НЕДЈЕЉА, ДАН КАД ЈЕ УМРЛА БАКА - ВУК ЦЕРОВИЋ

НЕДЈЕЉА, ДАН КАД ЈЕ УМРЛА БАКА

Љето. Лијепо и ведро као што су некада љета била. Устао сам врло рано, пробудио сам се одједном. Скочио сасвим отријежњен.

Ништа нијесам сањао, осванула је недјеља, дан безбрижан. А ипак сам помислио чим сам отворио очи: „Данас ће умријети моја бака.”

За овакву помисао нијесам имао никаквог разлога, бака је била здрава, смирена, ведра. Синоћ смо причали о киши, казала је да ова ведрина суши земљу и да би киша била јако корисна. Рекла је да ће овакво вријеме остати све до пуног мјесеца, а пун мјесец наступа тек кроз тринаест дана.

Пожелио сам јој лаку ноћ, као и сваке вечери и отишао у своју собу на спавање, а бака је остала сједећи за столом. Разгледала је некакву књигу са илустрацијама.

Казала је да ујутру не морамо рано устајати. Недјеља је.

Ја сам јутрос устао веома рано. Пробудио сам се одједном сасвим отријежњен и сасвим сигуран да ће моја бака данас умријети. Нијесам то сањао, нисам осјећао, знао сам. Знао сам исто тако сигурно као што сам знао да ће данас бити лијеп дан.

Тo сазнање пресјекло ме, дах ми је стао. Заустио сам да викнем: „Упомоћ!”

Нијесам учинио ништа. Устао сам, обукао се, посједио мало на кревету да се смирим и изишао напоље. Дан је био царски, изнад куће је на првим зрацима блистала роса уз цијелу падину, као да је неко низ брдо просуо растопљено сребро. У грмљу поред куће натпјевавала су се орно два коса.

Небо се од Лисе до Бјеласице плавило као море.

Посједио сам мало на клупи пред кућом.

„Ајде, готова је кафа!” – позвала је бака из кухиње.

Ушао сам покуњен. Бака је припаљивала цигарету. Пред њом на столу пушиле су се двије шољице кафе. Кухиња је фино мирисала.

„Јеси ли се наспавала, бако?” – питао сам и загледао је пажљиво тражећи знак на њеном лицу. Лице јој је било свјеже, а очи живахне и ведре.

„Одлично сам спавала. Нијесам се ни окренула, а ти?”

„И ја сам спавао добро.”

Запалио сам једну бакину цигарету. Дим ме фино омамљивао, увлачио се у сваку жилицу мога још поспаног организма.

Попричали смо. Био је то угодан разговор, лак и пријатан, као што су разговори недјељом кад је човјек одморан, а посао иде добро.

„Исцијепај мало дрва!” – казала је бака. „Данас ћу испећи гурабије, дуго их нијесмо имали”

Од свих колача највише сам волио гурабије. Бака је то знала и правила их само кад је веома добро расположена.

„Добро, бако, хоћу!” – сложио сам се одмах.

Пожелио сам да јој испричам шта сам помислио, то ми је сад изгледало сасвим глупо, али нијесам хтио да јој кварим ово овако лијепо јутро недјељно. Мада ми је то изгледало немогуће, и глупост, ипак сам осјећао, ма шта осјећао: знао сам сигурно као што постојим да ће моја бака данас умријети.

Гледала је с клупе својим бистрим очима пуним доброте и љубави горе уз бријег умивен росом, из цијелог њеног бића вијао је мир и спокој, доброта и лијепо расположење и она умјерена, фина и достојанствена старачка веселост.

„Лијеп је дан, али неће бити много топло” – казала је. Затим ми је испричала да је јуче поред наше куће прошао комшија Милован, дијете му болесно, уво га боли, па га је водио љекару.

„Добро се држи Милован, врло добро. A тако је био болестан прошле године, сјећаш се, једва се извукао.”

Заустила је још нешто да каже и предомислила се.

Попричали смо о Миловану, о његовој жени Новки, о њиховом селу Лазинама. О води која тече низ поток поред Милованове куће, најбољој води одавде до Бјеласице. Затим смо причали о Бјеласици, о њеним лијескама и боровницама….

Кад је сунце одскочило узео сам сјекиру и нацијепао дрва и унио их. Бака је већ мијесила моје омиљене колаче. Затим ме је тобоже грдила што нијесам дрва исцијепао ситније, али сам знао да се шали по веселом погледу којим је гледала кроз прозор на Лису.

Оставио сам баку да мијеси гурабије и да прави ручак, a ја сам узео књигу и сјео под шљиву да читам. Читање ми није ишло. Мјесто призора из књиге пред мојим очима непрекидно су титрале слике сахране. Сандук, жене у црним марамама, плач, нарицање, вратнице гробља на Ђапановом гробу, још лани одваљене и положене поред улаза.

Држао сам књигу у рукама. Дан је пролазио, a ја сам стрепио све више.

Око подне бака је отворила прозор и махнула ми руком. Супа се пушила кад сам ушао, лијепа супа какву oсим моје баке нико није знао да скува. Поред шерпе са супом била је стаклена чинија пуна великих гурабија.

Посркао сам супу на брзину и појео ручак, па привукао чинију са гурабијама. Биле су тако меке и тако слатке. Топиле се у устима.

„Никад љепше гурaбиje нијеси направила, бако!” – казао сам јој искрено.

Она је само ћутке спустила своју малену руку на моју главу, задржала је мало и уздахнула.

Ручали смо, ја сам узео да мељем кафу a бака је опрала суђе. Затим смо попили кафу мирно, ведро, као што се кафа пије недјељом кад човјек нема никаква посла и кад је добро.

Бака је опрала шоље и поново их сложила у ормарић. Затим је, као и сваког другог дана, отишла у своју собу да мало одспава послије ручка.

Ја нијесам могао заспати, ћутао сам једно пола сата, немир ме је тјерао да устанем. На прстима сам се привукао вратима бакине собе и одшкринуо их. Бака је сједела поред кревета и на њему слагала одјећу из кофера.

„Шта радиш то, бако” – упитао сам усплахирено.

„Спремам се” – одговорила је смирено.

„Гдје се спремаш?”

„Далеко… Данас ћу умријети, па да знате гдје је шта… Ево, ову ћеш мараму дати Јованки, а овај ножић понеси маломе Новаку у Лазине!”…

„Мани се, бако, шта радиш! Какво умирање, какве трице!” – јекнуо сам, а као да ме је нека чупава, нека хладна рука стегла за срце.

„Шалим се с тобом, зар не видиш” – казала је бака и насмијешила се добродушно.

Загрлио сам баку и пољубио је у образ, a она ми је благо казала:

„Будалицо, не бој се. Само сам се шалила с тобом да видим волиш ли ме и би ли жалио баку. А сад лијепо пођи горе код Николе и зовни ми Савету да ми распегла завјесу. Нe могу сама. Кажи јој да сам је замолила да дође, а ако не буде хтјела убиједи је, без ње не долази! Сачекај је обавезно, јер ако не дође с тобом превариће, а не могу држати прозор без завјесе!”

„Боли ли те шта, бако?” – упитао сам опрезно.

„Ништа ме не боли, а сад скачи!”

Пожурио сам уз бријег Николиној кући, нашао Савету код куће, испричао јој шта јој је рекла бака и убиједио је да дође. Зачудила се што бака пегла завјесу недјељом.

Нијесам јој објашњавао, пожуривао сам је и она је кренула. Кад смо пошли рекао сам јој једноставно:

„Можда је већ умрла.”

Савета ме погледа разрогаченим очима и само похитала низ бријег.

Кад смо ушли у њену собу, на кревету, у својој најбољој одјећи лежала је моја бака Златана. Мртва.

Усне су јој биле мало отворене као да се насмијешила кад ме је послала из куће.

Савета је помислила да бака спава, a ја сам знао да је умрла. Истрчао сам пред кућу и заридао из свега гласа. Било ми је жао баке, криво ми је било што сам је оставио саму. Схватио сам да ме је намјерно послала, цијело вријеме је знала да ће тога дана умријети.

А била је тако весела и природна. Моја бака…

Небо је треперило дубоко и непрозирно као море.

 

 Вук Церовић

 

 

Biografija pisca:

Vuk Cerović je rođen u Bijelom Polju u Crnoj Gori l946. godine. Osnovnu i srednju školu završio je u Bijelom Polju, studirao, magistrirao i doktorirao u Beogradu. Piše prozu za djecu i odrasle, književnu kritiku, radio drame. Objavio je za odrasle tri zbirke priča: ”Drhtaj na rubu”, ”Priče sa periferije” i ”Tuđi život”; trilogiju ”Krug” (tri romana o porodici Marković iz Lazina i o Crnoj Gori u XX stoljeću – ”Zle godine”, ”Jesen u proljeće” i ”Ljeto u Durakovu”). Za djecu je objavio dva romana iz trilogije: ”Hrabri dječak Dronjo” i ”Dječak traži oca”  i dvije zbirke priča – ”Blago ispod naše kruške”, ”Rođaci iz Lazina” i nekoliko slikovnica.

Objavio je tri književne studije, jednu Stefanu Mitrovu Ljubiši, jednu o Nikoli Lopičiću i jednu o Mihailu Laliču i nekoliko desetina eseja.Roman ”Hrabri dječak Dronjo” nagrađen je nagradom ”Politikin zabavnik”, kao najbolja knjiga na srpsko-hrvatskom književnom području za 1991. godinu. Po jednoj njegovoj knjizi snimljena je u Televiziji Beograd tv serija ”Rodjaci iz Lazina” i film ”Uroš Blesavi”. Predavao Književnost za djecu na Filozofskom fakultetu u Nikšiću.

 

naslovna fotografija : picturefordesktop.com by Wall11

(Visited 250 times, 1 visits today)

You might be interested in

LEAVE YOUR COMMENT

Your email address will not be published. Required fields are marked *