СРПСКИ ПРАВОСЛАВНИ МАНАСТИР ЖИЧА

ЦАРСКА ЛАРВА СВЕТА ЖИЧА

Недалеко од Краљева налази се један од најзначајнијих манастира Српске  православне цркве – Царска ларва Света Жича, споменик културе од изузетног значаја под заштитом Републике Србије. У манастиру Жича столује Његово преосвештенство епископ жички господин др Јустин. Овај драгуљ, сакрални срдњовековни манастир  припада Епархији жичкој и датира од прве половине тринаестог века, подигао га је први крунисани српски краљ све Српске  и Поморске земље из династије Немањића, Стефан Немањић Првовенчани  (1166 – 1227), као своју задужбину, од 1206.  до 1221. године. Наслеђујући свог оца, великог жупана, Стефана Немању, монашко име Свети Симеон (1113 – 1199), Стефан Првовенчани је  био велики жупан (1196 – 1217), а затим први крунисани српски краљ (1217 – 1227). На тај начин Стефан Првовенчани је ударио темељ Српске државе, која је пре три године, 2017, прославила осам векова своје државности.

Значајну улогу, поред ктитора Стефана Првовенчаног (монашко име Свети Симон),   у подизаању манастира Жиче имао је и Растко Немањић, монашко име Свети Сава (1175 – 1236), најмлађи син великог жупана Стефана Немање. Пошто је путујући у Никеју од васељенског патријарха Манојла I Цариградског издејствовао аутокефалност (самосталност) за Српску православну цркву, 1219,  постао и први српски архиепископ (на том положају остао до 1233. г.  када га је заменио његов ученик Арсеније I Сремац) у Жичи је смештено седиште српске ахиепископије. Током средњег века у мананстиру Жичи су устоличавани епископи и овенчавани краљеви из династије Немањића. Крајем тринаестог века манастир је страдао од варвара Татара, па је  средиште архиепископије  пренето у цркву Светих апостола, најстарији храм Пећке патријаршије. Почетком четрнаестог века манстир је обновио, један од највећих српских  ктитора, краљ Стефан Урош II Милутин Немањић (1253 – 1321).

После упокојења Стефан Првовенчани је  најпре сахрањен у манастиру Студеница, касније његове мошти су пренете у манастииир Жича, које су сачуване у целости. У хришћанству то је знак Божје благодати. Свети Сава је зато био иницијајтор да се створи култ  краља Стефана Првовенчаног, Светог Симона. Његов најмлађи син Урош I Немањић је потом из Жиче пренео мошти Светог Симона у манастир  Сопоћане. Тако је почело историјско премештање моштију Стефана Првовенчаног.

За време османске окупације манастир је више пута скрнављен. Велику обнову је доживео између Првог и Другог  светског рата. Најопсежније конзервацијске радовое доживео је после Другог светског рата,1987. године.

Главна манастирска црква је подигнута у рашком стилу и посвећена је Вазнесењу Христивом. У самој унутрашњости цркве налазе се два слоја живописа, старији је настао око 1220. г. а млађи један век касније и припада сликарству под утицајем Ренесансе Палеолога из доба краља Стефана Уроша II Милутина Немањића. Унутар манастирског комплекса, источно од главне цркве, налази мања црква, посвећена светим Теодорима Тирону и Стратилату. Она је подигнута у 14. веку.

Као што се зна, Свети Сава,  је поставио темељ  српске православне духовности,  док се за манастир Жича каже да је био колевка српске просвете и писмености. Наследници Светог Саве, који су столовали у Жичи, су настaвили тамо где је он стао. Када је владика Николај Велемировић,  епископ охридски и жички,  био у Жичи у манстиру се налазила штампарија, која је одиграла велику улогу у просвешћивању српског народа између два светска рата. У новије доба издаваштво мананстира Жиче је у великом замаху. Саборни храм и његово издаваштво су познати по  вредним беседама архимандрита Емилијана, игумана манастира Симонопетре са Свете Горе, библиотекама Жички благовесник, Богородични перивој и Мали мисионар.

-Архитектонска концепција цркве Христовог Вазнесења у Жичи представља производ јасне намене простора као духовног средишта српског народа. Жича је у тренутку градње савршен избор места, архитектонског простора и елемената, пратећег мобилијара, достојан царских задужбина и модерних токова градње византијског света. Црква у Жичи долази у ред оних споменика српске прошлости који се одликују простотом архитектуре, јасношћу конструкције, складним груписањем појединих делова у једну органску целину. Док у познијих цркава живописни елеменат узима све већма маха, а доминира орнаментика на зидним платнима, дотле се овде конструкција истиче далеко изнад украса, а пластични елеменат преовлађује над живописним. – (Владислав Р. Петковић, Спасова црква у Жичи, Београд 1911.)

Истраживања жичког сликаркства говоре да су фреске осликане у три маха, први радови   су били 1220/1221. г, други у периоду од 1229. до 1234. године, а трећи почетком 14. века.

По оснивању Српске архиепископије са седиштем у Жичи, Стефан Немањић Првовенчани издаје Оснивачку повељу. Прва жичка повеља исписана је на зиду, а неколико година касније издао је Другу повељу. Данас се на зиду налазе обе повеље, ниједна од њих није оригинална, већ су саачињене на основу ранијих натписа. У Првој повељи пише да је син Радослав наследник Стефана Првовенчаног, манастиру Жичи дарује бројна села и жупе. У Другој повењи, пак, каже да је храм Жича  место где ће се убудуће постављати сви краљеви српске државе, архиепископи, епископи и игумани. Занимљиво да се у њој налазе и одрдбе које регулишу брачне односе. Архиепископ Свети Сава је тражио да се бракови склапају црквеним венчањем. Раније су бракови склапани на основу брачног закона.

 

За Српску ТВ Чикаго, текст и фото: Зоран ЈАКШИЋ

Nedavne objave