет пустио него што би допустио да му на кућу клетва падне…
Само један посао није прихватио мајстор Мајо. Никако се није могао наканити да сопствену кућу направи, мада му је породица живјела у чатмари која му је од дједа остала. Кров је на њој био од ражане сламе, сав се сијао од скорјеле чађи. Жена му је цијелог живота стрепјела да се која искра не прокраде из димњака, да је сунце не запали љети кад су врућине илинске…
Четврта је година да је материјал набављен и привучен, ту је камен, греде и рогови, креч је загашен, дотјеран пијесак одоздо из ријеке, а од куће ни помена.
Зими, кад се мајстор Мајо смјести поред шпорета, окупе се рођаци и сви га моле и убјеђују да направе себи кућу. Стрико Јоле, најстарији рођак, удари штапом по зиду изнад шпорета, а с њега се, као листови из ђачке свеске, почну цијепати листови жбуке и падати на под. Кроз расушена врата у ходнику испред једине Мајове собе вјетар тако урличе и цима да ти се чини да ће се цијела кућа истог трена распасти.
Мајо само ћути и пуши, пуши и ћути. И само понекад кад Јоле баш навали да га моли, или да га грди обећа:
»Хоћу, хоћу, Јоле. Почећу на прољеће.«
Кад се растопи снијег, кад из сваког критичњака око кућа прокључа вода, а прве каћунице заплаве кроз храстове у Бјељу, неко порани прије свих, устави коња пред Мајовом кућом, а Мајо стрпа у ранац мацу, два чекића, ливер, мистрију и висак и оде…
Кад је овога прољећа коњ зарзао пред кућом испод старе липе, жена Мајова је изјурила из штале и онако баљежавих ногу запуцала староме Јолу да би зауставио манитога Маја.
Јоле је напунио лулу, докопао штап иза врата и пожурио колико су његове старачке ноге допуштале. Кад је стигао пред кућу Мајо је качио торбу с алатом о рог седла.
»Гдје ћеш, Светозаре, будало!« – дрекнуо је Јоле. »Остани, дигни овој дјеци кров над главом да не стрепе сваки минут да им се ова развалина не сруши! Да не стрепе од сваког дрвета које у ватру баце!«
Мајо ништа није рекао, само је узео стару капу поломљена обода коју је годинама носио кад ради и појахао. Као да није ни чуо, ни видио старога рођака. Цимнуо је ногама дората, кренуо без ријечи. Није се ни окренуо за собом.
Јоле, разбјешњен до краја, дигао је штап и кратким старачким кораком потрчао за коњем:
»Манитове, један манити! Будало од будале! Чекај да те докучим овом тојагом!« – загрцнуо се од бијеса, али је коњ одмакао.
Кад је видио да не може стићи коња Јоле је стао и размахао се штапом:
»Е, не био ја Јоле, него шаров иза коца, ако ти икад поменем кућу! Упамти, главо букова!…«
Коњ је замакао преко брда. Преко Равнога гаја још једном су видјели погурену прилику на њему, затим су нестали у шуми.
А Јоле је, збиља одржао ријеч. Сјутрадан је појахао коња, припалио лулу, објесио штап о седло и сишао у Дураково. Распитивао се за зидаре, тражио каква добра мајстора.
Било је добрих мајстора зидара у Дуракову, али кад су чули да треба да праве кућу Светозару Марковићу, мајстор Мају, сви су одбили. Не умију да праве кућу таквоме мајстору.
Тек је пети мајстор пристао. Њему је Јоле морао ићи преко Лима, чак у село Растоку. Пристао је, јер никад у животу није чуо ни за село Лазине, ни за мајстора Светозара.
Погодили су се на дневницу, мајстор се поздравио с укућанима и пошао с Јолем. Сјутрадан је Јоле сабрао рођаке да копају темељ. На ћошку је по старом обичају заклао јагње…
Тако је непознати мајстор Авдо из Растоке цијело љето зидао кућу мајстору Светозару Марковићу, најбољем зидару од Лима до Коврена.
Кад су прве слане почеле да соле ливаде низ Лазине, у кућу се уселила Мајова породица. Кућа је била велика, имала је подрум, кухињу и четири собе. Јоле је поштено исплатио мајстора, дао му коња и једно момче да га испрати до Растоке. Сам га је пратио до на крај села и пољубио се с њим братски.
А када је први снијег покрио црну капу Градине, дође и мајстор Светозар. Сјахао је с коња и затрептао неколико пута пред својом новом кућом.
Дјеца су завриштала од радости и истрчала пред њега. Мајо их није ни погледао, прво је обишао око куће, куцнуо у зид прстима и климнуо главном:
»Није лоше. Није лоше.«
Затим је пољубио дјецу, питао се са женом и скинуо с коња ранац са алатом. Ушао је у кућу не поздрављајући се с момком који је држао узде и затражио да једе. Није ни упитао колико је коштало зидање, ни ко је платио. Питао је само за име мајстора, а кад су му казали климнуо је главом и рекао:
»Добар мајстор, доообар.«
пише: Вук Церовић, одломак из књиге “Рођаци из Лазина
фото: https://durangomasonryandtile.com/brick-work/
