У БЕОГРАДУ ОБЕЛЕЖЕНА 103. ГОДИШЊИЦА ОД СМРТИ НАДЕЖДЕ ПЕТРОВИЋ
ВЕЛИКА СЛИКАРКА И РАТНА БОЛНИЧАРКА
Једна од највећих српских сликарки, Надежда Петровић, рођена је 12. октобра 1873. године у Чачку, а 4. фебруара 1915. године као болиничарка у Великом рату умрла је oд пегавог тифуса у Ваљеву..
На тај дан, 4. априла 2018. године, Републички одбор Савеза удружења потомака ратника Србије (РО СУПРС) 1912. – 1920. године са бројним својим члановима је у Београду у Пионирском парку , где се налази њен споменик, полагањем венца и цвећа облежио 103. годишњицу од њеног одласка у легенду. Споменик Надежде Петровић у Пионирском рату је поклон града Аранђеловца поводом 9. самита несврстаних земаља, који је одржан у Београду 1989. године.
О животу и делу Надежде Петровић најпре је говорила Љиљана Стевановић, председница ликовне секције Савета удружења потомака ратника Србије 1912. – 1920. г. “Михаило Миловановић”, да би касније о великој српској уметниици и јунакињи Великог рата казивао и Љубомир Марковић, председник РО СУПРС 1912. – 1920. г. У програму обележавања 103. годишњица од смрти Надежде Петровић узала је учешће и Милена Харамбашић генерална секретарка Савза и Петар Урошевић.
И родни град, Чачак је обележио годишњицу смрти велике сликарке. Код споменика у граду положено је цвеће, а овом чину присуствовале су чланице Кола српских сестара, деца из једног вртића, запослени у Уметничкој галерији “Надежда Петровић” и чланови Удружења потомака ратника 1912. – 1920. из Чачка..
Велика српска сликарка умрла је веома млада у четрдесет и другој години живота као медицинска радница помажући српским војницима рањеним у Великом рату, који су ратовали против аустро-угарске немани, били рањавани и борили се за живот. Иако је била славна и позната у свету могла је да живи где је хтела, да се склони од ратних страхота у иностранству. Ипак, као велики родољуб и патриота изабрала је да се бави хуманитарним радом, да помаже српским рањним војницама и да им вида ране. На тај корак могу да се одлуче само храбре жене, које воле свој народ. Због велике љубави према њему положила ја и оно што човек има највредније – живот.
Рођена у Чачку, Надежда је била једно од тринаесторо деце. Када је имала једанаест година са породицом се преселила у Београд где 1891, године завршава Вишу женску гимназију. Већ у средњој школи показује велики дар за цртањем и сликарством, па 1892. године полаже испит за наставницу цртања у средњој школи. Поред тога, усавршава сликање код познатог ликовног педагога Ђорђа Крстића. Четири године касније похађа школу код Цирила Кутљика, а од 1898. године отпочиње школовање у Минхену у атељеу код Антона Ажбеа.
Заљубљена у палете и кист, прву изложбу Надежда Петровић је имала у Београду 1900. године. После Мајског преврата 1903. г. у лето, на Велику Госпојину, 15/28. августа, исте године, са Делфом Иванић, женом српског конзула у Скопљу (Јужна Србија) Ивана Иванића, па, Катарином Маловук, Драгом Љочић, Анђелијом Станчић, Милицом Добрић … основала је Коло српских сестара, културно-просветно, патриотско, ванстраначко и хуманиитарно друштво. Овом друштву велику помоћ је пружио велики српски књижевник, комедиограф Бранислав Нушића и горе споменути конзул Иван Иванић. Зато, као велики петриота и хуманиста није било чудно што се као члан Кола српских сестара међу првим женама прикључила већ на почетку балканских ратова да помаже српским војницима. Али, и као ратна болничарка нашла је времена да се бави својом професијом. Тако су настале слике “Ваљевска болница”, “Рушевине” …
Надежда је била и ликовни критичар. Током балканских ратова и Првог светског рата бавила се и фотографијом. Свестрана уметница Надежда Петровић је 1904. године основала прву Југословенску ликовну колонију. Поред Београда излагала је у Љубљани, Загребу, Паризу, Риму … Од Првог балканског рата до Великог рата стално је уз Војску Краљевине Србије у којој, иако сликарка, ради као ратна болничарка. У Ваљеву побољева од пегавог тифуса и умира 4. априла 1915. г. Познато је да је током 1914. и 1915. године у Србији владала епидемија пегавог тифуса од којег је умрло око 360.00 становника Србије! Најпре је Надежда била сахрањена у Ваљеву, а касније њени посмтрни остави пренесени су у Београд. У знак сећања на ову велику сликарку у Чачку се од 1960. године одржава бијенале под називом “Меморијал Надежде Петровић”.
Њен умметнички опус има четири периода, први је минхенски период, од 1898. до 1903. године, други, је српски период, од 1903. до 1910. г, трећи – париски период, од 1910. до 1912. г и најзад, четврти, ратни, од 1912. до 1915. године.
Уметничка дела Надежде Петровић налазе се умногим музејима и галеријама, у Уметничкој галерији “Надежда Петровић” у Чачку, Народном музеју у Београду, Музеју савремене уметности … Најпознатије њене слике су: “Стабло у шуми”, “Жетва”, “Девојче из Сићева”, “Дереглије на Сави”, “Жена са сунцобраном”, “Косара Цветковић” (портрет), “Воденица” … За време боравка у Паризу има неколико врсних остварења, “Мост на Сени”, “Кеј на Сени”, “Булоњска шума”, “Плажа у Бретањи”, “”Богородична црква у Паризу” … Инспирали су је и наши епски јунаци, па је тако настала слика “”Краљевић Марко и Милош Обилић”. Волела је да слика и мотиве из Старе Србије (Косово и Метохија). Најпознатија дела инспирисана Старом Србијом су: “Поље косовских божура”, “Грачаница”, “Стари шедрван у Призрену”, “Везиров мост”, “Призренка”, “Турски мост” …
Омиљене боје при сликању, ове надарене уметнице и изнад свега, храбре и смеле жена, су црвена и зелена, понекад се служи љубичастом, плавом, па, и црном. Њена дела зраче неком снагом, ширином, духовношћу, храброшћу. Волела је да слика портрете, пејзаже, на њеним платнима налазимо много мотива традиционалне Србије. Иако уметница светског гласа, која је била позната у Француској, Италији и многим европским земљама, увек се враћала Србији. Инспирацију је налазила у њеним људима, природи, традицији. И с правом, сликарку и ратну јунакињу балканских ратова и Великопг рата, патриоту и хуманитарца, Надежду Петровић, убрајамо у најзначајније жене Србије новог доба. Иако је пре 103. године отишла у легенду, њене сени и даље лебде над слободарском Србијом.
Зоран ЈАКШИЋ
