У ЧАЧКУ ОДАТА ПОЧАСТ ВОЈВОДИ СТЕПИ СТЕПАНОВИЋУ

КУЛТУРА СЕЋАЊЕ НА ВЕЛИКОГ ВОЈСКОВОЂУ

Поводом осамдесет и девете годишњице од смрти великог војводе и војсковође Степе Степановића (Кумодраж, 11. март 1856. – Чачак, 27. април 1929. г) у Чачку је двадесет и седмог априла одржан помен на којем су узели учешће и положили венце и цвеће на његов споменик припадници Војске Србије, званичници града, чланови Савеза удружења потомака ратника Србије (СУПРС) 1912. – 1920. г. бројне патриотске организације, омладина …  После полагања венааца о лику и делу војводе Степе Степановића беседио је и Љубомир Марковић, председник СУПРС 1912. – 1920. г. Господин Љубомир Марковић, пуковник у пензији је притом истакао да је легендарни војвода Степа Степановић био један од најистакнутијих   команаданата у ослободилачким ратовима Србије, које је Српска војска крајем деветнаестог и почетком двадесетог века војевала, када је великим јунаштвом и подвизима срушила и победила Османско царсто, па, највећу империјану силу тога доба Аустро-угарску монархију, Немачку царевину и Бугарску краљевину. Скромни, генијални а велики војвода Степа Степановић је својим командовањем и успешним руковођењем током богате војничке каријере постигао бројне бриљантне победе над непријеатељем пртотеравши га из Србије и понизивши га да је бежао из наше земље главом без обзира. Војвода Степановић је доказао како се воли и брани Отаџбина. Младом нараштају треба да служи као узор и пример да је жртвовање и борба за слободну Србију част, али и обавеза, нагласио је г. Марковић.

И у центру Чачка, где је постављен импозантни споменик војводи Степи Степановић, чланови Саваза су истог дана  крај њега положили цвеће и венце.

Степа Степановић је најпре у Кнежевини Србији завршио Војну академију у Београду.  Био је и припадник Војске Кнежевине Србија, па, Краљевине Србије, Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца и најзад, Краљевине Југославије!? Службовао је у војсци четрдесет и шест година, од 1874. до 1920. г. Као војвода највише се истицао као командант 2. армије Војске Краљевине Србије. Иза себе је имао чак шест ратова, Први српско-турски рат (1876. – 1877.), Други српско-турски рат (1877. – 1878.) , Српско-бугарски рат (1885.), Први балкански рат (1912. -1913.),  Други балкански рат (1913.), Први светски рат (1914. – 1918.)!

Добио је током службовања највећа одликовања: Орден Карађорђеве Звезде са мачевима, Орден белог орла са мачевима, Орден Таковског крста, Орден Светог Саве, Орден Св. Станислава III степена с мачевима и пантљиком.

Као питомац-наредник, касније потпоручник учествовао је у српско-турским ратовима (1876. – 1878.). У периоду између битака на Сливници (Српско-бугарскиу рат) и  Кумановске битке  (октобар 1912. г.) у Првом балканском рату обављао је низ  дужности, почевши од  команданта батаљона, па, пука, бригаде, дивизије и помоћника начелника Главног ђенералштаба. Два пута био је и министар војни. У том периоду Српска војска је у организационом, стручном, материјалном и моралном погледу била добро оспособљена за дејства у ратним условима. Од почетка Првог балканског рата војвода Степа Степановић је преузео дужност команданта славне 2. армије.

На почетку Великог рата заступао је начелника Штаба Врховне команде Радомира Путника. У то време успешно је руководио мобилизацијом и распоредом Српске војске. По повратку  војводе Путника у Србију, поново преузима дужност команданта 2 армије. Тада са главним снагама 2. А изводи марш-маневар у правцу Дрине преко Коцељеве и Текериша. У нападу на непријатеља, лукаво користећи ноћ, на источним падинама Цера, поразио је 21. дивизију аустро-угарског 8. корпуса. На тај начин је омогућио победу Војске Краљевине Србије у Церској бици. За  тај подвиг и победу, 20. августа 1914. године, унапређен је у чин војводе..

У бици на Дрини (септембар – октобар 1914. г)  2. армија  бранила Мачву, успешно одбијала више концентричних напада надмоћнијих аустро-угарских снага, зауставивши 5. армију са обале Дрине и Саве и месецима исцрпљивала и трошила њене снаге. Аусто-угарском  5. армијом командовао је генерал Оскар Поћорек, германизовани Словенац,  који је често говорио да Аусто-угарска монархија неће имати мира док се Србије не уништи.Сличјно је говорио и командант НАТО снага, генерал Весли Кларк, у агресији на Србију. Преварио се и Поћорек, а бога ми и Кларк.

И у Колубарској бици (од 16. новембра до 15. децембра 1914), 2. армија је имала успеха. Најпре је на десној обали Колубаре зауставила непријатеља, учествовала у слому Балканске војске и  познатим маневарским подухватима војводе Радомира Путника и генерала Живојина Мишића.

Приликом напада на Србију у јесен 1915. године, Степановићева 2. армија је заједно са Тимочком дивизијом, осујетила покушај бугарске 1. армије да кроз нишавску зону продре у позадину главних снага Српске војске, која је била ангажована на северном фронту. Тиме је умногоме допринела да пропаде план аустро-угарског генерала Макензија о брзом окружењу и уништењу Војске Краљевине Србије. Иако је имао значајну улогу у реорганизацији Српске војске на Крфу и њеним првим успесима на фронту код Горничева, на Кајмакчалану и око Битоља, највећи успех му се приписује за пробој Солунског фронта (15. – 17. септембар 1918. г.), као и за капитулацију Бугарске у  рату 30. септембра 1918. г. Пошто је турски командант Енвер паша, који је био на страни Централних сила (Аустро-Угарска, Немачка, Бугарска, Турска) 26. октобра побегао у Беч, Турска је капитулирала, а убрзо је и то учинила Аустро-Угарска (4. новембра 1918. г.), а седам  дана касније и Немачка. Мађарска да би се “опрала” од агресије на Србију је 1. новембра  прогласила независност, међутим, када је Српска војска ушла 13. новембра у Суботицу морала је да затражи и примирје. Тих дана, тачније 28. октобра, створена је о нова Демократска република Чехословачка, која је прогласила незвисност од Аустро-Угарске.

Јединице 2. армије су на Солунском фронту у јаком налету пробиле непријатељски добро утврђене положаје на Добром пољу и Козјаку и у садејству са 1. армијом и савезничким снагама (Француска, Уједињено краљевство, Грчка, Русија, Италија)  гониле разбијене бугарске и немачке трупе све док нису принудиле Бугарску да капитулира. На тај начин отворио се пут за коначно ослобођење Србије. Треба рећи а је 2. А најзаслужнија што је пробијен Солунски фронт. Пошто се Бугарска предала, 2. армија је 30. октобра ушла у Скопље, а затим је преко Косова и Метохије упућена у Црну Гору, Босну и Далмацију, победоносно ушавши у Скадар,  Цетиње, Сарајево (6. новембра), Котор, Дубровник …У исто време новоформирани Новопазарски одред ослободио је Пријепоље и Нову Варош, Тимочка дивизија је ослободила Ужице и наставила надирање према Дрини, а Шумадијска дивизија је ослободила Чачак.

Приликом ослобађања Сарајева, који је тада био већински српски град, војводу Степу Степановића је дочекао одушевљени народ и председник општине Аристотело Петровић. По ослобађању у Сарајеву  је била смештена Команда 2. армије. У току боравка у Сарајеву војвода Степа често се дружио са великим српским писцем родољубиве поезије, Алексом Шантићем. У знак захвалности ослободиоцу, улица крај речице Миљацка, која протиче кроз град, добила је  назив Обала војводе Степе. Нажалост, после грађанског рата у Босни и Херцеговини, када је почетком деведесетих година прошлог века протерано из Сарајева око 160.000 Срба и када је он постао већински муслимански град, од ранијег назива остала је само – Обала!?

Успех у Церској бици, као и успешно командовање операцијама при пробоју Солунског фронта када је забележен и прва велика савезничка победа, која је била одлучујуће и преломна у Великом рату, војводу Степу Степановића су уврстиле у ред највећих војсковођа Великог рата и српске ратне историје.Његов лик и дело остаће вечно да лебди над слободарском и непокоривом Србијом као наук за све генерације, за оне које су сада, а посебно за оне које долазе. Наша је обавеза да културом сећања вечно чувамо успомену на громаду, команданта и војсковођу,  какав је био  легендарни војвода Степа Степановић.

 

Текст и фотографије: Зоран ЈАКШИЋ

Nedavne objave