МАГАРАЦ СИМА, МАСКОТА 8. КОЊИЧКОГ ПУКА ВКЈ

По евиденцији из септембра 1914. године, од 75.400 коња у Српској војсци, данас смо се свели на 30-ак коња у оквиру чете трећег батаљона полицијске бригаде Полицијске управе Беогарада.

МАГАРАЦ СИМА

Коњ је најплеменитија и најлепша животиња. Ни човек човеку не може узвратити љубав и поверење као што то може коњ учинити свом власнику. Он има и своје рођаке.

Рођак – магарац Сима, маскота 8. Коњичког пука ВКЈ

Још од времена средњовековне Србије, коњ није представљао само материјално добро, иако је коришћен као платежно средство или противвредност у трампи. У то време, као поклон — имао је своју симболику. Сава Немањић, дошавши први пут на Свету Гору, своју побожност и приврженост цркви показао је богатим даровима манастиру Ватопеду: у злату, сребру и добрим коњима. И његов отац, монах Симеон, када је обишао Свету Гору, обилно је даривао све манастире на Атосу. Коњ и оружје, у далекој старини, представљали су велики капитал, па је при даривању коњ имао примарну вредност; тек онда — оружје, злато, сребро и новац. Када су, крајем XV и почетком XVI века, знатни делови наших земаља потпали под турску власт, освајачи су у наше крајеве донели своју културу, у којој се осећао јак утицај Арабљана и Византијаца.

Споменик кнезу Михаилу Обреновићу

У грбу српске краљевине Рашке налазиле су се три потковице на плавом штиту.  Отуда, у нашем народу и разни називи оријенталног порекла, везани за коње (ат, алат, ајгир), опрему (ам, узенгија, аша), занате (поткивачки, сарачки, кујунџиј- ски). Из тих времена потиче и реч кошија, која представља трку на коњима и која се задржала све до времена Господара Јеврема, као и реч муштулук (муштулгџиј а — јахач), који младожењиној кући први доноси вест да је венчање обављено. У Србији је код наших људи, као и код Турака, била омиљена кошија (трка на коњима). Она је подразумевала добијање богатих награда за победнике.

Крунисање краља Петра I Карађорђевића

Коњи наших познатих јунака, ушли су трајно у свест Срба и у народне песме. Шарац је био коњ Краљевића Марка, Ждралин — Милоша Поцерца, Крилати Јабучило (приказиван са натприродним особинама) био је коњ Војводе Момчила. Из старијих и новијих времена у песмама је опевано доста добрих и верних коња: Дамјанов Зеленко, Дорат Иве Сенковића, Кушља Хајдук Вељка…

Споменик краљу Петру I Карађорђевићу

Поред „свије- тлог оружја“ и „срца јуначког“, коњ је у то време био део витештва. Кушља је био надалеко чувен коњ, кога је Хајдук Вељко посебно обучио за борбу (мегдане). У највећи бој Кушља је јуришао без вођица, падао на предње ноге, по команди изводио нагле заокрете, што је Хајдук Вељку омогућавало да, као левак, сече сабљом с обе стране. Пре више од два века, коњ је у Србији претежно служио као товарно средство. Презан је у кола, али је, наравно, коришћен и за јахање.

У то време, путеви (коловози) по Србији били су у лошем стању. Колима се није путовало често. Коњских кола је било, углавном, у равној Мачви и, понешто, у пожаревачкој нахији. У Подрињу, нарочито у пространој мачванској равници — између Дрине, Саве и планине Цер — гајење и употреба коња, одвијала се у свакодневном животу, за рад и превоз. У осталим крајевима Србије, теже терете су, углавном, вукле воловске запреге, куда су могле да прођу; све остало, највише се носило на самарима: жито, брашно, дрва, со, пиће у мешинама…Овакво стање потрајало је деценијама XIX века, а познато је да су кнегиња Љубица, кнез Милош, Јоаким Вујић и други, 30-их година XIX века, путовали воловским колима, од Крагујевца до Београда, по неколико дана.

У Првом и Другом српском устанку, Подриње је дало већи број војвода и јунака, који су се истакли својом храброшћу у борбама против Турака. Многи од њих су добре коње често задобијали у бојевима са непријатељем. Заједно са својим господарем, коњ је био саставни део јунаштва. Народни певачи описују велике подрињске јунаке у мегданима, на коњима. Посебно су опевани бодеви великог војводе Луке Лазаревића и Кулин-Капетана, Луке и Пејзе, Милоша Стојићевића-Поцерца и Мехе Оругџића…

Краљ Александар и гардисти

У Србији је буктао Први српски устанак. Савременици великог француског цара били су, између осталих, вођа устанка, Вожд Карађорђе и заповедник елитне српске коњице, воЈвода Лука Лазаревић. Велики бој на Мишару одиграо се од 13. до 15. августа 1806. године. Реа- лизујући план вожда Карађорђа, заповедник српске коњице, војвода Лука Лаза- ревић, извојевао је велику победу устаничке војске. Српска војска јачине 6.000- 7.000 пешака и до 2.000 коњаника, поразила је турску ордију јачине 40.000 војника, коју је предводио Сулејман Паша-Скопљак. Турска је у том боју и каснијем повлачењу изгубила 12.000 војника. У таквом односу снага, српски војвода и заповедник коњице, Лука Лазаревић, успео је да сачува знатан број и људства и коња. У Подрињу је 1810. боравио одред Козака, под командом капетана Никића. Они су донели пуно новина и ратних вештина на коњима. Све што се у тим временима догађало, имало је велики утицај на каснији развој коњарства и коњичког спорта у Шапцу и Србији.

Краљ Петар II Карађорђевић

Податак да је током Првог светског рата настрадало око осам милиона коња говори можда најбоље колико је била њихова улога и жртва. У српској војсци коњи су коришћени првенствено за формирање коњичких јединица, превоз трупа, артиљерије, ратног материјала. По евиденцији Ђорђа Богдановића српска војска је у септембру 1914. године у свом саставу имала 75.400 коња.

У Анатомском музеју на Факултету ветеринарске медицине у Београду, чува се као врло вредан експонат. Реч је о скелету ратног коња војводе Петра Бојовића. Када се чувени војвода пензионисао, тражио је да му оставе коња који га је верно служио и који га је на леђима пронео кроз многе славне битке. Сличну жељу имао је и Војвода Степа Степановића, приликом пензионисања 1920. Године. Од државе је тражио само једно, да му оставе његову кобилу Вилу. Она је до последњег тренутка била уз остарелог војводу, па је чак вукла и кола на сахрани, 1929. године. Угинула је убрзо после смрти славног војсковође, неко ће рећи од туге. И на сахрани краља Александра I Карађорђевића 1934. у Београду симблично су двојица гардиста водили краљевог верног коња са седлом, али без господара у њему. Оваквих и сличних примера било је заиста много и нема никакве дилеме да су коњи одиграли изузетно значајну улогу током Првог светског рата, а што се тиче Срба и у два балканска рата који су претходили.

И то тако буде док се не преокрене. А преокрене се када са коњем живиш живот, делиш добро и зло, ноћ и дан, годину за годином. Хтео – не хтео престанеш да у њему видиш живинче и све ти више постаје оно за чим жудиш: породица, дом, деца. Почнеш са њим и да разговараш. не само оно „ајде“, „ооо“, „цурик“, него да му причаш: о себи, кући, о свему и свачему…Коњ слуша и само клима главом: куд ћеш бољег саговорника? Када се рука ужели да помилује ћеркину косицу – замрсиш прсте у гриву и окрећеш док намоташ кикицу. Да осоколиш сина лупивши га по плећима – коња поташеш по врату и мања ти мука одвојености од деце буде. Виду сам купио у Џепарима за шест дуката, од Танасија. Мајка јој под њим ратовала још 1885. а отац био чувени пастув Жерав, официра Радојчића из Крагујевца. Пре ње нисам имао јахаћег коња него само волове радне, за мајдан. Први пут ме однела у рат 1912. године. Отишли смо на Турке и вратили се. После ме носила и на Бугаре 1913. Кад је ово почело, нас двоје смо се већ били сродили. Нема више команде, него сама осећа и ради и на маршу и у јуришу, а ни ја њу ништа не питам, него тачно знам шта јој, кад и како треба.

Ово преко Албаније нам је баш било близу да се омакнемо, али некако прегурасмо. – Расход! – прође марвењак поред нас. – Шта расход? Какав расход? – Узми опрему и иди на укрцавање. Кобила остаје. Није за транспорт. – Како, бре, није?! – Није. Слаба је. Неће издржати. Остаје овде. Како ћу сад? Виду да оставим а ја да идем? Не може! По цену да ме стрељају – не може. Идем ја код капетана Герасимовића, па ћу и код пуковника, ако треба. Не дам! Кренем а Вида за мном. Дођосмо до луке. Оставим је да чека а ја уђем да тражим официре. Тамо пометња. Сви трче наоколо и галаме: – Укрцавај се брзо, швапски сумарен само што није наишао. Не може лађа да чека. Мора да се креће што пре. Ајде, трчећим кораком. Застао ја, гледам, не могу да видим ни једног од мојих старешина. Народ куља, и војска и цивили, измешано. Навалили преко мостића да гурају и лађу накренули. Видим Герасимовића на палуби како руком даје знак да се пењем. Решим да не тражим никог више него да одем до њега горе, објасним да ћу кобилу опоравити о свом трошку, и вратим се по њу. Ухвати ме она гомила и просто однесе горе. Кренем да се гурам да приђем Герасимовићу, кад уздрхта цела лађа, затресе се под ногама и помери. Кренула?! Куд ћу сад?! Да скочим са лађе? Не знам да пливам, кукавац! Почнем да вичем да стану. Не вреди. Нико не чује. Не видим Виду на обали, а знам да је ту негде. Лађа одмиче ли, одмиче. Граби ка дебелом мору.

Онда се досетим: ухватићу први брод за назад, што долази по још војске, па ћу да се вратим и нађем је. Тако ћу! Морам тако! Када смо пристајали на Крф, нађе ме марвењак па каже: – Јеротије, немој да се љутиш на мене. Такво наређење било. Боље и за њих и за нас. Њихов, коњски рат се, ето, завршио а наш ко зна кад ће. – Како се то коњски рат завршио? – Ово је међу последњим лађама, има још две, а онда ће митраљеска чета да ликвидира све коње, да не падну у руке непријатељу. И ту ја, Јеротије Павловић, од камена на сузу тврђи, седнем и почнем да плачем. Баш ме брига шта ће ко да каже и мисли. Није ме срамота. Гледајте, људи, слободно. Ево, плачем за кобилом, мојом Видом. Нико да се подсмехне…“ – Бошко Протић, „Лептир на бајонету Јеротија Павловића“, извор: Приче из Великог рата.

Дугогодишње ропство под Турцима довело је до тога да је на почетку деветнаестог века гајење коња у Србији било веома слабо. Због тога је Кнез Милош Обреновић још средином педесетих година 19. века установио државну ергелу у близини Ћуприје, која је касније пребачена на његово имање љубичево у Пожаревцу, где се и данас налази. њен основни циљ био је да побољша гајење домаћих коња, одабирањем и увођењем арапских и пунокрвних енглеских пастува.

Најзаслужнији за увођење коњичког спорта у Србију био је кнез Михаило Обреновић, који је 1863. године приредио прве трке у Београду на такозваном „Тркалишту” (на простору данашњих техничких факултета) с правилима која су одговарала правилима галопских трка у развијеном свету. Док је боравио у иностранству кнез Михаило је редовно посећивао коњичке трке, а сачувана је и слика на којој је приказан како вози сулке. За те прве трке у Београду кнез Михаило је својеручно саставио правила, а поред награда из државног буџета и сам је награђивао неке трке. Он је био и власник неколико пунокрвних енглеских коња који су учествовали на тркама. Нажалост, после атентата на кнеза Михаила, 1868. године, настаје пауза све до краја осамдесетих и почетка деведесетих година 19. века, када почињу да се стварају удружења љубитеља коњичког спорта. Прво удружење под именом „Коло јахача Кнез Михаило” основано је у Шапцу, крају Србије у коме је љубав према коњима можда и највећа. Касније су настала и друга обласна удружења која су сва, у част кнеза Михаила, имала у називу његово име.

Почев од деведесетих година 19. века, у Београду је Дунавско коло јахача „Кнез Михаило” почело редовно да одржава коњске трке. У почетку је то било на простору званом Бара Венеција, а затим су се трке двадесетак година одржавале на Бањичком пољу. У тим тркама углавном су учествовали домаћи полукрвни коњи, а тек пред Први светски рат почињу повремено да се појављују пунокрвни енглески коњи. Од 1904. године на Бањици је трчана трка под именом „Српски дерби”, али то је трка која је имала различита правила, и све до 1914. године трчана је за четворогода грла, на стазама различите дужине. Иако има мало фотографија које приказују атмосферу трка на Бањици, заслугом једног од првих филмских радника у Србији, Светозара Боторића, настао је филмски запис о тркама одржаним 1911. године.

Трке су са Бањице 1914. године пресељене на нови хиподром код Цареве ћуприје – први тркачки дан на новом хиподрому одржан је 27. маја 1914. године по старом календару, односно 9. јуна по новом календару. Занимљиво је да су те године трчана два Српска дербија – први за четворогода, а затим и за трогода грла. Нажалост, Први светски рат је прекинуо развој коњичког спорта па су трке у Београду настављене тек септембра 1920. године – те године одржана су само три тркачка дана. По завршетку Првог светског рата, припајањем Војводине, на чијем се подручју налазило неколико великих ергела пунокрвних енглеских коња, значајно се побољшао квалитет коња која су се такмичила на Београдском хиподрому. Полако је настајао један круг богатих људи, заљубљеника у коњички спорт, али са довољно новчаних могућности да набаве добре коње, пре свега из Француске и Мађарске, али касније и из Енглеске и Ирске, колевки коњичког спорта. Најзначајнији власници коња у то време били су богати индустријалци и земљопоседници: господин Влада Илић, браћа Ђока и др Гедеон Дунђерски, др Леон Којен, господин Јулије Лелбах, гроф Фрања Шенборн и многи други. Значајан допринос и даље је давала државна ергела „љубичево”.

Прва „права” тркачка сезона на Београдском хиподрому у организацији Дунавског кола јахача „Кнез Михаило” одржана је 1921. године. Те године установљена је и трка „Југословенски дерби”, на стази од 2.400 метара, за трогода грла, с правилима која су у потпуности одговарала онима у другим европским земљама са развијеним коњичким спортом. У свим земљама света „Дерби” је најважнија трка за одабирање пунокрвног енглеског коња. Поред „Југословенског дербија”, за трогода грла, такође по угледу на трке у Енглеској и многим другим државама, установљена су још два, такозвана „класика” – „Југословенски Трајал Стејкс”, на стази од 1.600 метара (од 1932. године) и „Југословенски Сент Леxер”, на стази од 2.800 метара (од 1929. године). Победници у све три ове трке добијају наслов победника такозване „троструке круне”.

Развој коњичког спорта доноси са собом и културни значај. Одлазак на коњичке трке постаје знак престижа у београдским монденским круговима. Појединим тркачким данима присуствује и више од петнаестак хиљада гледалаца обучених по последњој моди. Неретко су на тркама присутни и чланови краљевске породице.

Иако је Хиподром Београд, код Цареве Ћуприје, најстарији спортски објекат у Београду, традиција коњичких трка у главном граду много је дужа од историјата садашњег хиподрома. Прве модерне коњичке трке у Београду организоване су још 1842. године, а организовао их је енглески конзул Лојд Џорџ Хоџес у част султановог изасланика Сакиб-ефендије. Остало је забележено да су 14. априла 1863. године Кнез Михаило Обреновић и Српска влада организовали у Београду прве галопске трке на кружној стази. Хроничар најстаријег спортског обејкта у престоници Србије, новинар Живојин Јовановић бележи: „Прво београдско тркалиште било је уређено на месту иза гробља, поред Цариградског друма, где су тада приређивани вашари. То је простор на коме се данас налазе: део Булевара револуције, Правни факултет, хотел „Метропол“, Технички факултет и низ зграда у Улици 27. марта… Тркачка стаза била је у облику елипсе, дугачке 700 хвати (око 1.350 м). Линија старта и циља је била на Цариградском друму, у висини Кнежевог „чадора“ (почасне трибине) поред кога је била трибина за гледаоце. Коњи су кретали у правцу Вуковог споменика, а затим скретали према Улици 27. марта. Потом би обишли круг, поново избили на Цариградски друм и стигли до трибине.“

Оснивањем Дунавског кола јахача у Београду 1890. године активније се развија спортско коњарство а тркалиште се сели на простор данашње железничке станице тада називан Бара Венеција. Међутим, због непогодности терена, тркалиште се, сезону касније, сели на Бањицу. Баш ту је одржан први Српски Дерби у којем је славила Филка. Од 1905. године припадник Дунавског кола јахача постао је Владислав Рибникар, оснивач и директор листа „Политика“… „Као угледан члан управе Кола јахача, Рибникар се залагао и за изградњу сталног београдског хиподрома, што није остало без одјека. Министарство народне привреде, министар Јаша Продановић, уступило је Колу јахача земљиште код Цареве ћуприје 1912. године.“, стоји у рукопису Жике Јовановића.

Хиподром у Београду

Хиподром Београд саграђен је пред сам Први светски рат, а прва трка одржана је баш на Видовдан 1914. године, на дан атентата у Сарајеву. За ово земљиште Рибникар је водио полемике са професором Симом Лозанићем, деканом Пољопривредног факултета, који се залагао да се цела Топчидерска долина користи за експерименталне потребе факултета. На крају је на том месту ипак изграђен хиподром. Прве трке одржане су непосредно пред почетак Првог светског рата, током којег су биле прекинуте активности хиподрома. Прва сезона са 16 тркачких дана одржана је након рата 1921. године.

Хиподром код Цареве Ћуприје је најстарији спортски објекат у Београду. Указом Краља Александра од 15. новембра 1920. године Дунавском Колу јахача “Кнез Михајло” уступљено је дрзавно земљиште на бесплатан закуп на период од 75 година, “ради подмирења земаљске потребе у стварању сталне стазе за јавне коњске утакмице”. Указ је објављен у службеним новинама број 272 од 7. децембра. 1921.године. Те године одржан је први галопски дерби и прва трка града Београда, које од тада постају традиционалне. У септембру 1930. године одржане су прве касачке трке ревијалног карактера.

Златан период хиподрома, како се наводи у литератури, било је раздобље између два светска рата. Након смрти краља Александра Првог установљена је 1935. године трка на 200 метара са његовим именом, с обзиром на то да је био заштитник свих коњичких друштава. Такође, због заслуга установљене су и трке „Меморијал Владислава Рибникара“, а постављена је и његова биста на хиподрому. Спомен-биста Рибникара постављена је 1940. године, приликом педесетогодишњице од оснивања Дунавског кола јахача, а дело је вајара Душана М. Јовановића. Хиподром постаје државно предузеће 1948. године.

Хиподром у Београду и Михајловцу

Соколска коњица – У оквиру соколских друштава осниване су коњички одсеци. По Правилнику Савеза Сокола у сваком соколском друштву и чети требало је да се оснује јахачки одсек, ако је зато било довољно могућности. Јахање и вежбање на коњу било је део соколског теловежбачког система. Организовали су се излети, јавни наступи и такмичења. Јахање и вежбање на коњу било је по свим начинима војске Југославије. Уколико није било предњака за јахање у друштву, соколска друштва требала су да моле војску за помоћ. Дозволу за наступ добијали су чланови јахачког одсека тек ако су се показали довољно способни, по оцени водника њиховог одсека. На Свесоколском слету у Београду одржаном од 8. до 30. јуна 1930. учествовала је соколска коњица.. Соколска коњица извела је карусел. У Београду и другим градовима соколска коњица је доносила бадњаке из шуме. Соколска коњица учествовала је у поворци на слету у Прагу 1938. Јахачи одсеци нису били бројни због скупе и тешке обуке. Соколска коњица је обучавала своје припаднике да се случају рата придруже војсци у одбрани земље.

Соколска коњица 1930. у Београду

Злато није само лежало у кућама богатијих Шапчана; његов сјај и вредност почели су да утичу на свеукупни развој Шапца и Србије. Шабац је у том периоду био одмах иза Београда, а понекад је у много чему и предњачио. У дворишту Јевремовог конака први пут у Србији запрегнуте су кочије са два прелепа бела коња. Обер-кнез Шабачке нахије, генерал-дивизијар и један од најзнаменитијих Шапчана, просвећени Јеврем Обреновић, за све се интересовао; нарочито за добре и расне коње. Често се могло видети како момци водају његове коње по дворишту. Имао је велику збирку коњских орми за јахање. Иако је храмао при ходању, што је била последица заточеништва у београдској тврђави. Господар Јеврем је проводио многе дане на коњу и био изванредан јахач. Чим би сео у седло, ништа није указивало на то да је имао проблема при ходању. Сматра се да је Господар Јеврем био први у Србији код кога су се у коњушници могле видети јасле од мермера у облику шкољке. Сваког госта, по свршеном послу, водио је у коњушницу да му с поносом показује своје коње.

У Шапцу и околини велику популарност у народу уживале су коњичке трке. Оне имају дуготрајну вишевековну традицију. Још од старина, Шапчани су држали и одгајивали добре коње, приређивали кошије (трке на коњима) и поносили се добрим коњима. Овај спорт, као и много тога другог, зачет је у Шапцу, заслугом Господара Јеврема Обреновића.По народном предању, прва организованија и значајнија трка, одржана је у Шапцу око 1820. године. Година 1820, сматра се и означава као почетак коњичких трка у Шапцу, као и у Србији. Већ 1829. године, у част рођења сина Милоша, Господар Јеврем је заказао трку коња и велику гозбу. Шабачка штампа је овај догађај описала на следећи начин: „Најлепша и најзначајнија забава у програму тога весеља, биле су трке коња, на које су подолазили такмичари из разних места Србије и Босне.

У „први државопис Србије“, су ушли подаци из 1859. и 1866. године, да је у Шапцу и шабачком округу, тих година, било највише коња по броју становника у целој Србији. У периоду о којем говоримо, пожаревачки крај имао је, такође, велики број коња. Као последица тога, 1852. године, оснива се прва српска ергела у Ћуприји, која се 1858. године сели у Пожаревац и по кнегињи Љубици добија назив „Љубичево“ Али прави замах, развој и гајење расних грла, кренуо је када је дошло до оснивања коњичких клубова.

Први коњички клуб у Србији основан је у Шапцу. Заслугом угледних Шапчана, г. Панте Куртовића и његовог брата од стрица, Милосава, на Ђурђевдан 23. априла 1888. године, основано је Коло јахача „Кнез Михаило“ године 1890, мења назив у Дриносавско коло јахача „Кнез Михаило“. Године 1892. донет је Закон о помагању стрељачких и гимнастичарских и пет кола јахача у Краљевини Србији. Прво од тих кола Дриносавско коло јахача основано је у Шапцу 1888. У Хрватској, Босни и Војводини било је коњичких организација у местима са коњичким гарнизонима. Успешне коњичке трке у Шапцу и велики одјек који су оне изазвале, утицале су на стварање и других коњичких друштава у Србији. Прво — у Београду, потом у Крагујевцу (Шумадијско коло јахача), у Нишу (Моравско коло јахача), у Зајечару (Тимочко коло јахача), и др.

Шабачки гласник“ је, 1931. године, о хиподрому који је тада био међу првима у земљи, писао следеће: „На тркалишту је за трке било све прелепо уређено, и хиподром заузима прво место међу хиподромима у нашој земљи. Не би се много претерало, када би се поновиле речи једног одгајивача са стране, који је приликом једне своје посете шабачком хиподрому рекао: „ Па, ово изгледа као да сам у Енглеској, рецимо у Ливерпулу или у Епсому.“

Нова застава Дриносавског кола јахача — поклон краља Петра II Карађорђевића, освећена на Ђурђевдан, 6. маја 1938. године.

Свако веће место у овој равници између планине Цер и реке Дрине има и хиподром. Мачвански коњи победници су на бројним тркама у Београду, Шапцу, Бијељини, Будимпешти и другим градовима. Већина расних грла је увезена. Постоје људи који памте и бележе педигрее свих касачких коња. На посебан начин се одређују и имена ждребадима. Увек са почетним словом имена кобиле мајке, што омогућава да се прати родослов многих грла. По правилу имена имају осамнаест слова. Некада су читава имања давана да се набави нови коњ – да се освежи крв, како то кажу узгајивачи коња. Чини ми се да нико на свијету не воли тркаће коње као Мачвани. Мачвани су и у ратове одлазили на коњима. Нажалост, често су ти храбри ратници доношени пребачени преко коњских леђа. Један од њих је погинуо на коњу, али на њему није враћен у завичај. Сахрањен је тамо гдје је и погинуо. То је барјактар, заставник Мита Поповић из Синошевића код Шапца, учинивши на коњу херојско дело 1915. године у Ћићевцу.

Мита Поповић рођен је 1888. године у једној од најугледнијих фамилија у Србији тог времена. Сва три његова брата били су познати људи: најстарији Марко био је агроном, Раде ђенерал и Андрија пуковник. Мита је завршио је четири разреда гимназије и био је неко време и председник општине у Накучанима. Све четворица Поповића учествовала су у одбрани Србије у Првом свјетском рату. И то на коњима. Били су у биткама са Аустроугарима на Церу, Гучеву, Мачковом Камену и Колубари, а онда и против Немаца које је предводио фелдмаршал Мекензен када је његова солдатеска 1915. године пробила одбрану Београда.

Мита Поповић био је барјактар дивизијског коњичког пука. У Ћићевцу је његова јединица пружила жесток отпор Немцима 15. септембра 1915. године, али су, малобројни и слабије опремљени, попуштали пред јачим непријатељом. У неравноправној борби од целог коњичког пука остала је неколицина коњаника. Неки су предлагали да се предају, да не гину узалуд. Сви осим заставника Мите Поповића. Мита је лагано, као да се спрема у сватове а не у сигурну смрт, прво скинуо дивизијску заставу са копља, пољубио је и обмотао око свога тела. Извадио је сабљу из корица, високо је подигао десном руком, а у левој је држао официрски пиштољ, па је на свом риђану у галопу јурнуо на запрепашћене Немце. Када се сасвим приближио првим непријатељским редовима, немачки официр је командовао паљбу. Мита је изрешетан мецима, обмотан дивизијском заставом војске Краљевине Србије, пао са свог коња. Мекензенови војници били су задивљени херојством српског заставника на коњу и високим схватањем војничке части, па су пренели тијело Мите Поповића у Ћићевац и уз највеће почасти сахранили га на сред главног градског трга. Подигли су му и споменик са натписом: Овде почива један херојски Србин. После почасног плотуна, немачке трупе су продефиловале поред гроба храброг српског заставника. Сличних прича о јунацима коњаницима, који су показивали како се брани отаџбина има на претек у равницама поред река Саве и Дрине. Ново време донело је нове обичаје и начине ратовања. Коњаника више нема у нашој војсци.

Прича о коњу Ацули из мачванског села Узвеће је ратна одисеја јер је са својим власником прошао сито и решето, ратова од 1912. до 1918, укључујући и повлачење преко Албаније. Доживео је дубоку старост и сахрањен уз све војничке почасти. Ова величанствена животиња припадала је Драгомиру Рајићу (1886 – 1974), земљораднику из села Узвеће, удаљеном петнаестак километара од Шапца. Био је то снажан јахаћи коњ, сјајне црне длаке, о коме је Драгомир бринуо од како се радио, па се међу њима врло рано успоставила чврста веза. Драгомир је као борац коњичког пука Дринске дивизије војевао у оба Балканска и Првом светском рату, а пошто је и Ацула био војни обвезник, морао је да га води са собом. У Мачви је, иначе, одувек било добрих коњаника, а било је уобичајено да се заједно регрутују коњ и власник, јер нико није могао боље да брине о потребама коња од његовог господара. Драгомир и Ацула учествовали су у Кумановској и Брегалничкој бици, да би потом наставили ратовање у Првом светском рату: Церска, па Колубарска битка, а у међувремену борбе на Дрини и Мачковом камену. Уследило је повлачење преко Албаније, када је Ацула током снажних мећава у Албанским гудурама грејао свог господара и спасао га од смрзавања. Стигао је Драгомир са коњем и на Крф, а потом су учествовали у пробијању Солунског фронта. По повратку у Србију, стигли су све до Осијека, где је Драгомир са коњем демобилисан, па су се 1919. године вратили кући у Узвеће.

Једна од најтежих препрека коју је требало савладати у Албанији била је река Маћа, око које је био мочварни терен… Ту су страдали многи наши људи. А Ацула је увек ишао први, пре других коња, јер је увек требало да један коњ први пређе препреку – реку или јарак, да би и остали кренули за њим. Ацула је био толико добро дресиран да је Драгомир давао и другима да га јашу када је требало савладати неку препреку. По повратку у Узвеће Драгољуб је Ацули „дао вољно“ до краја живота. Није му дао да ради сељачке послове, нити да вуче чезе, јер је рачунао да је своје одужио. Хранио га је и неговао. А када је 1932. године Ацула угинуо, Драгомир је позвао своје преживеле саборце на његову сахрану. Сахранио га је као што доликује борцу, уз све војничке почасти. Ацула је сахрањен на ободу села, поред пашњака на којем је за живота пасао. Својевремено су Рајићи на том месту имали и једну колебу. Драгомир је свакога дана радио на њиви, а пошто је био дружељубив, често су му свраћали пријатељи, са којима је, уз ракију, претресао свакодневне проблеме и пребирао по успоменама. Ацулу, кажу, никада није заборавио.

За време првог балканског рата коњица се користила за извиђање испред предњег краја. У току ноћи, коњица се повлачила на преноћиште иза обицне песадије. Извиђање су вршили по водовима (око 40) или ескадронима (160 сабаља), на даљину до око 40км, а везу су одрзавали куририма и хелиографима (огледала). Српска војска је у Балканским и Првом св.рату имала коњичку дивизију и у свакој пешадијској дивизији коњички пук. Пук снаге 4 ескадрона је био у дивизијама I позива. У дивизијама II позива је био дивизион снаге 2 ескадрона. Коњичка Дивизија је била састава две Бригаде од по два пука. Командант коњичке дивизије био је кнез Арсен Карађорђевић, дете кнеза Александра и кнегиње Персиде, млађи брат краља Петра I Ослободиоца, унук вожда Карађорђа и праунук кнеза Алексе Ненадовића.

У Првом и Другом балканском рату учествовао као командант коњичке дивизије и борио се у биткама код Куманова, Брегалнице и Битоља. Његови саборци касније су причали о чудесном јунаштву и вештини командовања коју је испољио током гоњења Џавид-пашиних одреда кроз Албанију. Посебно је запамћена његова улога у борбама на положајима око реке Брегалнице који су били названи „бестрашински“, ту је изненадним и силовитим налетом своје коњице помогао пешадији па је одмах био сломљен отпор бугарске војске и добијен рат. Постао је омиљен код војника јер је, поред осталог, увек боравио на првој линији фронта. У току свог бурног живота учествовао је у девет ратова и имао четрнаест двобоја. Од свих официра у нашој историји имао је највећи број одликовања. Рођен у изгнанству упокојио се у изгнанству, 19. октобра 1938. у Паризу. Његов син, тада први намесник, уз највише државне и војне почасти сахранио га је у крипти цркве Св. Ђорђа на Опленцу.

Начелник стаба Команде коњичке дивизије био је потпуковник Милан Туцаковић (касније ђенерал). Милан Туцаковић, син Тодора Туцаковића из Груже, родио се 1871. у Крагујевцу. Гимназију завршио у Крагујевцу, Војну Академију у Београду, Државни питомац у Француској пешадији 131 Орлеански пук. Произведен у ђенералног пуковника 1914. године, у ђенерала Српске војске 1918 а у Армијског ђенерала 1923. године. Делегат Врховне команде и краљевске владе у Софији, Помоћник начелника Ђенералштаба и на крају Командант Загребачке Армијске Области 1921 – 1925. Умро је 1936 у Крагујевцу и сахрањен на Варошком гробљу.

Састав југословенске краљевске војске изгледао је овако: Штаб Врховне команде, три штаба групе армија, седам штабова армија, 28 пешадијских дивизија, три коњичке дивизије, једна гардијска коњичка бригада, два планинска одреда, 16 здружених одреда, 16 граничних посадних пукова, две тврђавске команде (у Боки Которској у Шибенику). Као самосталне команде биле су Ваздухопловство и Морнарица, са свим пратећим установама.

Коњичке јединице ВКЈ – Војске краљевине Југославије

1.коњичка дивизија ВКЈ – Коњичка дивизија, је имала око 6—7.000 људи, била је наоружана слично пешадијским јединицама. Имала је: -штаб; -1.коњичку бригаду од 2 до 3 пука (пук је имао 4 .ескадрона, 1 митраљески ескадрон, 1 технички ескадрон, бојну и трупну комору); 1.дивизион коњичке артиљерије (4 батерије, од којих 1 пт батерија); 1.бициклистички батаљон (3 стрељачке и 1 митраљеска чета); 1.понтонирски ескадрон; 1 хемиски вод; 1 ескадрон за везу; 1 допунски коњички дивизион (2 ескадрона, 1 митраљески ескадрон, 1 технички ескадрон и 1 бициклистичка чета); -позадинске јединице и установе. Покушај да се 3. коњичка дивизија делимично моторизује није успео, пошто нису могла да се обезбеде потребна моторна возила.

Коњичке јединице ЈВУО – Југословенске војске у отадџбини

Коњичке јединице ЈВУО ( Југословенске војске у отадџбини) – У својим првим сударима са Немцима, српски ројалисти претрпели су знатне губитке, посебно у официрском кадру, а заједничке акције са партизанима довеле су само до сурових репресалија. Пуковник Дража Михаиловић се одлучио за тактику класичних покрета отпора, притајити се, непријатеље узнемиравати пасивним отпором, у директне сукобе улазити само у самоодбрани, повремено вршити саботаже и мање герилске нападе. За то време изграђивати довољно јаку организацију спремну да у “одсудном моменту” изведе општи устанак кроз фронтални сукоб.

Нова реорганизацији ЈВУО изведена је по територијалном начелу. Војне јединице директно су биле, по принципу обрнуте пирамиде, везане за село,општину и срез. Оперативне јединице биле су јединице под оружјем: илегални, тзв. шумски одреди, формирани у чете, батаљоне, бригаде и корпусе. На сваки срез, долазила је по једна бригада. И организација територијалних јединица изведена је по срезовима.

Војна организација почивала је на Упутству број 5 које је Михаиловић издао 14. фебруара 1942. године. Упутство је предвиђало чету као основну јединицу, батаљон од 2-3 чете, бригаду од 3-5 батаљона и корпус од 2-5 бригада. Најважнији део оперативне војске била је бригада, замишљена као мобилна, покретна јединица која ће изводити сложене операције, али ће и она, све до 1944. године, остати везана за своја села. Формација бригаде прописивала је да она има: 1) штаб бригаде, 2) штабну чету, 3) коњички ескадрон, 4) пионирски вод и 5) штабну комору. Нова војна реорганизација изведена је у јуну 1942. године, а била је условљена унутрашњим потребама али је подстицај дошао и споља.

Коњаници Недићеве СДС – Српске државне страже у Београду

Србија је у току Другог светског рата, од 1941. до 1944. године, била земља под окупацијом немачког Вермахта. Врховну власт на овој територији представљала је немачка војна управа позната као Војна Управа у Србији (нем. Militärverwaltung in Serbien), док су домаће органе власти, подређене војној управи, чиниле две српске владе: Комесарска управа Милана Аћимовића (1941) и Влада народног спаса Милана Недића (1941—1944). Подручје окупиране Србије обухватало је већи део територије касније познате као Централна Србија, северни део Косова, околина Косовске Митровице, и Банат, који је имао специјалан статус у оквиру Србије и локалну немачку управу.Српска државна стража – СДС је била организациона полицијско-војна јединица Министарства унутрашњих дела Владе народног спаса на чијем челу је био Милан Недић, која је деловала на територији окупиране Србије у Другом светском рату, од октобра 1941. до октобра 1944. Званично је формирана 3. марта 1942. За све време рата била је најбројнија квислиншка формација. Попуњавали су је жандарми бивше Краљевине Југославије, четници Косте Пећанца, легализовани четници Драгољуба Михаиловића и мањи део присилно мобилисаних. Била је под непосредном контролом Војне команде Вермахта, а деловала је самостално обављајући класичан полицијски посао који је био у надлежности Министарства унутрашњих дела као што је одржавање јавног реда и мира, привођење преступника, разбојника, убица и других криминалаца.

Коњички ескадрон Народне милиције у Београду 1947.

Војна вежба 1948.

Године 1946. упућен је распис среским и градским Управама Народне милиције да упуте милиционаре који су у току НОБ-а служили у коњичким јединицама да се јаве у Београд. Тако је априла 1947. године основан Коњички ескадрон Народне милиције у Београду и Коњичка школа. Ескадрон је убрзо постао елитна јединица. Коњи су углавном куповани од војвођанских сељака, и по Србији а били су смештени у шталама на простору где се сада налази хотел „Југославија“.

На хиподрому Београд 1949.

1941-1981: Формиране су и две коњичке бригаде, оснивају се самостални коњички водови и ескадрони. На крају рата у јединицама ЈА нашло се око 80.000 копитара, а крајем 1945. тај број смањен је на 38.000 копитара. У саставу МНО 20. јула 1945. формиран је орган Инспекција коњице, а 6. августа исте године формирају се три коњичке бригаде, и то: у Нишу у саставу 1. армије, у Чаковцу у саставу 2. армије и у Суботици у саставу 3. армије. 1959. су у оквиру свеобухватне реорганизације ЈНА расформиране коњичке јединице. Убрзаном модернизацијом ЈНА број коња у јединицама се смањује и 1980. године се своди на око 700 грла (планинске и брдске бригаде и гранични одреди).

Аутомобили су тада били реткост па је коњица била неопходна за свакодневну полицијску службу. Полицајци су патролирали на коњима у центру Београда, по калдрми, али и по парковима и излетиштима: Топчидер, Калемегдан, Ада Циганлија, Авала, Ушће и приградским насељима, бринући о личној и имовинској сигурности грађана. Савремена превозна средства успела су да потисну коње у историју.

Миливоје М. Мијатовић у ШРО Ветеринарске службе у Сарајеву 1956.

Мој покојни отац Миливоје М. Мијатовић – Мијат, доктор ветеринарских наука, ђак генерације чувене Шабачке гимназије, полаже пријемни испит и уписује Медицински факултет у Београду. На почетку првог семестра, пре и него је приступио настави, бива упућен на разговор са партијским-комунистичким секретаром факултете. Тада му је саопштено : „ Ти не можеш да студираш медицину, будеш доктор и радиш са људима, јер ми добро знамо да долазиш из познате четничке и радикалске фамилије. Документа су ти пребачена на ветерину, да будеш марвењак, радиш са стоком, па њој шири идеологију.“ На Ветеринарском факултету у Београду био је студент генерације. Тада су дипломиране ветеринаре слали у ШРО – Школу резервних официра Ветеринарске службе у Сарајеву, одакле је после обуке прекомандован у коњичку јединицу у Словенију. Од целе његове муке бар су остале за успомену ове фотографије.“ – Синиша Мијатовић

И данас полицајци коњаници патролирају Кнез Михајловом улицом, Калемегданом, Адом Циганлијом и Кошутњаком изазивајући дивљење код грађана нарочито деце и омладине. Нарочито је занимљиво учешће у свечаним дефилеима и дружење са грађанима на манифестацијама које организује локална заједница.

Коњаници у склопу Полицијске бригаде, Полицијске управе за град Београд.

Коњичке патроле постале су незаменљиве и за одржавање јавног реда и мира на јавним скуповима већег ризика, обезбеђење фудбалских утакмица и других спортских и културних манифестација. Полицајаци коњаници обављају послове у специфичним условима. Коњи које јашу морају бити обучени, мирни, снажни и издржљиви.

Полицајци коњаници се свакодневно брину о коњима. Изводе их, јашу, лонжирају, најахују, брину се о њиховој хигијени, чисте их, тимаре и негују. Свакодневном обуком одржава се кондиција и форма полицајаца и службених коња и усавршавају технике јахања. Чета коњаника, са 30-ак коња, трећег батаљона  Полицијске бригаде, данас ради у склопу Полицијске управе за град Београд.

Za STV USA Siniša Mijatović

(Visited 586 times, 1 visits today)

You might be interested in

LEAVE YOUR COMMENT

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*