ЗАПОСТАВЉЕНИ БЕОГРАЂАНИН

Био је боем, познат по многим забавама које су организоване у старом Београду.

 

ЗАПОСТАВЉЕНИ БЕОГРАЂАНИН

Мика Алас, име које представља синоним за највиша достигнућа у једној области националне културе, знан не само прегаоцима науке, већ и обичним људима. Човек своје средине, али и научник светског гласа. Успео је да нашу научну средину изведе из заосталости и отвори просторе новим нараштајима математичара.

ЗАПОСТАВЉЕНИ БЕОГРАЂАНИН Михајло Петровић Мика Алас

Био је боем, познат по многим забавама које су организоване у старом Београду, али не у некашњој јакшићевској или садашњој монденско-кичерајској Скадарлији, већ у једноставним и оригиналним дунавским или савским механама и кафанама. У том погледу и по оригиналности, посебно по самом пореклу, Мика Алас је био далеко изнад извиканих Ђуре Јакшића, Чича Илије Станојевића, Стевана Сремца или бројних назови поета, а најчешће само пијанаца. Ко је, уосталом, боље од њега, рођеног у Београду, београдског калдрмаша, стасалог и сраслог са дунавским и савским аласима, познавао дух тадашњег градa. За њега би сасвим поуздано могло да се каже да је представљао симбол тог старог града, начина живота и поимања традиције.

ЗАПОСТАВЉЕНИ БЕОГРАЂАНИН Михајло Петровић Мика Алас

Михајло Петровић је рођен у самом срцу Београда, 1868. године , последњих дана друге владавине Михаила Обреновића , по коме је, ваљда, добио и име, на Савској падини. Његов отац беше свештеник и професор Богословије; умро је млад, па је Мика, поред мајке, са браћом и сестром, одрастао у кући свога деде по мајци, Новице Лазаревића, протојереја београдске Саборне цркве. И Микина браћа су млада помрла, а сестра Мара се удала за Живојина Перића , професора Правног факултета Велике школе и каснијег Универзитета београдског. Дедина кућа, у којој је Мика провео своје детињство и младост, налазила се у старом, српском крају Београда, близу Варош-капије, дворца кнегиње Љубице и Саборне цркве, уз зграду Митрополије, а садашње Патријаршије. Лежала је баш на самој ивици савског брега и, са те висине, гледала на Саву и на Дунав, на оне две реке на којима је прово детињство је провео на рекама, а образовање је стекао у друштву највећих великана српске науке и културе попут Милорада Митровића, Јована Цвијића и Павла Петровића. Ова генерација Прве београдске гимназије итекако је утицала на еманципацију оријенталног српског друштва крајем 19. и почетком 20. века.

ЗАПОСТАВЉЕНИ БЕОГРАЂАНИН Михајло Петровић Мика Алас

Након завршене гимназије био принуђен да даље образовање потражи у Паризу. На Природно-математички одсек Филозофског факултета Велике школе Петровић се уписао 1885. године. Он није студирао математику јер тако специјализоване студије нису постојале, већ је равноправно учио и друге предмете. Већ при крају прве године студија, тј. 1886. Петровић је написао један семинарски рад из математике. Студије је завршио јула 1889. У септембру исте године шаље га деда Новица у Париз да се спрема за пријемни испит у “Ecole Normale Superieure”, гласовиту по тешким пријемним испитима, строгим и високим режимом студија са професорима светског гласа.

ЗАПОСТАВЉЕНИ БЕОГРАЂАНИН Михајло Петровић Мика Алас

Период Петровићевог студирања у Паризу пада у време када је француска математичка наука достизала једну од својих кулминационих тачака. Студије је започео о свом трошку, а од 1892. добио државну стипендију. На Сорбони је дипломирао математичке науке 1891. године, а физичке науке 1893. године. Као најбољи студент своје генерације присуствује пријему код председника Француске републике 1893, а исто тако и 1894. године. Радио је на припреми доктората и 21. јуна 1894. године одбранио је докторску дисертацију на Сорбони, пред комисијом професора Шарл Ермит, Емил Пикар и Пенлеве и стекао степен Docteur és sciences mathematiques (доктор математичких наука). Његов докторат је био из области диференцијалних једначина, чиме је стекао академску титулу доктора математичких наука као први студент са Балканског полуострва. Дакле, са непуних 26 година др Михаило Петровић био је изузетно образован човек који је по најоштријим светским мерилима и сва славна имена професора светске науке, успео у тако кратком року да стекне дипломе математичких и физичких наука, и уз то да одбрани докторску дисертацију на Сорбони. Ево, шта је у вези са тим написао Милутин Гарашанин који се тада исто налазио на студијама у Паризу, а касније се посветио политици: “Одбрана теза г. Михаила Петровића била је у правом смислу речи бриљантна. По свршеном испиту Председник га је поздравио врло лепом и дирљивом беседом у којој му је рекао да је он — г. Петровић — правио част Нормалној школи, да је он показао успехе који су у њој ретки и да ће њега његови професори памтити и у његовој далекој отаџбини са својим симпатијама пратити. Свој говор завршио је Председник, г. Хермите, прокламујући да је г. Петровић доктор математичких наука. Са моје стране имам да додам само то, да сам био дубоко дирнут доказима пажње и симпатија којих сам према г. Петровићу био сведок од стране оних што данас у највишим врховима науке математичке светле. У тој грани науке г. Петровић је већ унео српско име на достојан начин у научни свет. Г. Петровић је једна наша врло озбиљна тековина за науку. Тај младић чини част Србији”.

ЗАПОСТАВЉЕНИ БЕОГРАЂАНИН Михајло Петровић Мика Алас

Докторирао, такође на Сорбони, годину дана пре рока, 1894. године, са дисертацијом “О нулама и бесконачностима интеграла алгебарских диференцијалних једначина” којом је изазвао велику пажњу научне јавности. Четири године провео је изучавајучи математику и физику на Сорбони где је и дипломирао као најбољи студент генерације и био примљен код Председника Француске два пута , 1893. и 1894. године. Са студија, из Париза 8. фебруара 1894. Петровић између осталог пише свом деди Новици Лазаревићу: “Имам да вам јавим једну вест: и ове сам године, као и лане, позват са још четворо другова из ове школе код Председника Републике на забаву која ће бити кроз три недеље. Немојте молим вас то никоме причати, јер ће вам ретко ко веровати од оних који су ме видели летос босога, са исцепаним туром носећи оне штуке које сам хватао у Макишком виру. Обавезан сам, хтео не хтео, да идем, а то ћу учинити толико пре што ми је ово последња година што сам овде, и у исти мах последња прилика за такву почаст; кад се будем вратио кући, зацело пре ће ме чича Арса позвати на весеље но Карно. Лане сам био лењ — а и није ми било до тога — да вам пишем, о томе шта сам видео и како сам се провео; обећавам вам да ћу ове године бити опширнији, ма да не марим баш много, ни ја ни ви, за такве ствари.”

ЗАПОСТАВЉЕНИ БЕОГРАЂАНИН Михајло Петровић Мика Алас

Живот у престоници Француске обликовао је личност младог Петровића. Током 1897. године Петровић је конструисао тзв. хидроинтегратор, аналогни рачунар који је био у стању да решава две класе диференцијалних једначина, који многи научници сматрају претечом плотера. Три године касније ова је машина била изложена у Српском павиљону на Светској излозби у Паризу, 1900. године и осваја златну медаљу. Одали су му признање светски научници ,Камке, Прајс, Морен. Руска, пољска и америчка наука одале су Петровићу признање као предсказатељу једне нове савремене науке “кибернетике” чији је утемељивач касније био Норберт Винер.

ЗАПОСТАВЉЕНИ БЕОГРАЂАНИН Михајло Петровић Мика Алас

Иако је као тек свршени доктор имао неколико понуда да као стални професор предаје на европским универзитетима, млади Михајло Петровић одлучује да прихвати предлог Александра Обреновића, враћа се у Београд 1894., када је 22. октобра/3. Новембра указом краља постављен за редовног професора Велике школе у Београду. Када је она 1905. прерасла у Универзитет, постављен је, првим указом, са још седморицом колега, за професора Универзитета на ком је остао до пензионисања 1938. године. Михаило Петровић био је ђак Димитрија Нешића, професора више математике на Лицеју. Већ на Лицеју показао је интересовање и таленат за математику, али је у два маха добијао награде и за светосавске темате.

ЗАПОСТАВЉЕНИ БЕОГРАЂАНИН Михајло Петровић Мика Алас

На Дунаву уочи Првог светског рата. “Да нисам добио тај један глас више на стечају за професора Велике школе, никада се математиком не бих бавио. Живео бих на рекама Србије, не на броду, већ у чуну” – говорио је Петровић.

Алас је у то време један од највећих стручњака у свету за диференцијалне једначине. Предавао је многим генерацијама студената, све до одласка у пензију 1938. године. Године 1897. је постао дописни члан Српске краљевске академије и дописни члан Југословенске академије знаности и умјетности у Загребу. Редовни члан Српске краљевске академије постаје 1899. године, када је имао 31. годину, као један од најмлађих чланова у њеној историји.

ЗАПОСТАВЉЕНИ БЕОГРАЂАНИН Михајло Петровић Мика Алас

Он је, као већина људи тога доба, држао до свог војног чина “резервног инжењерског пуковника”, па је сарађивао са војском, нарочито на пољу криптолографије. Његови системи “шифровања” били су у употреби у војсци и дипломатији. Проналазак “даљинар” откупљен је и реализован за потребе Војнотехничког завода у Крагујевцу и Русији. Конструисао је и један тип “зупчастог преносника” који је био претеча аутоматских мењача на аутомобилима. Његов “Вечити календар” реализован је у више хиљада примерака. Године 1941. он је поново позван у рат као резервни официр, Немци су га заробили али су га после неког времена пустили због болести. 8. јуна 1943. професор Михаило Петровић умро је у свом дому на Косанчићевом венцу у Београду.

Проблеми, пред којима данас остају немоћна средства математичке анализе, не морају до века такви остати; тешкоће, несавладљиве за данашње математике, могу бити играчка за сутрашње.” – Мика Алас, 1914.

Оно што је допуштено онима који имају за собом велики научни багаж и који су много урадили па у нечему и грешили, не мора бити допуштено и онима код којих оно што су урадили није много наспрам онога у чему су грешили.” – Мика Алас, 1923.

ЗАПОСТАВЉЕНИ БЕОГРАЂАНИН Михајло Петровић Мика Алас

Објавио је велики број проналазака, научних радова, уџбеника и путописа са својих поморских путовања. По свом научном раду и резултатима Михаило Петровић Алас спада у највеће српске математичаре, једини математичар међу 100 најзнаменитијих Срба. Његова заслуга је посебно велика што је био оснивач београдске математичке школе, из које проистекао велики број његових ученика који су наставили његово дело. Све докторске дисертације из математике одбрањене на Београдском универзитету од 1912. до Другог светског рата, биле су под његовим менторством. За свој обиман и плодоносан рад Михаило Петровић је биран за члана више академија наука (Београд, Загреб, Праг, Варшава и Букурешт) и научно-математичких друштава (Београд, Париз, Праг, Краков, Лајциг, Лавов, Палермо, итд.). Поред наведених патената, објавио је 14 монографија и око 260 стручно-научних расправа. Први докторат из математике, а други на Универзитету у Београду, израђен је под менторством Петровића (кандидат: Младен Берић, одбрањен 13.05.1912). Касније је код њега докторирало још 10 математичара, а поред тога извео је и више од 40 генерација математичара на пут просвете. Поред тога, примио је више одликовања: ордење Светог Саве петог до првог реда, медаљу Милоша Великог, орден Белог орла, Орден румунске круне, итд.

Био је учесник Балканских ратова и Првог светског рата као официр, и после рата је био резервни официр. Мика је обавезни ђачки рок у сталном кадру одслужио у београдском гарнизону. По одслужењу ђачког рока положио је испит за резервног пешадијског официра. Последњих година прошлог века наша је војска оскудевала у инжењерским официрима, нарочито резервним. Потреба да се тај кадар прошири указала се за време грчко-турског рата 1897. године. Тада је Министарство војно откомандовало из пешадије око 100 резервних официра са факултетском епремом, инжењера и професора математике и физике и распоредило их по инжењерским резервним трупама. Сви тако откомандовани официри морали су претходно свршити нарочити стручни једномесечни инжењерски курс који је одржан у две партије, у два узастопна месеца у Нишу.

По свршетку тога курса полагао се испит. Ко је положио тај испит, остајао је и даље пешадијски официр распоређен у инжењерији, а ко није положио – враћен је у пешадију. Мика је откомандован из пешадије у инжењерију, био на првом инжењерском курсу и положио одговрајући испит,бива у чину поручника, затим полаже и стручни ислит за чин инжењерског капетана. Програм за тај испит био је онда апсолутно исти као и за чин активног инжењерског капетана. По повратку са тог курса одмах се почео спремати за тај испит. После два месеца непрекиднога рада, пријавио се и полаже испит у марту 1898. године током 8 дана. Наскоро после тога дефинитивно је преведен у инжењерску струку. Та промена прослављена је врло бурно аласком вечером у Нишу. Од целе оне групе 100 откомандованих пешадијских официра једино су Мика и Миланковић положили стручни војни инжењерски испит и у том роду оружја дотерали до чина резервног инжењерског потпуковника.

Права поезија и истинска наука имају не само додирних тачака, већ чак и дубоких не само додирних тачака, већ чак и дубоких заједничких црта. Једна од таквих црта, и то баш она у којој је по кашто тешко и разазнати шта је ту наука, а шта поезија, јесте откривање и искоришћавање сличности међу диспаратним елементима и фактима.” – Мика Алас, 1925.

Математика будућности неће се састојати искључиво у формирању једначина, неједначина и у израчунавањима. Тај моћни и суптплни инструменат људске логике, у случајевима кад за то буде имао подесну основицу, даваће одговоре не само на питање колико, већ и на питање како.” – Мика Алас, 1933.

Упоредо са извођењем наставе, Петровић се бавио научним радом. Захваљујући њему, математичке науке у Србији први пут излазе на сцену на којој су и данас присутне. Петровић је дошао до импозантних резултата у диференцијалним једначинама, теорији функција, алгебри и рачунарству. Објављивао је научне радова у најугледнијим часописима света. Његовим резултатима користили су се многи наши и страни научници или су о томе писали. Неколико диференцијалних једначина, специјалних функција и неједнакости носе име “М. Петровића”, а чувени математичар Картан записао је да Петровић припада групи ретких научника који су засновали нове научне дисциплине (математички спектри, математичка феноменологија и интегрална математика).

Данас је већ историјски сигурно да је преокрет у математичким наукама у Србији започет појавом Михаила Петровића. Петровићев научни пут значио је много И већ припада историји, оном херојском добу када је мала Србија створила своју културу и успевала да и својим културним постигнућима продире у свет.” — писао је академик Радивој Кашанин.

Михаило Петровић је друговао са обичним људима Савамале, Дунава, а био је веома виђен у кругу високих интелектуалаца. Овакав сплет пријатеља од академика до рибара, од професора Универзитета и правника до једноставних виноградара — можда је јединствен на нашем поднебљу. Своје “ја” подредио је подједнако и рибару — мештару Бури Пупи, и младом Јовану Карамати, и пријатељу Јовану Цвијићу а и виноградару Јеремићу. Бринуо је о старим и изнемоглим коранџијама Доњег Дунава истом снагом као и о младим сарадницима у науци. Његов очински поглед на прве научне кораке својих ученика Младена Берића, Симе Марковића и других имао је исто значење као када почетнике—рибаре учи лапташу и алову. Овакво јединство погледа на живот чинило га је великим. Петровићева околина знала је за ово и његово присуство богатило је завичај из дана у дан.

Живео је у својој скромној радној соби на Косанчићевом венцу у Београду. Гвоздени, војнички кревет, једноставан писаћи сто и неколико мајсторских писама рибара о зиду. Једноставан у погледима на живот, није подлегао слави која му је свакодневно пристизала из кругова науке. Имао је своје назоре, живео је сам да би могао своја умећа да пружи сваком. Михаило Петровић стално одлази својим рибама и у том свету тишине налази језгро Природе. Као рибар хуман је и у том послу испољава све своје карактеристике племенитог човека. После рата, тачније 1920. године Београдом је владала глад. Са каквим је еланом и поносом Петровић ловио рибу у Сави и Дунаву и на Великој пијаци бесплатно делио народу. Забележено је, да у критичним данима глади, Петровић одсуствује са часова наставе на Универзитету да би што више уловио рибе и поделио народу.

Није волео скупове, почасти и славља. Једноставно, бежао је од тога. Ниједном није одржао јавно предавање на радију или Коларцу. Спутавао је сваку популарност и кићење славом и себе, и својих сарадника. Када је Београдска математичка школа између два рата имала завидне резултате светских размера, Петровић пише анонимно приказ о својој школи математичара под називом Кошница математичара без навођења иједног имена. Супротно другим природама људи — научника и погледима на свет, као што је рецимо Милутин Миланковић (1879—1958), Петровић о себи приватно није написао ниједне речи! Оно што је у младости прикупио, дознао, зарекао — то је остало трајно. У младости је био скроман и једноставан, пун духа и лепоте живота.

Милутин Миланковић у својим мемоарским радовима често је истицао скромност и једноставност Михаила Петровића. Углађен хабзбуршки грађевински инжењер Миланковић, поносан на све лепоте и раскоши Беча, пожелео је да упозна знаменитог српског математичара чији су научни радови прешли уске међе и постали власништво светске науке. Ево, како то професор Миланковић описује. “Живо сам желео да га упознам, али ми се за то није пружила прилика, а и устручавао сам се да, неоквалификован, ступим пред човека толико славног као што је он био. Тек кад сврших своје студије и постадох доктор техничких наука, ја се, приликом једног кратког боравка у Београду, у првим данима године 1905, одлучих да га посетим. Потражих га у згради тадање Велике школе коју сада зовемо старом зградом Универзитета. Кад уђох у њу, обратих се њеном портиру, домаћину, овим речима: “Молим вас, да ли је ту господин доктор Михаило Петровић, и могу ли с њим говорити?” Домаћин, један стари чичица, погледа ме као да сам га ословио на кинеском језику. Ја понових питање штогод сам јасније могао. Он ме премери од главе до пете, па рече: “Не познајем! – “Како да не познајете?” узвикнух, “нашег славног математичара, познатог у целом свету!” Он се тада присети: – Јес’, јес’, то је наш Мика! Сад ћу да видим!” – Па се окрете другом једном служитељу који је стајао близу степеница: “Жико, богати, тркни горе и види да ли је ту Мика!” После неколико тренутака појави се тај служитељ на средњем краку степеница и викну нам одатле: „Ту је Мика!” Попех се горе у Петровићеву собу, где ме он пријатељски дочека.”

И на крају Петровићевог радног века, у Свечаној сали Универзитета у Београду спремала се светковина. Дана 17. новембра 1939. врло скромно, у “породичном кругу”, и у присуству министра просвете, ректора Универзитета и декана Филозофског факултета, Михаило Петровић је промовисан за почасног доктора филозофије Београдског универзитета, на основу одлуке Савета Филозофског факултета од 1. јула 1938. Као човеку коме су биле туће речи титула, свечаност, јубилеј, име, положај, истицање, или пак ситничарство, љубопитљивост, злоба и слично, колеге и ученици, као и просветне власти припремили су у тајности прославу. На неколико минута пре почетка прославе — промоције, а непосредно после одржаног часа својим студентима, са скоро неизбрисаним рукама од креде, присуствовао је овој тако чудно режираној прослави. На крају свега дао је Први пут кратку изјаву за новине: “Бог је сведок да овоме ништа нисам крив.”

МИКИНА ОПОРУКА : “Ја сам већ у годинама – што сам урадио, урадио… Ако се жив вратим са овог путовања – то је чист ћар. Ако, пак, на путу умрем – ништа не мари. Бићу сахрањен тамо где ме смрт снађе. Најбоље ће бити ако умрем на лађи, па ме баце у море да ме рибе поједу и освете ми се што сам их много ловио и јео. Ми, Срби, смо иначе навикли да се сахрањујемо у мору. Знате већ да постоји “плава гробница” у Јонском мору, поред острва Вида, “острва смрти” у близини Крфа, па неће ни мени сметати да одем у неко море. Бар се нећете мучити око моје сахране.” – из књиге “Моје успомене и доживљаји 1919-1945” Тадије Пејовића, Микиног асистента, касније професора математике Београдског универзитета.

Живот Михаила Петровића личи на роман, а његов лик на портрет књижевног јунака. Да није био изузетан, не би се ни определио за Српску књижевну задругу, да своја путовања, сазнања, открића — штампа у књигама ове установе, која се у његово време ближи својој педесетој години. Летопис живота и рада Михаила Петровића има више од 600 страна. Написао га је најбољи познавалац Мике Аласа, Драган В. Трифуновић, свестрани приређивач његових књига, а објавила Српска академија наука и уметности. Тај летопис представља велику лекцију наше науке и културе. Милутин Миланковић, који је с Миком делио “сопче” на факултету, и ово је рекао о Аласу: “Проводио је дане у риболову на Сави и Дунаву, а месеце на широком мору, крстарећи између једног и другог пола Земљиног. Исто оно што је био у науци, неуморни путник и истраживач, то је био у животу.Љубав према риболову и води учинила је од Михаила Петровића страсног путника у егзотичне крајеве света.” Године 1931. и 1933. боравио је као члан научне експедиције у северној поларној области, а 1935. у јужној поларној области.”

О томе сведоче његове књиге које је штампала Српска књижевна задруга. Најпре је у редовном 35. “Колу” објављена његова књига “Кроз поларну област” — путопис дуж норвешких обала, поред Медвеђег острва, дуж обала Гренланда, сазнања о поларним трагедијама, о лову у поларној области, о лову на китове. — У једној антологијској едицији, намењеној класицима светске и српске књижевности и науке, нашли су се и научни путописи математичара, помног истраживача, који је умео не само да гледа и анализира, него и да промишља природу, људе и неписане законе света. “На том свом путовању упознао је Мика северну и поларну област са свим њеним лепотама и страхотама, добио при прелазу поларног круга своје крштење, видео поноћно сунце у тренутку кад оно додирне површину мора и пушта водоравне зраке који, одбијајући се од морске површине, стварају чаробне слике…” — пише Миланковић.

Стручне и научне радове Петровић је штампао од 1897. до смрти (1943) у многим листовима и часописима: “Ловац” и “Српски књижевни гласник”, “Тежак” и “Економист”, “Политика” и “Летопис Матице српске”, “Рибарски весник” и “Гласник Подмлатка Црвеног крста”… А књиге природњачких путописа наменио је едицији “Поучник” Српске књижевне задруге.

У Задругином “Поучнику” су три његове књиге. Дело “У царству гусара” излази 1933. Ево само неколико поглавља из овог драгоценог путописног сведочанства: колевка јегуље — Саргаско море, Бермуди, Бахамска острва, Антили, Канарска острва, приче о гусарима, епизоде из морског пиратства… Године 1936. Задруга издаје Петровићеву књигу “По забаченим острвима”. На океанским даљинама живот прати и описује Мика Алас са Саве, научник који спаја математику, философију и поезију. У тој књизи су острва јужног Атлантског океана, Острво Св. Јелене, Наполеоново путовање, Мадагаскар, острва јужног Индијског океана, опет лов на китове… Најчудесније дело Мике Аласа већ својим насловом сугерише своју изузетност: “Роман јегуље”. И ово сазнање природе и њених неухватљивих закона штампао је у библиотеци “Поучник”. “Вековну природну загонетку” овог воденог створења Мика Алас открива математичким методом и умом у исто време. Живот у океанским дубинама, вели, има и “свадбено прекоокеанско путовање” јегуље, и “нерасветљене мистерије јегуљиних романа”. Књига је прво издање доживела 1940, а друго у другој Југославији, у обновљеном “Поучнику”, 1952. Светлана Стипчевић, аутор књиге Књижевни архив Српске књижевне задруге 1892—1970, пронашла је једно писмо Михаила Петровића Аласа од 14. августа 1939. У писму се он обраћа Павлу Поповићу, секретару СКЗ: “Вратио сам се читав са прекоморске вратоломије и донео нешто новог материјала којим бих желео допунити Роман јегуље.” Писмо је писано руком и ћирилицом.

И трећа традиционална Задругина едиција “Савременик”, намењена делима савремених домаћих књижевника, прихвата Михаила Петровића, научника, као изванредног књижевника. У “Савременику” 1935. излази његова књига Са океанским рибарима: од француске обале до Њу Фунленда, поред обала Лабрадора, од Магдаленских острва на ушће Сен Лорана… Оно што су у тадашњем “Савременику” били песници и приповедачи — Ћопић, Десанка, Иво Андрић, у путописном и научном приповедању био је Михаило Петровић Алас. И 1967. Задруга се сећа свог преданог аутора. Те године, у редовном 60. “Колу”, као 405. књига излазе Метафоре и алегорије Михаила Петровића Аласа, које је опет приредио Драган Трифуновић.

Како пролазе времена, тако се његове књиге читају и штампају све чешће. Његова Сабрана дела у 15 књига објављена су у Београду 1998. Путопис кроз поларну област започиње Алас сећањем на своју омиљену лектиру, “Пустоловине капетана Хатере”. “Оно о чему се у детињству и младости маштало читајући Авантуре капетана Хатераса од Жила Верна, и о чему је лично имао бледу визију проводећи дане и ноћи у зимским риболовима по Сави и Дунаву, пуним ловачких и бродарских авантура” — Мика Алас гледа уживо, у једној научној поларној експедицији. “Једне лепе јунске ноћи, прошле, 1931. године, пошли смо нас шесторо, пет француских испитивача и ја, из Денкерка, најсевернијег француског морског пристаништа, право на север, у правцу Норвешке…” У северној Норвешкој придружују се скандинавској поларној експедицији од 24 учесника — физичара, океанографа и маринских официра. Путници не узимају озбиљно предсказивање енглеског астронома Харвуда, па доживљавају “ураган од ветра и олује, страховите буре на мору, праћене бујицом од дуготрајних киша. Тај ће урнебес бити праћен и необично јаким земљотресима и трусним катастрофама.”

Путопис Мике Аласа је историјски, географски и етнографски приказ северног света: земаља, градова, мора, а највише — живота поларне области. Он не пропушта да помене “злогласни морски вртлог Малстром, који је у току векова прогутао мноштво људских жртава, а за који су, у тим крајевима, па и на целоме северу, везане многобројне скаске и легенде…” У књизи су карте путовања, фотографије рибара, Лапонаца и њихове деце, бродова, пристаништа, санти леда и ледених брда од десет милиона тона, глечера Гренланда, саоница на леду… А више од тога дају приповедне слике: призори и доживљаји, подаци и закључци одличног казивања свестраног писца и научника. Узбудљиви су сусрети са белим медведима, живот Ескима у потрази за храном, лов на делфине. Ту су и прегледи историјских покушаја да се приђе што ближе полу — имена, датуми, достигнућа претходних поларних експедиција. Мика Алас зна и потраге за несталим експедицијама и њихове научне циљеве — а све то у јединственој светлости крајњег севера, између неба и леда. Пустоловина храбрих овде је пустоловина научника. Тамо где живе бели медвед, фока, морж, кит, поларни во — долази и стари морски вук из Београда: Михаило Петровић Алас.

Мика Алас је желео да о занимљивостима са својих путовања обавести шири круг радозналих људи. Отуд велики број његових текстова у многим новинама и часописима: “Шта су поларне експедиције”,”„Међу људима најпримитивније расе на свету”, “Тешкоће и опасности путовања кроз поларну област”, “У постојбини правога гусарства”, “Три недеље у центру највећих риболова на кугли земаљској”, “Један велики муслимански гусар”, “С ловцима морских слонова”, “Једна северна оаза”, “Како изгледа путовање на санти леда”, “Северна чуда”, “Пловидба под морем”, “Лов на ајкуле” — да поменемо само чланке из Политике од 1931. до 1941. “Он је често прекорачивао и крајње границе испитаних области и откривао нове пределе.” – Миланковић

Године 1941. Мика Алас је пензионисани професор универзитета. На почетку рата он се сам пријављује војној команди при Генералштабу и тражи униформу која му припада као резервном инжењеријском потпуковнику. Априла месеца заробљен је у Сарајеву. Не желећи да скине униформу и тако избегне заробљеништво, одведен је у немачки логор у Нирнбергу. Одатле је пуштен на интервенцију свог друга из младости принца Ђорђа Карађорђевића. “Болестан и изнемогао, септембра месеца враћа се из заробљеништва у разорени Београд.” Дело “Прости бројеви објавио је 1943”. Мада стар и слаб, активно долази у Српску краљевску академију… Умире 8. јуна. “Сутрадан рибари и аласи пренели су на рукама ковчег са посмртним остацима свог мајстора до Саборне цркве. Од покојника опростили су се говорима: епископ Венијамин, проф. Милутин Миланковић, и проф. Никола Поповић.” Миланковић је, између осталог, рекао: “Пред смртним остацима свога бесмртника, оплакује српска наука свог највећег математичара Михаила Петровића. Са њима се та наша наука, ношена широким крилима његовог генија, уздигла до висине да је сагледа цео научни свет…”

ТЕСТАМЕН МИКЕ АЛАСА – “Белешка о мојој чистој имовини на дан 15. Новембра 1941. године – 1) Кућа на Косанчићевом Венцу бр. 22; 2) Виноград, воћњак и зграде на Топчидерском Брду (Лацковићева ул. бр. 4); 3) У Држ. Хипот. Банци (по уложеној књижици бр. 30369, књ. 53) око 412.000 д.; 4) У Штедионици општине Града Београда (по улож. књижици бр. 1466) око 380.000 д.; 5) У Срп. Нар. Банци (текући рачун) око 30.710 д.; 6) У Франц. Српској Банци (тек. рачун) око 11.000 д.; 7) У Поштанској штед. (по улож. књиж. бр. 625344) око 33.000 д.; 8) У Credit Lyonais у Паризу (сотрге. Д.Е. 5470) Депот око 11.000 фр. фр., 51/2% 1932, Аморт Б. око 30.000 фр. фр.; 9) У Leih und Sparkasse (Uznach )comрtе courant око 5000 фр.; 10) 10 акција Удружења Прив. Наставника 5000 дин.; 11) 200 ком. обвезница ратне штете?

Моји дужници – 1) Банкарско и Трговачко Д. Д. у ликвидацији око 130.000 д.; 2) Живојин Никић трг. из Мола око 30.000 д.; 3) Влајко Мићић из Вел. Поља (интабулација) са интересом око 50.000 д.

Дугова немам никаквих и никоме.

Моја последња воља – Пишући и потписујући у потпуном телесном и душевном здрављу, ову моју последњу вољу, остављам сву моју имовину (непокретности, покретности, Готовину у новцу, уложеним књижицама, текућим ранунима, хартијама у вредности и др.) својој рођеној сестри Марији, супрузи Живојина М. Перића, ред. професора правног факултета на Београдском универзитету у пензији.

Молим сестру Мару, да пошто прими наследство, испуни ове моје жеље: 1) да нашега деду по матери поч. проту Новицу Лазаревића, нашег оца поч. Никодима Петровића проф. Богословије, и нашу матер поч. Милицу, као и мене лично упише за чланове добротворе свештеничког Удружења у Београду и положи за то потребне улоге. 2) да нашим сестрама од стрица Милоја и Кате: Лепосави, Маци и Славки учини свакој поклон по 5000 (пет хиљада) динара и да, према могућности и своме нахођењу, материјално помогне школовање Мациног сина Михаила. 3) да све моје књиге, које имају везе са науком, поклони Математичком институту Философског факултета на Београдском Универзитешу. За све остало стављам сестри Мари потпуно право располагања и одлучивања.

У Београду на Св. Архангела Михаила 21. Новембар 1941. gод.Својеручно написао и потписао Михаило Н. Петровић ред. професор Беогр. Универзитета у пензији.”

У четвртом гимназије направио је хемијску лабораторију у својој кући. Доцније је хемију повезао са математиком. „У школи је друговао са Јованом Цвијићем, Павлом Поповићем, Јашом Продановићем, Владимиром Рибникарем, Љубом Јовановићем…” Упамћена су њихова састајања у дружини “Нада”. Давио се 11 пута, једанпут са принцем Ђорђем. Постоји легенда да никад није научио да плива. Милутин Миланковић учио га је да плива на Дунаву код Вуковара, кад је Петровић долазио у Даљ код Миланковића. У архиву Српске академије наука сачувана је шаљива песмица, пуна рибарских и математичких речи, из пера академика Миланковића: „Од свих наших научника – најјачи је мајстор Мика…” Из Трифуновићевог Летописа сазнајемо да је 1908. био на конгресу математичара у Риму, у Торонту 1928 (одатле отишао возом у Ванкувер), у Цириху 1931, у Лијежу 1932, на семинару на Сорбони 1928, у Њујорку 1940 – готово на 40 конгреса… У Швајцарску ишао са принцем Ђорђем, у Русију носи цепанице за димљење рибе… „Велика је заслуга Микиног школског друга Павла Поповића што је Мика своја прекоокеанска путовања описао, а Павле те путописе уврстио у издања Српске књижевне задруге. После сваког таквог путовања, док му је оно било још свеже, у памет, Мика је написао о њему по једну књигу.”

Свирао је виолину у свирачким друштвима, механама и кафанама, свадбама, на пучини Атлантског и Индијског океана. Поред Дунава налазиле су се аласке кафанице “Борча“, “Спуж“, “Златни шаран“, “Јасеница“ и др. Ту су се аласи сваке вечери веселили кад дођу из лова. Сав свој лов продаду на самој обали рибарским трговцима који их износе на пијаце. Добит поделе па сваки иде у своју кафану и седи док не попије “свој тал“. Одморе се по један дан, па онда опет одлазе у лов, сваки са својом партијом. У те су кафане сваке вечери залазили и свирачи са Чубуре и живели од своје зараде, свирајући и певајући аласима. Мика се редовно налазио у друштву с’ аласима по тим кафаницама, налазећи задовољство у њиховом весељу. Тако је заволео чубурску музику и зажелео да је и сам научи.

Нарочито му се допало свирање и певање свирача Арсе Јовановића са надимком “Шкембоња“, иако је био танак и сув “као глиста“. С њим се и погодио да га учи свирању. Хонорар је био 125 гроша месечно – 25 динара и покадкад старо одело и обућа. Тај његов учитељ музике долазио је Микиној кући у одређене дане и остајао по цело поподне. Кад је Мика свршио ту музичку школу, његов учитељ Арса ипак је долазио с времена на време Микиној кући да добије по који грош “пензију“ и нешто старо да понесе. Мика ми је причао да је тај његов учитељ Арса био врло строг, умео је кад-кад и да га удари гудалом по прстима кад их Мика није тачно поставио на виолину где треба да би добио жељени тон. Тако је тај Арса навраћао и к мени. Кадгод сам га запитао какав му је Мика био ђак, он се увек насмешио и увек одговарао: “Био је добар… Учио је добро… Али ме је претекао…Сад он свира боље од мене!“

Као високо музикалан, свирао је за своје лично задовољство, најпре сам у својој кући, али је желео да састави и “мало друштванце“ да би свирање било изразитије. Често је говрио да необично воли наше народне мелодије онако како их свирају “емпирички свирачи“ (без нота). Ради тога је залазио у све кафане где је свирала која дружина да би научио нове мелодије које није знао. У оно време најпознатије су биле такве свирачке дружине “Мија Јагодинац“, “Андалија“, “Ђокица Зајечарац“, “Јова Јаре“ и др. Уколико је више слушао такве дружине, утодико је више у њему расла жеља да састави и своју дружину. Михаило Петровић је највише ценио Мију Јагодинца и његову дружину за коју је написао да свирају тако да маса света тада закрчи београдске тротоаре, па и читаву улицу ,обично су свирали у кафани “Уједињење“ или у башти “Код руског цара“, саобраћај би стао – све би се претворило у уво. Кад Мија засвира тужно, многима би засузшто око, а кад загуди весело, ноге би саме играле. Мика је високо ценио циганску музику и зато је рекао: “Може мислити ко шта хоће о циганској музици, али, каква је да је, она је неоспорно један саставни део наше народне културе. Обдарена памћењем за музику, добром свирачком техником задобијеном дугим вежбањем и мислећи само о свирању, имајући за инструмент виолину која је много савршенија од простих народних музичких инструмената, Цигани су наше песме и игре изводили лакше и лепше од народних свирача дилетаната и јаче погађали у народу осећајне жице, но ма који други свирачи, било уметници, било музиканти.“

Прилика за то указала се за време бербе грожђа у његовом винограду на Топчидерском брду 1893. године. Берба му је увек чинила једно од најмилијих задовољстава и увек ју је обављао сам уз припомоћ три до четири најинтимнија пријатеља са којима се најчешће дружио. Кад се заврши берба, измуља грожђе и све то смести. у бачве, онда настане вечера и весеље са свирком и песмом. Сваки од позваних пријатеља “за бербу“ дошао је са својим инстументом за свирање. Те године било је необично расположење код свију. Тада је Мика предложио да оснују засебан оркестар и да се повремено састају код сваког редом на овакве другарске седељке и код појединих пријатеља. Сви су одушевљено прихватили и заветовали се да ће се увек састајати кад мајстор Мика на то позове. Тај завет трајао је без прекида пуних 50 година.

Тако је спонтано постало прво “свирачко друштво Микино“, које се састојало од квартета и бубња. Прву виолину, као примаш, држао је мајстор Мика, другу виолину Коста Ј. Ђорђевић, машински инжењер, брач Светолик И. Поповић, бродарски инжењер, контрабас Душан Протић, чиновник Управе фондова, а Ј. Михајловић држао бубањ и др. Доцније је то друштво узело назив “Суз“.

У јануару 1896. године Мика је своје прво “свирачко друштво” проширио у оркестар осредње композиције са повећаним бројем виолина и брачева, једним челом, још једним контрабасом и другим инструментима. Тада је оркестар бројао 12 чланова. На првом састанку Мика је предложио да друштво носи назив “Суз“ и да установи своју славу. С новом композицијом чланова Мика је држао нарочите састанке у кућама појединих чланова ради вежбања како би сви схватили манир његовог свирања и његових скала, односно интонација, Основни тон Микиног свирања био је виши од основног тона ноталне музике. Микино свирање имало је пет интонација са овим на- зивима: “суз“ (одговара интонацији С-сЈпг), “кркалеска“ (В- биг), “дур“ (О-биг), “реп“ (Е-биг) и “реп од репа“ (РМиг). По првој интонацији друштво је добило своје име.

Микин репертоар био је веома обилан. Бројао је преко 700 мелодија народних игара, 240 мелодија народних песама и око 90 других народних мелодија са целе територије Југославије. Од тога броја преко 300 мелодија народних игара давно су биле већ изостављене из праксе и ниједна свирачка дружина није их свирала осим Микине. То су, међутим, компликованије композиције и ванредно пријатне и севдалинске. Да би се оне сачувале од заборава, Мика је у јесен 1940. године на молбу управе Београдског радија, с неким члановима друштва, 15 до 20 дана узастопце свирао те заборављене мелодије у студију где су пренашане на грамофонске плоче. И кад је већ све било готово, избио је рат и приликом бомбардовања разарањем Београда, разорене су и те плоче. Том катастрофом и смрћу Микином 1943. године све оне лепе народне мелодије предате су дефинитивно забораву. По повратку Микином из заробљеништва, у три маха сазивао је четири последња члана на интимне састанке за време окупације 1942. године. Говорило се о обнављању друштва “Суз“, што је он веома јако желео. Уговорено је са изабраним новим члановима да се први састанак нове екипе одржи чим наша држава буде ослобођена немачке окупације и он је једва чекао да се та прилика укаже. Но није дочекао тај радосни дан, а на годину после њега умро је још један од најглавнијих чланова друштва. Од предратне екипе тада су у животу остала још свега два члана.

Мика је много путовао и у томе је налазио највеће задовољство. Његова су путовања била двојака, пословна и дуготрајна и приватна из задовољства. Ишао је и сам и са друштвом “Суз“. Кад је са друштвом путовао, сваки је члан имао нарочита имена и путовали су инкогнито тако да у места, где је друштво било, нико није знао каква је то “музичка капела давала концерт и бал“. Тако је Мика са својим оркестром давао концерте и свирао балове у Младеновцу, Аранђеловцу, Паланци, Трстенику, Врањској бањи, Врању, Цариброду, Пироту, Ристовцу, Ћуприји, Смедереву, Великом Градишту, Земуну, Старој Пазови, Сремским Кар-ловцима, на Венцу Фрушке горе, у Новом Саду, Новом Врбасу, Бачкој Паланци, Србобрану. Мика, у лето 1910. године, када је са својим квартетом ишао први пут да види СофијуСве је испало како је предвиђено. Са софијске железничке станице одвезли су се 22. јуна у подне и одсели код “Червеног рака“ чији је власник Мориц Рат био интиман пријатељ једнога члана друштва. Мика је наредио да одмах после ручка “опробамо алате“ и доведемо их у ред за увече. Ручак је био од једне велике јесетре и евксино-градског вина, а завршен је око пет сати после подне. Потом је почело штимовање виолина, па и пробно свирање по које мелодије.

У вароши се чуло да је из Србије дошла нека музичка капела и да свира код “Червеног рака“. Око седам сати после подне дошло је неколико особа у наш локал на пиво. Како су свиране севдалијске мелодије, гости су почели да поручују шта да се свира. Настало је неко весеље, падали су бакшиши, публика се бројно повећала и тако је проведена скоро цела ноћ. Сутрадан, доручак је био око 9 сати, опет од јесетре и евксиноградског вина, затим пробно свирање до ручка, потом дуготрајан ручак и опет свирање као и јуче. Иста јучерашња и више нове публике. Свирало се до пред зору. Одмор је био само за време вечере, која је трајала око два сата. Не спавајући, морали су поћи на Витошу. Понели су неке нарочите округле флаше за вино са врло дугачким грлићима да би се могле завући у снег да се хлади вино. Јело је спремио сам газда М. Рат, па је и он пошао да хлади вино у снегу, јер је добро познавао та места. Врло доцкан у ноћ вратили су се у Софију. Сутрадан су већ били на путу за Београд.

Мика је врло често обилазио мале кафане на периферији Београда “инкогнито“ да слуша свирање појединих дружина које су тамо наилазиле. Слушао их је у циљу да научи по коју нову мелодију коју није знао. Тако је једном у новембру 1893. године био у кафани код “Чешке круне“, која се налазила на друму испод Метеоролош ке опсерваторије, на падини с леве стране. Ту је био наишао само један “расходовани свирач“ без дружине, који није имао особите вредности, али је Мика ипак и са њим седео неко време. Газда од те кафане пришао им је и рекао да спрема неку забаву у свом локалу коју приређују келнери чубурских кафана са фамилијама. Питао их је да ли имају “капелу“ да се са њима нагоди за свирање. Онај свирач је изјавио да нема дружину. Мика је рекао да он има дружину и да би се могли погодити за одређени дан. Пошто се газда детаљно обавестио о стручности свирачке дружине, најзад су се погодили. Погодба је била 125 гроша новаца – 25 динара за цело вече и вечера за свираче; рад да почне од пет сати увече до седам изјутра.

Мика је те вечери свирао са својом дружином по погодби, најпре цели уговорени програм, а после и севдалијске песме и комаде. Сваки је поручивао шта да се свира или пева и тако је одушевљење било достигло врхунац око три сата по поноћи. До неког доба све је ишло добро. Приређивачи и њихови гости су обилно јели, пили, играли, свађали се и мирили, како се то најчешће у таквим срединама збивало. Кад је наилазила зора, Мика је хтео да се са друштвом извуче неопажено. Прилика му се дала кад је настала свађа између оних који су поручивали: један је тражио једно, други у исто време друго и пре онога који је претходно био поручио да му се нешто свира.

Нарочито је била настала велика свађа кад су се и даме умешале у то и почеле расправљати ко има “прече право“ да му се “свира наруџбина“. Велика је гужва настала већ око четири сата и ту прилику искористи Мика са својом дружином, измакне из локала, не наплативши погођени хонорар, који се на тај начин ограничио био само на већ у почетку добијеној вечери. Кад су приређивачи приметили да им је музика побегла, стали су викати, тражили су око кафане да им се још свира, али музике није нигде било у близини. Музика је бежећи још чула последње вике и поздраве који су за њом долазили од очајних парова, легалних и илегалних, који су дошли и хтели да се још веселе “за свој грош“.

На Теразијама, онде где се сада налази хотел “Москва“, претходно је, између неколико мањих зграда, била и мала кафана “Два тигра“, а на самом ћошку била је друга кафана “Велика Србија“. Мика је често наилазио у ту кафану. У њој није било сталне музике него су свирачи “појединци“ навраћали, одсвирали по три-четири мелодије и одлазили, па су навраћали други. Мика је од таквих свирача тражио да му свирају неке мелодије или је кадкад и сам поштогод одевирао на њиховим виолинама кад у кафани није било никакве публике. Увек би штогод ново научио. Газда локала запазио га је био као свирача, па га једном упитао да ли би могао да му свира “дочек Нове године“ 1895., јер се спрема да тада приреди бал. После дужег цењкања погоде се за новац “125 гроша и вечеру за друштво“.

Многи су гости са породицама тих радничких и послужитељских кругова дошли и да вечерају и да се “комотизирају“. Весеље је доста касно почело, а добро се и пило. Сви су нестрпљиво чекали да “Цигани вечерају“, па да се отвори игранка. Међутим су “Цигани“ навлаш одуговлачили, вечерајући. Почели су већ падати протести од публике. “Шта толико раде ти Цигани, као да су они овде газде?!“ Нешто доцније но што је предвиђено отпочела је игранка по програму .уз најбурније сцене. Гости су пили и упућивали разне узвике на рачун свирача, да морају свирати “док макар један мртав не падне!“ У томе је дошао моменат свршетка старе и почетак Нове године. А када су се погасиле лампе на кратко време, чули су се свакојаки усклици: “Не штипај се…“ – “Доста, бог те убио!“ – “Јаој!,,.“ Не може се описати какве су се сцене приказале у публици кад је унесена свећа у почетку Нове године!… Играло се неуморно.

Све је то узело толики замах да је једно време претила опасност да ће се продужити и сутрадан. Међутим је друштво желело да се то прекрати пре сванућа. Није било другог начина до тога да се употреби неки трик. Један од гостију беше се прилепио уз свираче и давао часну реч да ће и он да свира, али се једва држао на ногама од пића. Најзад га свирачи обрлате да викне: “Бежите!… Ватра!…“ Док се публика разабирала, свирачи су већ били напољу, а кад се видело да нема пожара, навалили су на тога госта столицама. Један је узео несрећника у заштиту и разбио лампу која је висила о таваници и осветљавала локал. Настао је мрак и туча. Тако се завршио тај бал. Свирачи су свирали бесплатно, вечерали су добро и задовољили су се сценама које су се целе ноћи збивале у врло разноврсној публици.

Држао је до старина и дедовских тековина, сматра јући то највреднијим доказом српства. Београдска Савамала је познавала многе вредне и мање вредне, чак сумњиве личности, али се у том “шареном“ дијапазону и сада већ истори јском дефилеу за сва времена издвојио непролазни и непоновљиви Мика Алас. Михаило Петровић је био забављач, козер, весељак, шаљивџија. Био је непрестано окренут друштву и дружењу. Волео је вина и бавио се виноградарством. Био је кулинар и врстан стручњак за припремање рибљих специјалитета, посебно рибље чорбе. Велика је штета што његов тајни рецепт нигде није сачуван. Мика Алас је био сакупљач старих и ретких народних песама. Познавао их је преко 1000, али ни то није сачувано. Био је и колекционар изворних народних досетки, шала, зачкољица и смешних објава оглашених у тадашњим новинама. Нажалост, и то је вихор Другог светског рата неповратно однео, а остао је само његов мањи део.

Михаило Петровић добио је надимак “Алас” због своје страсти према рибарству. Био је не само љубитељ, него и добар познавалац рибарства, па је у том својству учествовао у преговорима за закључење конвенције о риболову са Румунијом, као и у преговорима о заштити риболова на Сави, Дунаву и Дрини са Аустро-угарском. Био је једна од најпопуларнијих личности старог Београда, познат као Мика Алас.

Током прве половине 20. века власт се трудила да Мику Аласа друштву представи као чудака који је изабрао да живи као рибар. Неколико пута су га онемогућили да постане председник Краљевке академије иако је на то место једногласно предлаган. Живот на савском пристаништу је у ограниченом друштву био једини начин да Михајло сачува разум. Разлог за овакав начин живота неки историчари су тражили у пријатељству са несуђеним предстолонаследником Ђорђем Карађорђевићем, који је у друштву важио за хомосексуалца и који је био приморан да се одрекне предстола у корист млађег брата Александара Карађорђевића.

Рибарство је представљао изузетно важну компоненту у животу Михаила Петровића. Још од ране младости, на инсистирање свог деде Новице, из здравствених разлога је знатан део времена проводио на Сави и Дунаву. Ту је упознао професионалне рибаре, заволео њихов начин живота и стекао међу њима искрене пријатеље. Најпре је постао рибарски шегрт, калфа, а 1895. положио је испит за “рибарског мајстора” и од тада пријатељи су га углавном звали Мика Алас. Објавио је више стручних радова из рибарства. У Торину је 1911. одржана велика међународна изложба, а у Павиљону Србије Мика Алас је изложио своју збирку која се односила на београдски риболов и та збирка је награђена са златном медаљом, на шта је он био веома поносан. Учествовао је доношењу првог “Закона о слатководном риболову” на језерима и рекама Србије 1898. године. Рекордан улов је имао 1912. када је уловио сома од 120 кг.

Владо Милићевић , записао Милутин Миланковић и Јеленко Михаиловић – „Друга велика љубав Микина била је риболов. О томе како је постао професионални рибар испричао ми је кад смо говорили о његовом боравку и студијама у Паризу. “Било ми је двадесет две године“, причаше ми он, “кад сам, свршивши Природно математички отсек наше старе Велике школе, пошао у Париз. То је био мој први већи пут. Пратио ме је мој деда Новица који није знао ни речи странога језика, а ја сам тек натуцао француски. Па ипак се некако прогурасмо и ја бејах примљен за интерног питомца.“ И он ми причаше о свом животу и раду у тој школи, о славној плејади тадањих француских научника: Ермита, Дарбуа, Пикара, Поенкареа, Пенлевеа, Апела, Бусинска.

Када ми је све то испричао, ја се зачудих: “Дакле, успели сте да за четири године свршите своје школовање, положите докторат и вратите се у Београд као готов научник. Како вам је то пошло за руком?“ “Па шта се чудите, колега? – Ви бар знате да је математика најлакша од свих наука; она не оптерећава меморију, него тражи само здрав разум.“ “Али је треба сварити!“ “Млад разум, гладан науке, лако је сварује. Па ето и ви, као што видим, сваристе убрзо целу серију научних дела, а не покваристе стомак “ “Ја морам да сварим цео тај јеловник, јер ме моја школа није тако добро припремила за овај наш позив као ваша. Овде, у тишини мале вароши и овог малецког сопчета, иде то врло лако – али у Паризу не би то тако брзо ишло.“ “А што?“ “Што би ме онде, сем науке, занимале и многе друге ствари, музеји, позоришта и друге знаменитости.“ “Те се знаменитости прегледају за неколико дана.“

“А позоришта?“ “Ја, право да вам кажем, немам никаква смисла за производе песничке уобразиље,“ “Како то?“, зачудих се ја. “Све је то неприродно, претерано и нема везе са правом стварношћу.“ “Но, ви волите музику!“ “Само народну, боље рећи циганску.“ Ја наставих даље да га испитујем: “И онда, знате како је, не правимо се бољи но што јесмо: сваки млад човек жељан је и љубавних авантура, па утроши у њих највећи део свога времена.“ “Ја, вала, у то не утроших ни десети део једне секунде. “Па, добро, колега, у чему сте проводили слободне часове кад сте били у Паризу?“ “У шетњама по околини.“ “Посећујући њене дивне шуме, паркове, дворце?“ “Не. Ја сам се шетао и врзмао увек поред Сене, гледао како се онде лови риба и маштао о томе како ћу, кад свршим школу и вратим се у Београд, постати професионални рибар. Ја сам још као ђак у Београду изучио рибарски занат и добио мајсторско писмо; оно ми је милије но докторска диплома.” “А, сад ми је тек јасно што вас ваши другови зову мајстором!“ “То сам уистину. А зову ме и Мика алас.“ И он ми исприча како је сакупио своју рибарску дружину и закупљао сваке године разне риболове на Сави и Дунаву.

На њима је проводио велики школски распуст, када се сасвим посвећивао рибарском занату. Једног лета, на пример, закупио је на Дунаву у Казанској клисури један вртлог, створен подводним гребеном реке. Ту сам Дунав убацује силну рибу; зато се рибари отимају за њега да га закупе, па и за велике паре. Онога лета је Мика у томе успео, укотвио над тим виром свој велики чамац и помоћу нарочите мреже, која је имала облик велике вреће, вадио са дружином из вира рибу дан и ноћ. Он ми донесе и показа велику збирку фотографија, успомена из његовог рибарскогживота. На њима сам га једва препознао: у чизмама, са високом шубаром на глави, па и самим својим држањем, није се ту ничим разликовао од обич- ног професионалног рибара, аласа.

Он претражи ту збирку и нађе у њој ону фотографију која је представљала оно о чему ми је причао. “Ево, погледајте“, рече ми он, “ове јаке мотке што штрче из чамца вертикално у вис, а оптерећене су на свом горњем крају тешким каменима, то је аласка вертхајмова брава њихове мреже. Кад оне стоје овако, у свом усправном положају, онда је врећаста мрежа, спуштена у воду, разјапљена и тако положена, да река убацује у њу рибу. На тој мрежи причвршћени су, на десет разних места, крајеви од десет појачаних канапа; других десет крајева држи наш рибар-стражар у рукама, обмотавши, сваки од њих, око по једног прста својих руку. Тих десет канапа су, тако рећи, његови пипци; помоћу њих он тачно зна каква.је све риба ушла у ту врећу.“ “А ако је у врећу случајно упловила каква клада?“ “То се тачно распознаје по начину трзања. Кад стражар увиди да му је дошло време да се врећа затвори, он осталима даде знак или их виком пробуди, ако су поспали. Тада се у исти мах оборе ове мотке и тиме је врећаста мрежа затворена, она се заједничким снагама извуче из воде и уловљена риба убаци у чамац. Тако то иде без престанка дан и ноћ, а сви чланови дружине, па и ја, одмењујемо се у улози стражара.“ Узех фотографију поново у руке. “Красан предео, рекох, “један од најлепших што сам га у природи својим очима видео. Свеж ваздух и летња хладо- вина. Можда бих и ја могао онде, одмора ради, провести који дан – али цело лето?“ “Прође као кратак леп сан!“, одговори ми Мика. Питао сам се, али њему не ставих то питање, како је могао да толике дане проведе у друштву неписмених рибара, далеко од књиге и свог правог позива.

То сам, као што ћу још причати, схватио тек доцније. “Зими сам“, настави Мика своју причу, “закупљивао риболовне баре.“ “Шта је то?“ “Сад ћу да вам испричам. Када се после јесењих киша Дунав и Сава разлију па, с наступом зиме, врате опет у своје корито, остављају у свом плавном терену појединачне баре, пуне риба. Ту рибу ваља похватати пре но што се река опет разлије и рибе у њу врате. Али се често дешава да се те баре за време зиме покрију дебелим ледом. Онда ваља тај лед разламати и рибу похватати. Опасан посао, јер чим крочиш на санту таквог разломљеног леда, она се под твојим теретом накриви, ти оклизнеш по њеној глаткој површини, паднеш у воду, а она се врати у свој хоризонталан положај и поклопи те “ “Ајаој, наопако!“ “Зато сам пронашао начин како да се рибе похватају из баре, а да се њен ледени покривач не мора разбијати.“ “Како то?“ “У леду се избуши неколико рупа кроз које се рибарска мрежа увуче под лед и њоме похватају све рибе. Показаћу вам нрвом приликом како се то ради.“ “Како сте дошли на ту идеју? “Тако што сам се до данас једанаест пута давио у Сави или Дунаву и то обично у леденој води. Једанпут и са принцем Ђорђем “Читао сам о томе у новинама, но волео бих да о томе и од вас чујем нешто аутентичније”

И он ми исприча потанко како се то десило. “Били сте“, рекох му ја, “у двострукој смртној опасности: да вас, малаксале, не прогута Дунав, а када се из њега срећно спасосте, да не добијете запаљење плућа. Ви сте, мајсторе, сигурно одличан пливач “ Ја не умем да пливам: не знам ни сам како сам се досад увек некако спасао.“ “Шта кажете? Алас Мика не уме да плива!“ Он обори главу и слеже раменима. “Не умем “ “Ја ћу вас научити!“ “Е, када бисте били тако љубазни!“ Ја учиних, заиста, покушај да га научим пливати када је идућег лета дошао на неколико дана к мени у госте у Даљ. Баш те године дао сам по његовим упутствима саградити у Вуковару врло згодан чамац у коме сам за време летњег распуста проводио са својим братом свако до подне на Дунаву који тече поред мог очинског дома. На другој обали Дунава пронађосмо изванредно леп пешчани спруд који се са обале благим нагибом спуштао у реку. Онамо одведох свога ђака Мику да га научим вештини пливања. Кад му рекох да се ту, у плићаку, испружи по води да му покажем основне пливачке покрете, он показа, иако забринута лица, намеру да ме послуша, но чим окваси трбух и груди, он побеже из реке главом без обзира. Сав мој труд да га у реку вратим остао је безуспешан. Од свих ђака које сам у животу имао, Мика је био најслабији; а ја сам био његов најлошији учитељ.“

Још као дечака, гимназисту, Мику је привлачила Сава и Дунав и у слободним својим часовима радо се бавио поред њихових обала. Нарочито је ишао онамо где су пецачи бацали удице, па је и сам за време школског одмора почео са пецањем риба. Но, тај га рад није одушевио, јер се при томе губило време, а више пута није ништа или нешто врло мало ухватио. Поред дунавске обале виђао је прави риболов са нарочитим мрежама. Та врста риболова га је одушевила и он се почео састајати с аласима, распитивао се за сваку ситницу рибарења. Један алас је заволео Мику, па му једног дана рече: “Ако баш хоћеш да будеш алас, ’ајде да будеш мој шегрт, па ћу те свему научити.“ Мика је пристао и тај га алас – Гашпар “Чукља“ пријави у еснаф. Тако је дошао и у ближи додир и са другим аласима, па се најзад спријатељио с њима. Умео је да их занима и да их придобија за себе. Ишао је са њима у лов и по обалским кафаницама, куда су они одлазили по повратку из лова и пре поласка у лов. Тако је постепено улазио у све танчине аласког живота, па чак и у њихове приватне, међусобне односе. Тако је Мика, поред извесне суровости самог аласког живота, нашао да у томе има и много романтике.

Аласки занат је врло брзо савладао, тако да су га врло рано подвргли калфенском испиту и он је испитну комисију, еснаф, изненађивао својим стручним одговорима. Тако је постао аласки калфа ,1888. године, а доцније је положио испит и за мајстора за време ферија по свршетку студија на Великој школи. “Мајсторско писмо рибарског еснафа“ дало му је право да може јавно и самостално водити аласки занат са свим правима, дужностима и обавезама које су законом скопчане са тим позивом. Он је имао сав свој властити алат за риболов, разне пређе, мреже, велике и мале, чамце и др.

Држао је и момке, калфе и шегрте, који су и сами рибарили, кад је он био заузет другим пословима. А кад је он “силазио на воду“ – тада је сам руководио целокупним послом по неколико дана. Тада се ни у чему није разликовао од обичних аласа. С њима је ловио, с њима јео, с њима је спавао ноћу поред обале и по врбацима. Уопште је живео у то време потпуним аласким животом и сви су га аласи необично волели и поштовали. После светског рата Мика није пренебрегао свој рибарски занат, већ га, напротив, проширио. Имао је своју малу лађу “Карас“, потпуну екипу аласа, велики плац на Дунаву са кућом и магазином за рибарски алат и посао. Но није, као пре, проводио у риболову месеце, већ само дане.

Риболов је обављао као мајстор великог стила, виолину је свирао као велемајстор, за математику је био геније. Ко? Београђанин Михаило Петровић – Мика Алас!

 

 

 

(Visited 131 times, 1 visits today)

You might be interested in

LEAVE YOUR COMMENT

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*