ПРИЧА О МИЛОШУ – ВУК ЦЕРОВИЋ

Из романа “Зле Године”, пише Вук Церовић

Ноћ је пролазила, миљела, вукла се ко јесења магла. Милан је поново зарањао у дубине несвјестице, губио се у ватри грознице, трзао се, отимао. Бунцао је, помињао воде, бјежао од гроба који га је упорно вукао рукама огњеним.

Бошко је изишао полако пред кућу, узео двије шаке снијега и њиме истрљао врело братово чело, врат и груди. Милан је горио таквом ватром да се снијег топио као на фуруни, а кад га је Бошко истрљао још једанпут он се мало примири, огањ као да попусти. Блиједом руком отрије ознојено чело, широм отвори своје дубоке, као небо плаве очи и погледа Бошка погледом пуним страха и очаја. Усред плаветнила Бошко је у њима, у зјеницама, угледао ситне црне тачкице.

У селу се поново огласише вуци, као да су пред самим прозором. Бошко одједном осјети јак, опојан мирис трулога лишћа. Помислио је да ће брат испричати нешто још страшније.

Више га ништа није могло изненадити. Давно је схватио да је оно мало среће што је човјек стекне у дјетињству само мјера патње. Осјетио је да се у њему заувијек гаси и застире тамом свијетли пламичак донесен из Лазина, нејак, али постојан, луч наде који га је провео кроз оволике окршаје, воде и страдања.

У њему се језери тама. Тама без краја и без обала, тама гробна. Осјећа да сва његова доброта, сва љубав, сва нада и момачка живост, грудва се и чврсне у њему, у хладну, бездушну леденицу мржње и освете.

 

*  *  *

 

Милан је отвори очи, загледа се у зид поред врата и поче гласом тихим и безбојним, тако да се Бошку учинило да он не говори:

„Стегни зубе, Бошко брате, стегни зубе! Слушај и не прекидај ме! Ово што ћу ти рећи растопило би љути камен, а не твоје добро и меко братско срце. Али стегни зубе и ћути, ово мораш чути!

У Лазинама нема више никога. Нема нашег доброг, нашег златног брата Милоша, нигдје га више нема, мој Бошко! Давно су га појеле гладне рибе Плавског језера!”

Милан је зајецао, зајецао је и Бошко готов да завришти и да закука у пола ноћи кад ни мајка самохрана није кукала у Црној Гори. Хтио је да викне из свега гласа: „О, докле ћеш, црна наша судбино! Страшна наша несрећо!”

Мјесто тога само је ћутке обрисао песницом сузе и помиловао братово врело, знојаво чело.

„Немој кукати ни вриштати Бошкићу, брате, Милош нам је погинуо као прави јунак, као бирани Марковић…

Кад је почео рат, кад си ти отишао на Бобово, једне ноћи нестаде и Милош. Претражили смо село, сачекали два дана, а кад га не нађосмо Лазар се удари песницом у прси: ‘Побјегао је у војску, знам, сигурно је побјегао! И то или ка Скадру, или к Ловћену, према Дрини није јер зна да би га Бошко вратио!’”

Тако је и било. Мало касније дошли су неки Радовићи са Скадра и казали да је Милош тамо на Крајини, на Бојани. И да командује једном караулом и сваки се дан коље с Арбанасима на ријеци штитећи бродове са храном и са муницијом.

Арбанас није Швабо. Лукав је, подмукао, напада изненада, с леђа, удари и бјежи. Ако само за тренутак заспеш никад се више нећеш пробудити…

„Ту нам се Милош показао, потопио је неколико арбанашких лађа, борио се све док су под Скадром савезнички бродови искрцавали пушке и кукуруз, а кад савезници повукоше бродове Милош оде на Плав и на Гусиње, на крваву главицу, да се носи са Арбанасима. Арбанас је љута гуја, ћути, никад у очи не гледа, а мисли своје. Ако му само леђа окренеш, пробошће те, неће ни трепнути, а ако га гледаш у очи, медиће ти као најбољи пријатељ…

Тако. Из Спушке бригаде у којој Милош бијаше водник заклаше Гусињани десетак бораца само у току једне недјеље. Војска се узбунила, препали се, неће нико ни на стражу, ни у патролу. А наш Милош не би био Марковић да се није одмах добровољно јавио да стражари. Јави се он да стражари цијелу ноћ испред куће Рама Љуљђукаја у којој је био штаб. Да стражари сву ноћ сам и без смјене.

И стражарио је једну ноћ, а не догоди се ништа. Ни друге ноћи се није ништа догодило. Али треће ноћи, негдје око поноћи, ваљда је било мрачно, Милош је почео осјећати страх. Знаш какав је он осјећај за опасност имао, змију је на десет корака од себе у Градини могао осјетити. Осјећа опасност, а не види ништа. Шета испред куће тамо и овамо, ноћ, нигдје се ништа не миче, шум се никакав не чује…

Бошко, брате мој, Милош нам је био видра, да је знао да се чува, до ђенерала би дотјерао.

У авлији тога Рама Љуљдукаја расло је неколико јела. Мале, густе, метар и по изнад земље. Било их је шест.

Иде он тако, шета, а све ocjeћa да му око главе плази хладни језик смрти. Нити зна каква је опасност, нити откуда му пријети, a ocjeћa је. Стрепи и слуша, сав се у уво претворио, а проклети Марковића понос не да му да зове упомоћ. Да се мало смири почео је бројати јеле у дворишту, да не мисли на опасност. Гле! Није шест, већ је седам јела! Пребројао је још једном – збиља их је седам, а било их је шест, пет пута их је пребројао у току прошлих ноћи.

Знао је да је испод једне јеле нападач, али испод које? Почео је да звиждуће као да ништа није примијетио, прошетао до зграде и натраг, а запамтио положај сваке јеле. Кад се вратио по стази види да се она од капије примакла за два метра.

Милоша је тешко било преварити. Имао је њух као пас трагач.

На сокаку су замаукале мачке а он се направио као да ће да погледа гдје су, а све мотри на јелу под којом се крије нападач. Кад јој се довољно примакао замахне пушком – трас по јели. Јела паде, a о калдрму звекну нож избијен из руке нападача у арбанашкој ношњи. Скочи Милош на њега, ухвати га и обори пода се, он се брани, само сикће, а гласа од себе не пушта. Види Милош да је нападач неки нејак, па му скрсти руке на прсима, али под њима осјети ђевојачке груди. Пипну јаче – стварно женско!”…

Милан је мало заћутао, да ухвати снагу и да прибере дух, а Бошко је слушао како му пирује ватра у грудима. Закашља се, обриса рукама уста, Бошко примијети према мјесецу да је братова рука црвена.

„Стргао јој је турбан, а испод њега су се просуле двије плетенице као двије јуначке руке. И показало се лице какво није видио никада у своме животу.

Милош је подигао и упитао:

‘Ко си? Шта те гони да убијаш људе по ноћи и да у крв грезнеш?’

‘Ја сам Фатима, кћерка Рама Љуљђукаја. Јединица. Имао је Рам још и сина, али су га ваши војници неки дан пред џамијом стријељали, јер је пушку украо. А Рам-бабо даде бесу да га неће светити јер је умро као лопов. Зато сам се одлучила да га осветим. Онаквог брата није било међу Арбанасима, ни међу Црногорцима! Срамота је да онакав брат остане неосвећен, земља би се преврнула због тога.

Убила сам досад седморицу и нијесам га осветила! Не бих га осветила да вас све поубијам!’

Милоша је просто опијало оно красно лице ђевојчино. Знаш какви смо ми Марковићи, пола ћемо свијета прећи за лијепом женом. Рекао јој је: ‘Што да гинеш тако млада и лијепа! Твога лица нема у цијелој земљи арбанашкој. To је лице за љубав и за љубљење, а не за смрт и освету. Брата нећеш дићи, а себе ћеш убити. И себе и оца, који мора да је поштен човјек кад држи задату ријеч.

Ја бих те морао одвести у штаб. Или овдје сасјећи на комаде, али не могу. Нијесам никад убио жену, нити ћу. Пустићу те да идеш и никоме ни ријеч нећу казати, иако велики гријех на душу узимам.

Иди с миром и не долази више овамо!’

Милош је подигао ђевојчин нож са калдрме у авлији, нож којим је седам Црногораца заклано и бацио га пред њу. Дјевојка је сједјела на земљи и мучала муком. Савила је око главе красне плетенице, завила чалму, ставила нож за појас и устала одлучно:

`Слушај, Маљезез! Ти би био већ осми замјеник мога брата Леке да ти нијесам видјела лице данас пред капијом кроз пушкарницу. У лицу ми личиш на брата па сам зато оволико оклијевала да те убијем. Сад је поноћ, a ја сам овдје у први мрак залегла. Хоћу да те убијем, а не могу руку да дигнем на тебе, а десет пута си на метар од мене прошао. Остала сам да те гледам, толико ме на мога брата подсјећаш, а видим да си јунак као и он и зато ми је мило што сам те оставила жива.

Зато немој ни да мислиш да ти нешто дугујем. Дугујем ти таман толико колико и ти мени.`

‘Ја од тебе и не тражим ништа’ – казао јој је Милош. ‘Нити тражим, нити мислим да ти мени нешто дугујеш, нити желим да ти судим. Иди с миром и не убијај више људе који ти нијесу криви! Рат је убио твога брата, а не ја!’

Дјевојка је одлучно коракнула к њему, раширила руке и савила их Милошу око врата, па га пољубила. Милош се касније клео да није имао срећнијег тренутка у животу.

‘Слушај, Маљезез! Сјутра вече дођи на језеро код старе воденице! Ту ме чекај, доћи ћy чим први мрак прође!’ – казала је и отишла тихо као мачка.

Милош је стражарио до зоре, a у зору кад су га видјели жива и здрава сви су му честитали н славили га као јунака. Нико није знао да је онај пољубац био пољубац смрти…

Милош никоме није ни ријеч казао о дјевојци, цијели дан је ишао по граду као пијан, сви су мислили да је од неспавања, па су за следећу ноћ одредили другога стражара. Кад је пао мрак Милош се наоружао и извукао из логора к Плавском језеру које је многе и црногорске и арбанашке кости покопало.

Имао је он у бригади добра пријатеља, неко момче Грујовића с Плавог дола, друга нераздвојна. Кад је пошао на језеро рекао је Грујовићу:

‘Ја одох на језеро. Не питај ме ни зашто, ни како! Ако се ујутру не вратим – не тражите ме! А Лазару кажи да потражи Рама Љуљђукаја! Браћи кажи да их нијесам осрамотио! Толико!’…”

Милан је заћутао, ћутао је и Бошко. Напољу су устисали вуци.

„Милош је тачно знао да ће умријети. Предвидио је своју смрт као што је сваки Марковић увијек могао предвидјети. Пошао је тамо на језеро, на стрму обалу над којом је била стара, напуштена воденица. Из ње је бијел поток скакао у језеро, давио се у њему. Ту га је чекала дјевојка обучена у ратничку ношњу. Кад је дошао изишла је из шипражја и обавила му руке око врата. Цијелу ноћ су провели у напуштеној воденици, а ујутру, кад су пијетлови у гусињским сокацима најавили зору, изишли су њих двоје пред воденицу, умили се бистром водом испод точка и загрлили последњи пут.

Дан се дијелио од ноћи кад је дјевојка журно завила плетенице око главе, пољубила га и кренула. У том тренутку из жбуна је сијевнула муња на нашег брата Милоша. Он се исправио увис, још једном погледао дјевојку, звонко се насмијао. Рекао је: ‘Лијепе ли моје смрти!’

Ухватио се рукама за рану, Бошко брате, преломио се у појасу и клизнуо са литице доље у језеро…”

И Бошко и Милан јецали су и песницама брисали сузе. Рањеници на осталим креветима почели су се вртјети и мрмљати у сну. Над селом се згуснула тишина тврда и хладна као лед.

„Млада Албанка вратила се назад, а из жбуња је искорачио стари ратник Рам Љуљдукај. Није ни погледао кћер, пришао је литици да види је ли вода поклопила Црногорца. Погледала је и његова кћер и кад је видјела да се језеро смирило над тијелом Милошевим вриснула је тако да су се затресле литице око њих, скочила и бацила се у воду. На језером је врисак одјекнуо као да је свака стијена за њом крикнула.

Тада је из шипражја нанишанио Грујовић. Кад је одјекнуо пуцањ стари Рам је пао на пут и насмијешио се срећно. Грујовић је изишао из жбуња, а старац му је рекао:

‘Хвала ти младићу! Поклањам ти своје оружје и нека ти је срећно! Само те једно молим… кад умрем… баци ме у језеро!’

Умро је насмијешен. Грујовић га је гурнуо низ литицу, за њим је бацио оружје. Задржао је само нож бјелокорац и однио га Лазару у Лазине…

Тако је, Бошко брате, јуначки лако умро наш брат Милош, као што су увијек умирали Марковићи…

Зато немој плакати за њим, за јунаком!” – казао је Милан слабим гласом и ћутке обрисао сузе.

Дисао је кратко, шумно. Низ његово чело текле су ледене грашке зноја и сијале на мјесечини као растопљено сребро. Аждаје у његовим плућима пировале су све јаче, њихов смијех, цијук и режање били су све гласнији.

Бошко више није имао суза. Свијет се око њега рушио, нестајало је све што има смисао и оправдање и губило се у косовској тмици. Хиљадити пут.

Нијеми свједок страшне пропасти Марковића из Лазина, стајао је на самој ивици провалије, клатио се над њом, лебдио, све се више нагињући над амбисом.

Тама му је пунила душу. Напољу се грушала ноћ у сукрвицу. Вуци су се повлачили у шуму. Горе над селом ледио се њихов јаук…

 

(Из романа „Зле године“)

Nedavne objave