FINAL FOUR KOŠARKAŠKE EVROLIGE IGRA SE U BEOGRADU

Foto: Euroleague

by Miroslav Rajlić

Narednog vikenda (18-20.maja) Beograd će se naći u fokusu evropske i svetske košarkaške javnosti. Final four se po prvi put igra u Srbiji, a plasman na ovaj završni turnir su obezbedili Žalgiris, Fenerbahče, Real Madrid i CSKA. Utakmice se igraju u najvećoj dvorani u regionu – Štark areni, koja može da primi i do 20.000 gledalaca. U prvom polufinalnom meču (u petak) se sastaju Žalgiris i aktuelni prvak Evrope, Fenerbahče, dok se nešto kasnije (istog dana) u drugom polufinalnom duelu sastaju Real Madrid i CSKA. Finale je rezervisano za nedelju (20. maja).

JEDAN TROFEJ – ČETIRI ŽELJE

Foto: Flickr

Žalgiris je tim koji je uradio sve ono što je u ovoj sezoni trebalo da uradi Crvena Zvezda: sačuvali su talentovanog trenera od prošle godine, sačuvali su kostur tima (i malo više od toga), napravili kvalitativan iskorak u odnosu na prethodnu sezonu i plasirali se na F4. Tim je jak, kompaktan, zna se ko šta radi i ko je za šta odgovoran. Nema prve zvezde, već ima nekoliko prvih: Paulius Jankunas, Arturas Milaknis, Brandon Davies, Kevin Pangos, Edgaras Ulanovas, Aaron White… Ipak, u slučaju Žalgirisa pričati o pojedincima nema nekog smisla, pogotovo ako se zna da je F4 mesto gde se odmerava kvalitet timova, a ne pojedinaca. Koliko su konstantni i dobri od samog početka takmičenja možda najbolje govori detalj da tokom cele ovogodišnje Evrolige nemaju više od dva uzastopna poraza. Oscilacija praktično da i nije bilo.

Kakve god izjave da daju o svojim šansama na F4, sigurno je da u Beograd dolaze po trofej, jer niti im je stran Beograd, niti način kako se osvaja titula evropskog šampiona. Naime, titulu evropskog šampiona su već osvojili (sezona 1998/99), dok im je Beograd već u lepom sećanju, jer su 1998. godine baš u Beogradu pobedili italijanski Stefanel u finalu Kupa Saporte i u tom trenutku ostvarili najveći uspeh u klupskoj istoriji.

Žalgiris ima fantastične navijače. Najgledaniji su domaći tim u Evroligi ove godine. U proseku ih je gledalo 13.567 gledalaca i ako je poznato da Žalgiris arena ima kapacitet od 15.552 mesta, jasno je da je prosečna ispunjenost dvorane bila preko 87%! Da su znali da će im se klub plasirati na F4, nema sumnje da bi navijači Žalgirisa bili najbrojniji u Beogradu. Međutim, pošto je prodaja karata započela nekoliko meseci ranije, uglavnom su ih kupovali navijači timova koji su se već odomaćili na F4. Pre svega navijači Fenerbahčea, aktuelnog šampiona Evrope. Međutim, treba sačekati i videti da li će nadasve verni navijači litvanskog šampiona pronaći način da se u većem broju nađu u Štark areni i u svom stilu oboje dvoranu u prepoznatljivu zelenu boju.

Foto: Sportime – Žalgiris arena

Dolaze na F4 u fantastičnoj formi, uostalom kao i preostala tri učesnika. Imaju svega dva poraza u poslednjih 17 utakmica u svim takmičenjima. Posebna je priča kako su u četvrtfinalu demolirali Olimpijakos. Kod rezultata 1:1 u seriji, u svojoj dvorani su dobili naredna dva meča za konačnih 3:1 i to tako što su u dobrom delu utakmice u oba meča vodili sa preko 20 razlike. Bez trunke neizvesnosti izbacili su najžilaviji tim u Evropi poslednjih nekoliko godina. Kada se dodaju dve pobede nad Olimijakosom u ligaškom delu, dolazi se do fantastičnog podatka da su vicešampiona Evrope pobedili pet puta u ovogodišnjem izdanju Evrolige. Da li to može još neko u Evropi?

Fenerbahče je promenio nekoliko igrača u odnosu na prošlu sezonu, međutim ostala je prva zvezda kluba – Željko Obradović. Igrači odlaze i dolaze, ali Željko Obradović je taj koji donosi trofeje. Devet puta je do sada osvajao Evroligu i verovatno niko nikada neće uspeti nešto slično. Dva najbolja igrača su napustila Fener prošlog leta, Bogdan Bogdanović i Ekpe Udoh, međutim stigle su dostojne zamene. Iz Darušafake je došao Brad Wanamaker, koji je prošle godine imao čak i bolju statistiku od Bogdana, iz Zvezde je stigao Marko Gudurić, iz Bamberga Nicolo Melli i iz NBA Jason Thompson.

Foto: Euroleague

Najveći problem turske ekipe su bile brojne povrede igrača tokom čitave sezone. Kako su se igrači oporavljali i vraćali u tim, tako je Fener podizao formu i na F4 dolazi sa svega dva poraza u poslednjih 18 utakmica. Kada bi se napravila anketa, verovatno bi Fenerbahče bio proglašen prvim favoritom na turniru. Međutim, treba imati u vidu da Obradoviću Beograd nije ostao u lepom sećanju. Njegov najveći trenerski brodolom (verovatno i jedini) desio se upravo u Beogradu sa reprezentacijom 2005. godine kada je naš nacionalni tim ispao u osmini finala, a važio je za apsolutnog favorita.

Beograd će sigurno biti preplavljen navijačima iz Turske. Tako nešto bi se moglo očekivati i da nisu aktuelni šampioni Evrope, jer navijači Fenerbahčea su poznati po tome što prate svoj fudbalski i košarkaški klub svuda po Evropi. Koliko navijača dođe iz Turske, bar toliko će ih doći iz dijaspore, zbog velikog broja Turaka koji žive na Zapadu. Poznati kao grlati navijači, neće biti iznenađenje ukoliko naprave atmosferu kao u svojoj Ulker areni, što se do sada pokazalo kao nešto što jako motiviše igrače turskog šampiona. Videćemo da li će to biti dovoljno za ponavljanje prošlogodišnjeg uspeha.

Real dolazi na F4 posle pobede nad Panatinaikosom u četvrtfinalu. Tim se posle ubedljivog poraza u prvoj utakmici u Atini konsolidovao i napravio „brejk“ pobedivši u drugom meču. U Madridu je Real bio ubedljiv (2:0) i nije dozvolio da se serija vrati Atinu, pošto je prednost domaćeg terena imao grčki tim. Mora se priznati da je dolazak Reala na F4 pravo malo čudo posle svega što se dešavalo klubu od početka sezone. Timovi imaju manje ili veće probleme sa povredama igrača i često taj momenat može opredeliti sudbinu sezone. Međutim, ono što se Realu desilo je prava sportska katastrofa. Najbolji igrač je izgubljen pre nego što je i počela sezona – Sergio Llull. Prognoze su bile, ili cela sezona, ili da se na teren vrati pred kraj sezone. Tek što je počela sezona Real je izgubio oba centra i praktično ostao bez igrača na poziciji pet. Gustavo Ayon i Ognjen Kuzmić su morali na višemesečnu pauzu, pri čemu se Ognjen još uvek nije oporavio. Kao kruna svih nesretnih okolnosti je povreda Anthony Randolph-a. Trener Pablo Laso je bio primoran da pravi novi tim, iako je sezona već počela. Odgovornost je preuzeo najmlađi, ali u ovom trenutku i najbolji igrač Reala Luka Dončić od koga se na F4 očekuju mnogo. Svakako više nego što mu je bio učinak prošle godine na F4 u Turskoj. Tada u polufinalnoj utakmici protiv Fenerbahčea nije postigao ni jedan jedini poen.

Foto: Euroleague – Sergio Llull

Real ne može očekivati podršku navijača kakvu ima Fenerbahče, pre svega zbog kulture navijanja. Kada u dvorani ima isti broj navijača Reala i Fenerbahčea, deluje kao da je turskih navijača duplo više, što zbog gromoglasnog navijanja, što zbog jednoobraznog oblačenja (svi u teget-žutim dresovima), što zbog neverovatne energije koju emituju i prenose na svoj tim. Ono na šta se Real može osloniti je iskustvo. Tim skoro da se i ne menja, igrači po pravilu iz Reala ne odlaze u druge klubove, već u penziju. Čak je i Pablo Laso već sedam godina trener Madriđana.

Ključna pitanje je koliko mogu Llull i Ayon. Preciznije, koliko su se oporavili. Llull pokazuje znake života i poslednjih nekoliko utakmica u prvenstvu je odigrao solidno. Minutaža mu je dozirana, što znači da igra dvadesetak minuta po utakmici. Ayon je odigrao sve četiri utakmice protiv Panatinaikosa u četvrtfinalu, međutim nije to igra koju je pružao pre povrede. U pomenute četiri utakmice igrao je oko 25 minuta po meču, ali je u proseku beležio jedva nešto više od četiri skoka i devet poena.

Ako postoji nešto dobro u činjenici da je bilo puno povreda, to je što je Real bio primoran da tokom sezone angažuje igrače koji će menjati povređene prvotimce. Kako su se povređeni vraćali u tim, tako je rasla konkurencija u timu i klupa postajala sve duža. U svakom slučaju, da su zdravi, oporavljeni i u punoj formi, malo je ekipa koje bi mogle ravnopravno da se nose sa petorkom: Llull, Dončić, Fernandez, Randolph, Ayon. Pošto nisu, ostaje otvoreno pitanje da li duga klupa sve to može nadomestiti.

Dimitrios Itoudis u Beograd dolazi po svoj drugi trofej evropskog klupskog prvaka. Više je razloga zbog kojih ima pravo na takvu vrstu optimizma. Prvo, CSKA je bio ubedljiv u ligaškom delu Evrolige zabeleživši skor 24:6. Drugo, Moskovljani na turnir dolaze u punoj formi, jer su u poslednje 22 utakmice samo dva puta izgubili. Na kraju, možda i najbitnija stvar je što CSKA kao klub ima ogromno iskustvo učešća na F4. Teško je poverovati, ali je istinito: ekipa iz Moskve nije učestvovala samo na jednom F4 u poslednjih 16 godina. Međutim, sve navedeno ima i svoje naličije. Primera radi, bez obzira na ubedljivost u ligaškom delu Evrolige, CSKA nije bio tako ubedljiv protiv timova koji su se plasirali na F4. Učinak protiv svakog od njih je 50%, po jedna pobeda i poraz – protiv Žalgirisa, Fenerbahčea i Reala. Takođe, ni stalno učešće na F4 ne garantuje titulu, jer su osvojili svega tri trofeja za poslednjih 15 godina, dok su za isti period izgubili čak osam puta u polufinalu F4.

Foto: Bein Sports – CSKA prvak Evrope 2016. godine

CSKA poseduje ogroman igrački kvalitet. Odlazak Miloša Teodosića se ne oseća, čak se stiče utisak da igraju bolje bez njega. Nando De Colo je ne samo najbolji igrač ruske ekipe, već verovatno i najbolji igrač Evrope u ovom trenutku. Kyle Hines je pre nekoliko dana vrlo ubedljivo proglašen za najboljeg odbrambenog igrača u ovogodišnjem izdanju Evrolige. U prelaznom roku su u klub došli Will Clyburn, Otelo Hunter i Segio Rodriguez. Neki od njih su se uklopili od samog starta sezone, neki su malo zakasnili, ali je najvažnije da je u ovom trenutku svako od njih pronašao sebe i da daje ozbiljan doprinos rezultatima ekipe. Ukupno gledano, kada bi svih 12 igrača u roster-u moglo da igra istovremeno, CSKA bi sigurno bio proglašen za prvog favorita turnira.

CSKA je imao priličnih problema u četvrtfinalu i može se reći da su se teškom mukom domogli Beograda. Protivnik im je bio Himki, komšija iz Moskve. Sve tri pobede koje su ostvarili bile su sa najviše pet poena razlike (98:95, 89:84, 89:88), pri čemu su do poslednje pobede došli na dosta kontroverzan način. Utisak košarkaške javnosti je da je trebalo da se igra i peta utakmica, te da tek onaj ko bude bolji u njoj zaslužuje kartu za Beograd.

Moskovljani u Beogradu neće imati najbučniju publiku i na taj adut svakako ne mogu računati. Olakšavajuća okolnost je što su na takve uslove odavno navikli, pošto je atmosfera u njihovoj dvorani na pola puta između pozorišne i navijačke. Sve navedeno opet ne znači da CSKA neće imati solidan broj navijača u Štark areni, pogotovo što se sa velikom izvesnošću može tvrditi da će naklonost beogradske (domaće) publike imati upravo ruska ekipa.

 

za STV : Miroslav Rajlić

(Visited 1577 times, 1 visits today)

You might be interested in

LEAVE YOUR COMMENT

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*