РАДЕ БОГДАНОВИЋ КРЕНУО ИЗ САРАЈЕВА И ОСВОЈИО СВЕТ
У последње време не може ниједан важнији фудбалски догађај да прође без коменатара и присуства у телевизијском студију Радио-телевизије Србије, а и у још неким ТВ станицама, Радета Богдановића, некадашње ведете сарајевског „Жељезничара“. Он ће се и ових дана често појављивати у ТВ студију РТС и заједно са новинаром, коментатором и некадашњим потпаролом Фудбалског клуба „Партизан“, Београд, Мирославом Вјетровићем, коменатрисати фудбалске догађаје на Свјетском првенству у Катару. Рођеном Сарајлији 1970-те године, Радету Богдановићу и Вјетровићу друштво у студију РТС правиће неколико новинара РТС, међу њима тридесетчетворогодишња Драгана Косјерина, такође рођена у Сарајеву!
Тако је Раде Богдановић, некадашња ведета сарајевског „Жељезничара“ недавно постао телевизијска звезда РТС без кога не може проћи ниједан важнији фудбалски догађај у Србији, али и у свету.
Бишви жељовац и репрезентативац СР Југославије, Раде Богдановић, већ дуже време се појављује на ТВ као коментатор бројних фудбалских догађаја. Реалан, искрен, добар познавалац фудбала и бритког језика брзо је постао цењен и уважаван од колега новинара, а придобио је љубитеље који прате најважнију споредну игру на свету – фудбал. И зато увек са нестрпљењем очекују његове коментаре јер изазвају пажњу и одобравање.
Када се појавио на ТВ екрану, као коментатор пре свега о догађајима у фудбалској Лиги шампиона, многи млађи гледаоци ТВ су се запитали: ко је Раде Богдановић, не знајући да је иза овог Саралије једна блистава спортска каријера којом могу да му завиде и највеће звезде овогодишњег Светског првенства у Катару.
Раде Богдановић је већ са седмнаест година био један од највећих талената сарајевских „плавих“. Дебитовао је на Грбавици 1987. године и у „Жељи“ био четири године. Када је имао осамнаест година доживио је тешку повреду ноге због које је морао дуго да одсуствује са фудбалског терена. Раде је имао и несугласице са тадашњим тренером „плавих“, Миланом Рибаром.
Почетком ратних дешавања у пролеће 1992-ге године у БиХ обрео се у Београду, где је са неколико фудбалера „Жеље“, међу којим су били Сувад Катана, Симо Крунић, Гордан Видовић, Синиша Николић, Срећко Илић, једно време тренирао на Стадиону ЈНА, са играчима „Партизана“, чекајући уноснији ангажман у неком иностраном клубу. У то време је у Београду сарађивао са Ивицом Осимом, који је био тренер репрезентације Југославије, а у исто време је водио и „Партизан“. Док је тренирао на Стадиону ЈНА председник „Партизана“ био је Ненад Бјековић, садашњи вршилац дужности председника Фудбалског савеза Србије. Генерални секретар је био Жарко Зечевић. Обојица су уложили максимални напор како би младим фудбалерима сарајевског „Жељезичара“ омогућили пристојан смештај и неометено тренирање на Стадиону ЈНА како би се боље припремили за неки аранжман у земљи или иностранству.
После Београда Раде Богдановић, фудбалер рођен у Сарајеву, стасао као играч на Грбавици, кренуо је у неизвесност, а својим талентом и играма полако је почео да осваја свет.
Први инострани ангажман Богдановић је имао исте године, 1992-ге године у јужнокорејском тиму, Поханг Атомс. Први уговор је потписао за “само” 100.000 америчких долара, да би се после годину дана, због сјајних игара које је приказао, конто на његов нови уговор повећао десет пута!
Са тимом Поханг Атомс је освојио првенство, ФА куп и Лига куп. Био је изабран у тиму првенства, био је најбољи асистент и најбољи стрелац Лига купа. Играјући за Поханг, иако није класичан „шпиц“, постигао је 61 гол! У Јужној Кореји је остао до 1996-те године, а одличне партије, које је приказивао препоручили су менаџери тренерима да га ангажују да игра у квалитетнијој Јапанској лиги.
У Јапану због добрих игара у „Џеф јунајтед ичихара“ у јесен 1966-те године један европски менаџер га је препоручио европском фудбалском великану холандском „Ајаксу“. Крајем 1996-те године потписао је за „Ајакс“, али због тога што је имао уговор са јапанским тимом на годину дана, који му истиче на лето 1997-ме, он је поништен. Тек када је одрадио уговор у „Џефу јунајтеду“, потписан на годину дана, могао је да промени клуб.
Док је играо за „Џеф“ био је на оку и селектору СР Југославије. Позван је почетком 1997-ме године у репрезентацију Југославије, која је имала мини-турнеју по Далеком истоку, наступио је три пута и постигао два гола!
Подаци да је био најбољи фудбалер у Јужној Кореји и Јапану, да је дебитовао са 27 година за репрезенатацију СРЈ није промакло европским избирљивим менаџерима. Сада је запао је за око једном од највећих светских фудбалских тимова, „Атлетико Мадриду“, који је тренирао познати фудбалски стручњак Луис Ван Гал (садашњи селектор Низоземске у Катару).
Не треба трошити речи и рећи да се у Мадриду добро „опарио“, али нажалост, у овом граду и тиму остао је само годину дана, због проблема који је имао са тренером Луисом Ван Галом. Интересантно, Богдановић када је требало да потпише за „Ајакс“ 1996-те године овај тим је тренирао Луис Ван Гал, а зашто је између Радета и Луиса у Мадриду дошло до размимоилажења остаје непознато.
Настојећи да каријеру настави у државама фудбалске „петице“, ге се игра најатрактивнији фудбал (Шпанија, Немачка, Енглеска, Француска, Италија), после НАЦ „Бреде“ (Холандија) следећа Радетова станица била је Немачка и бундеслигаш „Вердер“ из Бремена.
У „Вердеру“ је био четири године, од 1998-ме до 2002-ге, где је као играч оставио дубок траг. Са „Вердером“ је 1999-те освојио Куп Немачке пошто је побеђен у финалу минхенски „Бајерн“. Годину дана пре, освојио је са тимом и Интертото куп. У Немачкој је играо и за „Арминију“ из Билефелда, а каријеру је завршио 2004-те године у тридесет и четвртој години живота играјући у Уједињеним Арапским Емиратима за „Ал Вахду“.
Текст, Зоран ЈАКШИЋ
Фоторафије, лична архива Р. Б