ПРОМОЦИЈА КЊИГЕ "СРБСКА ДЕЦА НА ОЛТАРУ ОТАЏБИНЕ"

НЕМА КРАЈА НАШИМ СТРАДАЊИМА

Ниједан народ на свету није положио више своје деце на олтар Отаџбине него српски у  двадестом веку, почевши од балканских ратова, преко Првог и Другог  светског рата и ослободилачких ратова почетком деведесетих у бившој Југославији до НАТО бомбардовања, речено је у среду 28. марта у Београду у Дому Војске Србије (некадашњи Ратнички дом) на промоцији књиге “СРБСКА ДЕЦА НА ОЛТАРУ ОТАЏБИНЕ”, коју је приредио Војкан Николић. Промоцију ове књиге је организовао Републички одбор Савеза удружења потомака ратника Србије 1912. – 1920. поводом 100. година од завршетка Великог рата.

Да ли има краја злодела према српском народу, питали су се ученици на промоцији књиге “СРБСКА ДЕЦА НА ОЛТАРУ ОТАЏБИНЕ”, Љубомир Марковић, председник РО Савеза удружења потомака ратника Србије 1912. – 1920, Радивој Минић професор историје, Милош Капетановић председник Друштва српско-руског пријатељства и Војкан Николић приређивач књиге.

У књизи, која обухваата догађеје из Великог рата, су сведочанства многих истакнутих црквених личности, књижевника, војсковођа, песника, политичара, умних људи … Они беседе, пишу, причају своје уитиске, дају суд о судбоносним догађајима за српски народ у Великом рату. Ту су имена Светог владике Николаја Охридског и Жичког, Владисава Петковића Диса, Бранислава Нушића, Станислава Винавера (ђак-ратник), Иве Ћипика, Војислава Илића Млађег, Јована Дучића, Тадије Пејовића, Саве Павићевића, академика др Владимира Стојанчевића, Ђорђа Станковића, Душана Паравца, др Рудолфа Арчибалда Рајса, генерала Бартотија, команданата италијанског експедиционог корпуса у Албанији 1916. године, који је био очевидац страдања српске деце, па је у својим мемоарима написао:

– Никада у историји људско око није видело стравичнији и потреснији призор од масовног умирања српске деце и младића у баруштинама око албанског града Фијерија, јануара 1916. године.

Војкан Николић у књизи обрађује седам поглавља. Прво поглавље се односи на почетак херојске епопеје у Великом рату, у другом поглављу се говори о одбрани Београда и одступању Српске војске под борбама 1915. године, у трећем аутор преставља дело Тадије Пејовића “Батаљон 1300 каплара”, па, Антонија Ђурића “Одоше ђаци у рат”. У овом делу књиге је и литерарни запис Анрија Барбија, познатог  француског ратног дописника и новинара париског “Журнала”, који је био извештач са фронта а писао је између осталог и о смрти каплара Илије Бирчанина (праунук Илије Бирчанина, који је погубљен од Турака 4. фебруара 1804. г. у познатој  “сечи кнезова”). Четврто поглавље носи наслов “Голгота као судбина”, пето, “Спасоносна нада – Крф”, шесто, “Са Кајмакчалана се види слобода”, док седмо поглавље обрађује злочине аусто-угарског окупатора и логора за српску децу.

После албанске голготе на Крфу се нашло око 4.000 непунолетних младића и студената,  који су бродовима транспортовани на Корзику и у Француску на школовање и студирање. Они, који нису били способни за војну службу похађали су поштанско-телеграфску и возачку школу.Поводом одласка српских ђака и студената у Француску, министар просвете Краљевине Србије, г. Љубомир Давидовић је писао Влади Француске и захвалио се француском народу на бризи и гостопримству, које су показали према српској младежи.

Огроман допринос у спознаји српских жртава у Великом рату, дао је велики наш пријатељ и хуманиста, форензичар др Рудолф Арчибалд Рајс. Он је пописивао, поименично утврђио од чега и како су страдали Срби у Великом рату.  У данашњем подручју града Шапца смртно су страдала од Аустро-Угара  697 мушкараца и чак 321 жена. Многа лица су убијена на најсвирепији начин.

Истражујући злочине над Србима др Рајс је навео пример логора у Хајнрихстрину (Чешка) у којем је међу 66.000 заробљеника било 10.000 – 12.000 Срба. У њему је био и логор за српску децу изнад 5 година!? Логор у Нежидеру (Мађарска), градили су српски ратни заробљеници. Поред српских и руских ратних заробљеника у њему су били заточени и цивили из Србије, 3.000 Срба из Босне, међу њима и 260 малишана. Многи радно способни заробљеници коришћени су за фортификацијске радове на фронту на којима је изгубило живот око 5.000 људи.

У Аустро-Угарској било је девет логора за српске цивиле, и то су: Ашах, Болдогасоњ, Браунау, Неђмеђер, Нежидер, Рат, Траулау, Хајнрихстрин и Чеглед. У њима је било заточено око 100.000 људи. Због слабе исхране, тешких климатских услова живота само у пет логора умрло је око 40.000 лица!

На основу документације Српске владе, односно Краљевине СХС и из извештаја Црвеног крста  у Бечу од 1. фебруара 1918. г. укупан број српских ратних заробљеника износио је  93.473 лица, број интернираних и депортованих Срба цивила  у Аустро-Угарску био је око 60.000 Срба цивила. Српска влада сматра да је за време рата, под разним околностима, при транспорту, на присилном раду и у логорима умрло  преко 80.000 цивила са укупне државне територије. Близу 10 посто становништва са државне територије било је депортовано из Србије од стране непријатељских окупационих држава.

Академик др Стојанчевић у књизи износи о масовним логорима за Србе у Немачкој, Аусто-Угарској, Бугарској од стране окупационих сила. Логори за Србе били су чак и у Турској. Аусто-Угарска је током Великог рата имала свој интерес да коначно реши “српско питање”, односно, да реши проблем југословенског револуционарног покрета. Али ликвидацију Србије, као државе 1915. г. требало је употпунити економском експлоатацијом широких размера, разарањем њене привреде ради осиромашења становништва, извршити притисак на здрави људски потенцијал, смањити демогратску структуру српског народа. Ово нам звучи нешто познато!

Из области, које је заузела Аусто-Угарска послато је у логоре више од 150.000 Срба, међу њима је било неколико хиљада старијих лица, жена, па, чак и деце од 8 – 15 година!?

Горе изнете бројке страдалих Срба, су само део српских цивилних и војних жртава, међу њима је много младих, који су положили живот за слободу и правду на олтар Отаџбине. А зна се да је Србија у Првом светском рату (подаци изнесени на Мировној конференцији у Паризу 1919. г.) изгубила 1.247.435 људи. Од тог броја 845.000 су губици цивилног становништва и 402.500 губици Војске Краљевине Србије. То је губитак од скоро трећине становништва Србије по попису из 1914. г. Од укупних губитака 62 посто спада на мушко становништво старости од 18 до 55 година, војно способни. Приликом преласка Албаније страдало је око 77.500 војника, а од 200.000 цивила чак је умрло 140.000 људи! На Солунском фронту је погинуло 36.500 војника, 35.000 умрло од рана или болести у Србији 1915. г, 360.000 живота је однела епидемија пегавог тифуса, а 81.214  људи је умрло или убијено у логорима широм Европе!.

Најпознатија у Војсци Краљевине Србије, састављена искључиво од младића, ђака и студената, била је јединица  позната као “Батаљон 1.300 каплара”. Почетком рата они су били на обуци у Скопљу, али ратне околности су их натерале да је напусте. Пошто су сви унапређени у чин каплара, младићи су упућени као помоћ  јединицама 1. армије. У славној Колубарској бици у којој је  извојевана блистава  победа Српске војске велики удео у успеху имали су припадници јединице “Батаљон 1.300 каплара”. Током 1916. и 1917. г. око 500 припадника ове јединице било  је на школовању у Француској. По завршетку војне обуке вратили су се на фронт.

Деца многих српских умних људи су стали на  браник Отаџбине. Један од њих је Бане, син великог писца Бранислава Нушића, који је чак смртно рањен написао писмо свом оцу:

– Драги Аго, (тако је Бане звао Нушића, прим. аут.) не жали за мене  . Ја сам пао на бранику Отаџбине за остварење оних наших великих идеала, које смо ми сви тако сложно проповедали 1908. године. Не кажем да ме није жао што сам погинуо, осећао сам штавише да бих могао будућој Србији корисно послужити , али … таква је судбина …

Двадесети век је трагичан за српски народ. Без кривице криви, Срби су шест пута  ратовали и страдали у прошлом веку, у два балканска рата, Првом и Другом светском рату, у грађанском  рату на простору бивше Југославије од 1991. до 1995. године, током НАТО бомбардовања 1999. г. Није срећно почео ни овај 21. век. Сетимо се само погрома Срба на Косову и Метохији 2004. године. Да ли има крај страдање српског народа, који у новијој историји никад није водио освајачке ратове већ само ослободилачке и одбрамбене?

У завршним операцијама у Првом светском рату, на Солунском фронту, савезници Краљевине Србије били су: Руска империја, Република Француска, Уједињено краљевство Велика Британија, Краљевина Грчка, Краљевина Италија и САД.

Са свим “великим силама” бивша социјалистичка  Југославија је имала добру сарадњу, иако је била неутрална. По распаду Југославије, због којег Србија сноси најмању кривицу, “велике силе” (сем Русије и Кине) су нашој земљи, која је усвојила парламентарну демократију, окренуле леђа. Одговор,  за сада, можемо само да нагађамо.

 

Зоран ЈАКШИЋ

(Visited 235 times, 1 visits today)

You might be interested in

LEAVE YOUR COMMENT

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*