САКУПЉАЧ КАМЕЊА

 

У сну је сањао да скупља камење, на јави га сакупљао, камен по камен, изроди се читава наука.

САКУПЉАЧ КАМЕЊА

Лозница је град на западу Србије и припада Мачванском округу. Град се налази у подножју планине Гучево. Лозница је позната по Вуку Стефановићу Караџићу, Јовану Цвијићу, Мићи Поповићу, Анти Богићевићу…

У непосредној близини Лознице се налази родно село Вука Караџића, Тршић. Такође, у близини Лознице се налази и један од најстаријих манастира на овим просторима, манастир Троноша, а његов ктитор је била Каталина Немањић, жена краља Драгутина. На шест километара од Лознице се налази и бања позната по лековитој води, Бања Ковиљача.

Најстарији трагови насељавања праисторијског човека на територији Јадра и Лознице, могу се са сигурношћу везивати за период старијег неолита, односно Старчевачке културе, 4500 – 3000. године нове ере. На основу археолошких података, може се пратити које је становништво живело на овој територији. Илири,  су у Јадру оставили доста своје материјалне културе, а и сам назив Јадар потиче од Илира. Са римским освајањем Балканског полуострва и претварањем наше територије у римску провинцију, према новој подели Јадар је припао римској провинцији Далмацији.

Прво насеље које се налазило на месту данашње Лознице, још у античко доба, звало се путна станица „15 миља”, док се најзначајније насеље у Јадру звало Genzis, а налазило се, отприлике, на месту данашње варошице Лешнице. По једном предању Лозница је добила назив по виновој лози, која се гајила у овим крајевима, почев од 3.века наше ере, у доба римског цара Проба.

Лозница се први пут помиње у повељи краља Милутина, када је Катарина, супруга Милутиновог брата Драгутина, подигла оближњи манастир Троношу ,1317. година. Лозница се један дужи период у средњем веку уопште не помиње. По податку из 1533. године у Лозници је по попису становништва живело претежно муслиманско становништво. У том периоду Лозница и Јадар ушли су у састав Зворничког санџака са седиштем у Зворнику, а Зворнички санџак је улазио у састав Босанског пашалука.

Становништво Лознице, у жељи да се ослободи турске власти, активно се укључује у заједничку борбу српског народа, одмах по избијању устанка 1804. године. Свe време устаничког ратовања од 1804 – 1813. године, у Лозници и околини одвијају се бројне и тешке борбе против Турака. Срби су, осим 1813. године, Увек успевали, не само да савладају, него и да протерају Турке преко Дрине. Поновни повратак Турака у Лозницу 1813. године и укључење Лознице и Јадра у Зворнички санџак, створило је изузетно тешку ситуацију са којом се народ није мирио.

Лозница и Јадар улазе у састав Кнежевине Србије за време Милоша Обреновића, доношењем хатишерифа султана Махмуда II, новембра 1833. године, о припајању шест отргнутих нахија Србији. Прикључивањем Лознице и Јадра територији Кнежевине Србије, после 1834. године, укинуто је турско власништво над земљом, и она је проглашена за слободни сељачки посед чиме су укинути феудални односи. Јадарски срез ушао је у састав Подринског округа, а Лозница истовремено постаје седиште среза и округа, и то остаје све до пред крај 19. века, када тај примат преузима Шабац.

Ратови 1912 – 1913. године, а посебно први светски рат 1914 – 1918. године, за извесно време заустављају привредни развој и знатно смањују број становника Лознице и околине. По завршетку Првог светског рата, Лозница остаје средиште среза . Неколико послератних година чинило је краткотрајни период обнове и релативног привредног напретка, што је карактерисало већину градова бивше Краљевине.

Чувени лозничанин сматра се утемељивачем српске географије. Бавио се подједнако друштвеном и физичком географијом, геоморфологијом, етнографијом, геологијом, антропологијом и историјом. За више од три деценије интензивног научног рада, објавио је неколико научних радова, међу којима су можда најзначајнија дела “Балканско полуострво” и “Геоморфологија”, које су и данас полазна основа за многа савремена истраживања.

“Душане, ја и ноћу док сањам сакупљам камење!”, рекао је свом пријатељу са студија Душану Стојићевићу, неколико месеци после њихове прве научне експедиције у околини Лознице.”

Јован Цвијић, велики српски географ и научник светског гласа, рођен је у Лозници, 12. октобра 1865. године, у трговачкој породици. Његови преци по оцу потичу из дробњачке жупе у Херцеговини.

У Лозницу се, око 1800. године, доселио Јованов прадеда Цвијо Спасојевић, по коме су његови потомци понели презиме Цвијић. Цвијо је био учесник Карађорђевог устанка и остао је упамћен по честим упадима на босанску територију, где је палио села, доводио робље и доносио витешки ратни плен.

Нарочито се приповедало о његовом јуначком походу на турско село Скочић у Босни; пошто га је поробио и попалио, као робље је одатле довео неколико девојака, које је поудавао за српске сељаке.

Родитељи Јованови били су Тодор и Марија. Тодор је, неко време, био трговац на гласу, али је знао да предузима и неуспешне трговачке подухвате. Пошто му се, једном приликом, покварио транспорт скадарске јегуље, а другом поквасио дуван који је превозио из Бајине Баште у Шабац, остао је без игде ичега, само са својим скромним имањем и жениним миразом. Мајка Марија потиче из старе и угледне сеоске породице Аврамовић из Корените, удаљене од Лознице десетак километара.

У време њеног девојаштва, ова задружна кућа је бројала око 70 душа. Тодор и Марија су изродили шесторо деце — четири кћери и два сина; Јован је био треће рођено дете у овој породици. Осим Јована, имали су сина Живка и кћери, Милеву, удату за Владимира, сарача, Наду, удату за Драгутина Бабића окружног благајника, каснијег начелника министарства финансија, и Соку.

На Јованово васпитање, развој и формирање, посебног утицаја је имала отресита мајка Марија, коју је јако волео и уважавао. Уочивши његову радозналост, она је, од ране младости, подстицала Јованово даље школовање и усавршавање.

На формирање дечије личности имали су утицаја и тетка Петра, која је знала многе приче из Вукових збирки и упознавала га са народним обичајима и умотворинама, као и ујак Петар из Корените, “врло разборит сељак, широке памети”, код кога је мали Јован проводио већи део школског распуста.

Основну школу и прва два разреда Гимназије, Јован је учио и завршио у родној Лозници. Био је најбољи ђак и понос Лозничке гимназије. Требало је продужити школовање, али средстава за то није било. На срећу, народни посланик за Лозницу у то време био је Велизар Кундовић, који је, уочивши марљивог и даровитог ученика, предложио Јовановим родитељима да га Лозничка општина, као свог питомца, потпомаже до завршетка матуре, са обавезом да потом “учи медицину”. Разумљиво да су овај предлог Јованови родитељи прихватили и он је, у јесен 1879. године, школовање наставио у Шабачкој полугимназији.

У Шапцу је становао у Ратарској улици, преко пута Болнице, “близу Грмића”. За директора Полугимназије Ђуру Козарца имао је само речи хвале. Од професора, у посебној успомени му је остао Владимир Карић, који је, “већ болестан на плућа, био намргођен и ћуталица, заједало, али оштре памети, и могао је у моментима постати речит и пасиониран”.

Пошто је одмах запазио даровитог ђака, при крају трећег разреда знао је младог Цвијића удостојити позивом у шетњу, упуштајући се са њим у дугачке разговоре. Пријатељство овде склопљено, доцније ће се само продубљивати. Цвијић је био најбољи ђак Шабачке гимназије, што му је знатно олакшало школовање.

У четвртом разреду је становао код имућног трговца Милоша Поповића, на Малом Баиру, не плаћајући станарину, али уз обавезу да му подучава децу. Тако је био у прилици да стипендију и оно што су му родитељи слали, троши на гардеробу и куповину књига и часописа.

Од утицаја на Цвијића био је и млади професор физике Ранко Петровић, не толико по својим предавањима, колико по страсном пропагирању социјалистичких идеја. Под Петровићевим утицајем, Цвијић се претплатио на лист Побратимство, који су издавали београдски великошколци, а ђаци га просто гутали. Истовремено, почео је читати све социјалистичке часописе који су излазили у Крагујевцу, Београду и Новом Саду, а добијао их је од професора Петровића, који их је “имао лепо повезане”.

Наравно, од највећег утицаја су били чланци Светозара Марковића и Пере Тодоровића, као и преводи Чернишевског. “Тако је започела моја социјалистичка периода” — говориће доцније Цвијић. Здушно је прихватио социјалистичке идеје, које су биле у сагласности са идеализмом, усађеним од мајке Марије.

Више гимназијско школовање Цвијић је, 1881. године, наставио у Београду. Био је члан Ђачке дружине Нада, на којој је читао своје преводе са немачког језика. Доцније, у четвртом разреду, почео је темељно да учи енглески језик. Док је за скоро све предмете важио као феномен, осећао је велику одбојност према граматици, за коју је сматрао да је сува и досадна и да “убија младићку памет”. Положивши испит зрелости, Цвијић је окончао гимназијско школовање 1884. године. Определио се за студије медицине, али му се жеље нису испуниле јер Лозничка општина није била у могућности да обезбеди стипендију за студије у иностранству.

Због тога, по наговору свог гимназијског професора Владимира Карића, у јесен 1844. године уписао се на природно-математички одсек Филозофског факултета Велике школе у Београду, на студије упоредне географије и етнографије. Истовремено је слушао и предавања из геологије и биологије, учествујући у екскурзијама које је организовао професор Јосиф Панчић по околини Београда. Пошто је већ у младости био човек немерљиве енергије, учио је и читао даноноћно. Већ на првој години студија, он чита стручну литературу на енглеском језику и преводи са енглеског на српски језик. На немачком, он чита Бихнера, Молешота и Монтегаце, као и неке социјалистичке часописе. Истовремено, посебно га интересује песнички геније Петар Петровић Његош; све филозофске сентенце Горског вијенца знао је напамет.

Дипломирао је 1888. године и одмах је био постављен за предавача Друге београдске гимназије. Но, већ наредне, 1889. године, као државни питомац упућен је на студије физичке географије и геологије на Универзитет у Беч. Студије је завршио за четири године, да би, одмах затим, 1893. године, био промовисан за доктора филозофије пошто је, пред комисијом угледних бечких професора и научника, успешно одбранио докторску дисертацију под називом Дас Карстпханомен.

По повратку у земљу, Указом од 21. марта 1893. године, Српско краљевско намесништво поставило је Цвијића за професора географије и етнографије на Великој школи у Београду. Одмах је испољио предузимљивост, организационе способности и практичан дух. Још исте године поднео је Ректорату и Професорском савету предлог да се географија и етнографија раздвоје у посебне предмете јер “нису ни у каквој интимној вези” и “нигде у Европи оне нису заједно”. Зато моли да буде ослобођен предавања етнографије. Савет се са овим предлогом сложио, а министар просвете је одлучио да Цвијић задржи само катедру географије.

Као професор Велике школе, био је неоспорно један од најдаровитијих и најспособнијих организатора научног рада. Студенте је знао да придобије и загреје, како за своја предавања, тако и за научна истраживања. На предавањима је био достојанствен и аргументован, али је посебно пленио на семинарским часовима где се, у мање обавезној форми, истовремено испољавао и као велики козер и велики педагог. Предавања су му била промишљена и убедљива, често проткана пригодним духовитим опаскама.

Вођен идејом организованог научног рада, Цвијић је, 1894. године, основао Географски завод на Великој школи, где је окупио неколико студената који су исказивали посебну склоност и интерес ка географској науци. По завршетку студија, многи од њих су постали врсни наставници и позната имена у географској струци. По Цвијићевим упутствима, а затим и под његовим уредништвом, при Географском заводу је основана Редакција прегледа географске литературе о Балканском полуострву. Прва свеска је изашла 1894. године, а последња, као засебно издање, 1908. године.

У Географском заводу је било организовано проучавање наше земље, нарочито насеља и порекло становништва. Ипак, Завод није био у могућности да окупи све заинтересоване географе и да задовољи њихове потребе и интересе. Стога је, Поново на Цвијићеву иницијативу, 1910. године основано Српско географско друштво, чији је основни задатак био да се бави научним и стручним радом и популарисањем знања из географије и сродних научних дисциплина. Са тим циљем покренут је, 1912. године Гласник Српског географског друштва, чијије први уредник био Јован Цвијић.

На свечаном годишњем скупу, одржаном 2. јануара 1900. године, после прочитане академске беседе О структури и подели планина на Балканском полуострву, Цвијић је примљен за редовног члана Српске академије наука. Наредне, 1901. године, био је изабран за редовног професора физичке географије на Карловом универзитету у Прагу, али се на овој почасти захвалио са образложењем да и даље жели да служи својој домовини. Школске 1907/1908. године, био је ректор Универзитета у Београду.

За време Првог светског рата Цвијић је, 1915. године, са српском војском доспео у Солун. Одатле га је српска Влада упутила у Швајцарску, са задатком да, као познат и признат научник, заступа интересе Србије код савезника и у Европи. Исте године, обрео се у Лондону, где објашњава ратне напоре Србије и организује прикупљање материјалне помоћи. Скоро целу 1916. годину провео је у Швајцарској, где интензивно сређује и систематизује своје научне белешке. По повратку, 1917/18. године одлази на Сорбону, у Париз, где држи предавања о географији Балкана.

По завршетку рата, у својству председника Етнографског одбора Српске делегације, он учествује у раду Конференције мира у Лондону, 1918/19. године. За Конференцију је написао меморандум Северна граница Јужних Словена и израдио платформу за усвајање југословенске тезе. Цвијићева научна аргументација и лични ауторитет међу страним делегатима, знатно су утицали на исход повлачења граница наше нове државе.

Школске 1919/20. године, Цвијић је поново изабран за ректора Београдског универзитета, што је искористио за велику културну мисију. У овом интервалу, основао је пет нових факултета: Филозофски у Скопљу, Правнички у Суботици, и Медицински, Пољопривредни и Теолошки у Београду. На Сорбону се враћа 1924/25. године, када, у зимском семестру, држи предавања о крашким појавама на Балканском полуострву.

Самосталним научним радом и истраживањима Цвијић се почео бавити још као студент Велике школе. Главно поље његовог научног рада била је геоморфологија, једна од најмлађих географских дисциплина, која се бави изучавањем настајања и промена земљине површине, од најмлађих геолошких периода до данас. Подручје његовог рада било је Балканско полуострво, до тада, највећим делом, неистражено и неиспитано. Великим ентузијазмом и невиђеном енергијом отворио је спектар недотакнутих научних проблема.

Прва област Цвијићевих интересовања био је проблем карста, са његовим нарочитим облицима, пећинама, подземним каналима и специфичном хидрографијом, који је нарочито заступљен у области Динарских планина и у источној Србији. Овим питањима он се бавио још за време студија у Београду и у Бечу, па је карсту посветио и докторску дисертацију Дас Карстпханомен, која се одликује суптилношћу анализе и јасноћом дефиниције.

У другој етапи свог научног рада, у периоду од 1896. до 1901. године, Цвијић се почео бавити и другом омиљеном темом: траговима леденог доба на Балканском полуострву. Геоморфолошке промене, проузроковане ледничким деловањем, открио је прво на бугарској планини Рили, а затим и на највећим планинама Босне и Херцеговине и Црне Горе.

У првих петнаест година свог научног рада, Цвијић је био неуморан теренски радник и истраживач. Обишао је све крајеве Балкана и околне земље; најлепше године своје младости посветио је природи, пробијајући се по планинама, гудурама и шумама, често савлађујући најзабаченије и најнепроходније пределе. Вредно, савесно и систематично, он је бележио своја запажања, цртајући све што би побудило његову пажњу.

Каткад је теренска истраживања вршио у најнеповољнијим условима, посебно на територијама под турском влашћу, где се сусретао са верски и политички заслепљеним становништвом. Излажући се великом физичким напорима, прошао је на хиљаде километара — пешице, на коњу или мазги, железницом… Долазио је у ситуације кад му је и живот био у опасности.

Резултат ових великих напора је највеће Цвијићево дело — Основе за географију и геологију Македоније и Старе Србије, које је штампано у три велике књиге, са атласом и картама. Како је био велики поборник комплементарног изучавања појединих географских целина, у овоме делу се преплићу геоморфолошка, геолошка, климатска, лимнолошка, антропогеографска и етнографска разматрања која, систематизована у осмишљену целину, дају капитално дело које служи као основ и изворни рад за сва доцнија истраживања. Предмет његових истраживања била су криптодепресивна језера у Македонији и на Јадранском приморју, која су специфична по томе што им је површина изнад, а дно испод морске површине.

Доцније се посвећује изучавању “велике дунавске пробојнице” у Ђердапу, од миоцена до данашњих дана. На основу добијених резултата закључује да су ранија мора и језера били главни чиниоци у вајању садашњих облика пластике Балканског полуострва и околних крајева на северу. Цвијић констатује постојање неколико површи, заравњених планинских висова и већег броја тераса и закључује да сви ови елементи представљају одређене фазе у повлачењу мора и језера. Панонско море (језеро) се, према његовим истраживањима, простирало на југ до Лесковачке клисуре, а на запад до Загребачке горе.

Неколико својих дела Цвијић је посветио тектонским питањима Балкана, односно грађи земљине коре настале под утицајем унутрашњих или терестријских сила. Научна обрада ових питања изискивала је добро познавање геологије, широке научне погледе и јаку способност синтезе.

Приликом испитивања геоморфолошког и тектонског карактера Балканског полуострва, Цвијић је истовремено прикупљао и други драгоцени материјал. Као научник племенитог кова и изоштреног научног дара, запазио је да на Балкану, на сразмерно малом простору, живи неколико народа различитих по пореклу, вери, менталитету и култури. То га је подстакло да се посвети и антропогеографским истраживањима Балканског полуострва, а да би она била свеобухватна, за своје бројне сараднике је сачинио упуства за проучавање села. Из свега је проистекло једно од Цвијићевих најзначајних дела — Антропогеографски проблеми Балканског полуострва. Поред стручних сарадника, за своја истраживања успео је да придобије добар део интелигенције из народа, нарочито свештенике, учитеље и друге школоване људе.

Како је константно био у контакту са народом, врло брзо је почео уочавати разне карактере и различите психичке особине, које су биле у директној вези са географским пореклом. Ради успешнијег рада на овој проблематици, такође је, за своје сараднике, издао упуства. Своја посматрања и запажања штампао је у неколико расправа, највише у другом делу великог рада Ла Пенинсуле Балканиqуе, 1918. године.

У овом кратком прегледу свакако не треба заборавити да је Цвијић био и велики национални радник. Дубоко познавање земље и њених народа помогло му је да све наше националне интересе, посебно у политичким и научним круговима у иностранству, брани убедљиво и са пуно ауторитета. Његова је велика заслуга за ширење научних схватања у најширим народним слојевима, чему су посебно допринели политичко-географски и етнографски научни радови. Све то је знатно утицало на јачање националне свести.

У чланку О македонским Словенима, који је написао 1903. године, у време превирања у Македонији проузрокованог појачаном бугарском пропагандом, стао је на становиште да Словени доњег Повардарја представљају засебну групу јужних Словена, који су ближи Србима него Бугарима. Исто тако, Цвијић је бранио наше интересе у вези анексије Босне и Херцеговине. Сматрао је да ова централна област представља кључ за разрешење српског питања.

Том приликом, изнео је и једну смелу мисао — Србија и Црна Гора морају искористити прву повољну прилику и силом расправити српско питање са Аустро-Угарском. Крајем балканских ратова, кад је српска војска заузела албанску обалу од Љеша до Драча, Цвијић се енегично залагао за излазак Србије на Јадранско море. Почетком Првог светског рата, 1914. године, у Нишу је штампао велику расправу Јединство и психички типови динарских јужних Словена, уз коју је додао и карту са извученим границама наших територијалних захтева.

Негде средином 1920. године, Цвијић је осетио прве срчане тегобе, што је био почетак његове дуге болести. Уместо на Корушки плебисцит, где му је била поверена важна и деликатна државна мисија, отпутовао је на лечење у Карлове Вари и тек после дужег времена се вратио кући. Отада се сав посветио систематизацији и обради података на пољу физичке географије, из чега ће проистећи његово најзначајније и најмилије дело — Геоморфологија. У последњим годинама живота остварио је још један културни задатак. У жељи да словенске народе зближи и на научном пољу, био је иницијатор организовања и сазивања Првог конгреса словенских географа, који је, 1924. године, одржан у Прагу. Цвијићу је указана највећа почаст пошто је изабран за јединог почасног председника Конгреса.

Цвијић је био најпопуларнији научник свога доба на Балкану и истовремено, један од најпознатијих географа на свету. За плодан научни рад, још за живота је постао познат и признат. Био је председник Српског географског друштва од 1910. до 1927. године, а затим и Српске академије наука, од 1921. до 1927. године. Био је дописни члан ЈАЗУ у Загребу и Италијанске академије наука и уметности у Риму; почасни члан Чешке академије наука у Прагу;…

….почасни доктор наука на Карловом универзитету у Прагу, и на Сорбони у Паризу; дописни члан географских друштава у Бечу, Будимпешти, Минхену, Амстердаму, Женеви, Нешетелу, Краљевског географског друштва у Лондону, Друштва за географију у Берлину, Научног друштва Парнас у Атини; почасни члан Матице српске у Новом Саду, Скопског научног друштва, Хрватског природословног друштва у Загребу, Свесавезног географског друштва у Лењинграду, Краљевског чешког научног друштва у Прагу, Пољског географског друштва у Варшави, Чехословачког и народописног друштва у Прагу, Природњачког друштва у Брну и Спелеолошког друштва у Бечу.

Добитник је Златне медаље Краљевског географског друштва у Лондону, Златне медаље Цонрад  Брун и Сребрне медаље Еуген Потрон Географског друштва у Паризу, као и Медаље Гаутхиот Друштва за економску географију у Паризу, и многих других. После дуже болести, Јован Цвијић је умро у Београду, 16. јануара 1927.  године,  у 62. години,  сахрањен  на Новом гробљу. Своје имање завештао је и оставио Српском географском друштву.

Цвијићево научно дело је толико обимно и значајно да га је тешко ваљано презентирати и научно валоризовати. Стога ћемо се, уз помоћ његових биографа и стручњака за области које је изучавао, ограничити на евидентирање значајнијих научних остварења: Ка познавању крша источне Србије, Просветни гласник, 1889.; Географска испитивања у области Кучаја, Геолошки анали Балканског полуострва, књ. В, 1893.; .;  Das Karstphänomen, Geographiche Abhandlungen, V, Wien, 1893.; Карст, географска монографија, Београд, 1895.; Пећине и подземна хидрографија у источној Србији, Глас Српске краљевске академије наука, 46, 1895.; Извори, тресаве и водопади у источној Србији, Глас СКАН, 51, 1896.; Трагови старих глечера на Рили, Глас СКАН, 54, 1897.; Глацијалне и морфолошке студије о планинама Босне, Херцеговине и Црне Горе, Глас СКАН, 57, 1899.; Карсна поља западне Босне и Херцеговине, Глас СКАН, 59, 1900.;  Структура и подела планина Балканског полуострва, Глас СКАН, 63,1902.; Антропогеографски проблеми Балканског полуострва, Насеље српских земаља, 1, 1902.;  Нови резултати о глацијалној епоси Балканског полуострва, Глас СКАН, 65, 1903.;

Балканска, алпијска и карпатска глацијација, Глас СКАН, 67, 1903.; Неколика посматрања о етнографији македонских Словена, Дело, 1906.; Основе за географију и геологију Македоније и Старе Србије, 1, 1906; 2, 1906; 3, 1911.; Језерска пластика Шумадије, Глас СКАН, 79, 1909.; L’anexion de la Bosnie et la question Serbe, Paris, 1909.;; Ледено доба у Проклетијама и околним планинама, Глас СКАН, 91, 1913.; Mouvements metanastasiques dans la Peninsule Balkanique, La Monde Slave, 1917.; Hydrographie souterraine et évolution morphologique du Karst, Recueil des travaux de Institut de Geographi Alpine, 6 1918.;  La Peninsule Balkanique, Geographie Humaine, 1918.; Ђердапске терасе, Глас СКАН, 101, 1922.;  Балканско полуострво и јужнословенске земље, 1, 1922.; Метанастазичка кретања, њихов узрок и последице, Српски етнографски зборник, књ. XXIV, 1922.; Геоморфологија, 1, 1924; 2, 1926.;  Сеобе и етнички процеси у нашем народу, Цвијићева књига, 1927.

Треба се навићи и о проблему, послу, професији дуго, кадшто и непрекидно мислити, док се нађу решења. Има светлих часова, нарочито светлих ноћи, које се ретко јављају; у њима се нађе решење питања, или се смисле планови научног рада. То доба духовне луцидности и креативности ваља употребити, а не по оној обичној људској, још више оријенталној тромости мислити на одмор. То махом ни организму не шкоди, али и ако шкоди, организам је зато да се честито утроши.“ – Јован Цвијић

Za STV USA Siniša Mijatović

(Visited 400 times, 1 visits today)

You might be interested in

LEAVE YOUR COMMENT

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*