СРБИЈА ДУГУЈЕ НЕМАЊИЋИМА

ИСПРАВЉА СЕ НЕПРАВДА

Зашто се Србија до данашњих дана није одужила Немањићима? Лоза Немањића почиње са великим жупаном Стефаном Немањом I (113. – 1200.). Историја говори, најзначајнија српска владарска династија су Немањићи. Ове године се навршава осам стотина година како је крунисан 1217. г. Стефан Немањић Првовенчани (1166. – 1227.) , а за две године биће и осам стотина година како је проглашена аутокефалност Српске православне цркве. Осам  стотина година је прошло како је Растко Немањић Свети Сава (1175. – 1236.)  први написао најстарији српски законик “Законоправило”, почео да просвећује Србе, отвара школе.

Зашто се српски народ и држава Србија није до сада на достојан начин одужила Немањићима, династији, која је владала Србијом два века (од 1166. до 1371. године). Зашто су заборавиле  прошле генерације, али и данашње,  да се на достојан начин одуже родоначелницима Србије. А та моћна и снажна средњовековна српска држава  је била пример и водиља за све српске државе. За династију Немањићи, с правом кажемо, да представља најсветлију страницу српске вишевековне историје.

До данас Немањићи  нису добили достојно спомен-обележје у Србији, па, ни у нашем главном граду, Београду. За генерације после Другог светског рата има оправања, ако је то уопште оправдање, јер су комунисти затирали све што се односило на српску традицију, културу, обичаје, историју, ослободилачке ратове. Тако је и истина о Немањићима и њиховом значају у стварању српске државе потииснута у други план. Немањићи  нису били ни предмет ширег интересовања наших уметника. Док смо ми мало бринули о Стефану Немањи I, његовим синовима, Стефану Првовенчаном, Светом Сави,  Вукану Немањићу (1165. – 1208.),  па, о цару Стефану Урошу IV Душану  Немањићу (1308. – 1355.), познатији као   Душан Силни, Стефану Урошу V Нејаком … И скоро сви су проглашени свецима! Европа је са поносом, а у част својих великана,  зидала тријумфалне капије, подизала велелепне споменике одужујући им  се за сва времена. У име нације.

Не само што немамо достојан споменик Стефану Немањи I и осталим Немањићима, ми немамо ни споменик деспоту Стефану Лазаревићу за чије владавине је Београд постао главни град. Заборављен је и цар Драгутини под чијом влашћу је Београд ушао у састав Србије.

Срећом, времена се мењају, можемо бити оптимисти јер полако Немањићи постају актуелни и за уметнике. Срби, иако доста касно, долазе себи, почоњу да се буде, желе да исправе грешке, које су починиле многе генерације у прошлости. Данашње власти у Србији желе да исправе неправду, која је учињена према Немањићима. Београд, главни град Србије, нема неки монументални споменик подигнут у њихову част.

Како ће Србија обележити  800 година од како је крунисан Стефан Првовенчани, за чију је круну његов отац Стефан Немања I, али и владари пре њега, водиo тешку и дугу боорбу  за  независност Србије, oстаје да се види.

Док  је било снажно Византијско царство Стефан Немања I му је био лојалан. Али када је Византија од 1190. године  почала да слаби Немања је почео да ради на осамостављaвaњу Србије. Прво што је урадио била је  женидба сина Стефана Првовенчаног са кћерком византијског цара. Тако је његов син добио титулу севастократора, која је после  царске била најзначајнија.

Иако је Србија средином дванаестог века  била разапета између интереса Византије и Угарске, полако се развијала, ширила се и сваким даном била све независнија. Добијањем круне из Рима Стефан Првовенчани је постао краљ, а Србија постаје међународно призната држава.

Тако су Немањићи ушли у српску националну митологију. Били су значајнији од ранијих владара, а и за оне који су дошли после њих,  били су недостижни. Зато се опет питамо:  како то да Немањићи, који су владали Србијом два века, више него ико други (Карађорђевићи и Обреновићи су заједно владали сто и четрдесет година), кориистећи се мудром политиком, нису инспирисали српске уметнике, интелектуалце и композиторе да створе неку оперу, балетску представу. Додуше, написано је пар романа, било је и позоришних представа, снимљено је неколико филмова, али то је све недовољно да се одужимо најистакнутијој српској династији. Оглушили смо се и о споменицима, које је требало подићи  њима у част. Неки виде оправдање у чињеници да је мит о Косовском боју остао дубље урезан у памћењу Срба, па су тако Немањићи пали у други план. Сачувана су неколико биографска дела, али то је недовољно. Ипак, и ако  узмемо као оправдање косовски мит, не можемо спрати кривицу са себе. Једина спомен обележја која нас подсећају на Немањиће су задужбине и манастири, које су сами подигли, то су монументалана здања, Хиландар, Грачаница, Високи Дечани, Бањска, Студеница, Жича, Сопоћани, Милешева, Свети архангели …

Ипак, полако почињу ствари да се мењају. Књижевник Владимир Кецмановић (рођен 1972. г. у Сарајеву) са Дејаном Стојиљковићем написао је трилогију о Немањићима. Ових дана Радио телевизија Србије почела је снимање ТВ серијала “Крунисање Стефана Првовенчаног: прва Немањићка краљевина” у 12 епизода чији је аутор познати српски писиац Гордан Михић.

Охрабрује чињеница да млађу генерацију све више заокупља историја српског народа средњег века и жеља да што више сазнају о времену када су Србијом владали Немањићи. О Светом Сави млади  доста знају, али мало о Стефану Немањи I, његовом сину, Стефану Првовенчаном, првом српском краљу. Мало знају и о цару  Душану Силном, који је владао од  1331. до 1355. године, чије се царство у првој половини четрнаестог века простирало на истоку од Црног мора до Јадранског мора, на западу, на северу од Саве и Дунава до Егејског мора, на југу. Познат је и по доношењу Душановог законика, најпознантијег српског средњовековног правног акта.

Обележавањем осам векова од крунисања Стефана Немањића у овој години, подизањем споменика, ТВ серијом “Крунисање Стефана Првовенчаног”, издаваштвом, разним културним манифестацијама, подићићемо наше сазнање и  свест о велиом значају, који су за Србију и српски народ имали Немањићи, у два века владања, градећи темеље српске државе. Најважнија и најпознатија српска владарска динанстија заслужује да има централно место у нашој историји, а споменици, које ћемо подићи, треба да нас подсећају на то да је средњовековна Србија у време владавине Немањића била, као ретко која у то време, моћна и снажна држава, међународно призната. Да се зна, у време владавине Немамњића неке државе, које сада кроје светску политику, нису ни постојале. .

За СТВ Чикаго: Зоран ЈАКШИЋ