МОРЕ И НЕБО (2. део)

1.

Коме царству да се определим, морском или ваздушном ? Да ли је то оно право ?

МОРЕ И НЕБО

( 2. део )

Дође и тај дан. Скинух униформу, обукох грађанско одело и са доста туге у срцу растадох се са друговима са којима проживех три године складног живота. Збогом „Осветниче !“ Збогом море ! Збогом морнарицо ! Даровах вам своју младост, 12 година свог живота ! А ви мени за уздарје ЧОВЕКА. Хвала вам !!!“

Пароброд „Југославија“ у Сушачкој луци 1933.

Почетак прошлог века обележен је деловањем пет конкурентских поморских фирми : Дубровачка паробродска пловидба, Паробродарско друштво „Унион“, Паробродарско друштво „Напријед“, Паробродарско друштво „Балкан“ и Слободна пловидба „Иво Рачић“. Сви бродови Аустро-Угарске били су реквирирани од савезничких земаља Италије, Француске и Велике Британије након примирја које су те земље склопиле са њом. Годину дана након тога закључком Мировне конференције у Паризу 1919. године одлучено је да сви бродови бивше Аустро-Угарске са носивошћу до 2000 тона врате власницима или сувласницима на Јадрану.

Принцеза Олга“

Редовне путничко-теретне линије субвенционисала је држава, па су све паробродарске фирме тежиле продужетку уговора о субвенцији који се склапао сваке године. Министарство саобраћаја са паробродарским фирмама 1929. године склапа и Уговор о организацији и вршењу редовног поморског саобраћаја и превоза поште морем. Уговор је склопљен између Јадранске пловидбе д.д. у Сушаку и Дубровачке паробродске пловидбе у Дубровнику, Бродарског друштва Бока у Котору и Обалне паро-пловидбе Хум у Корчули. Постојали су и други уговори о државној субвенцији. Са Југословенским Lloydom за редовну линију до Buenos Airesa у износу од 8.5 милиона динара и са Океанијом у износу од 6 милиона динара за десет линија до Las Palmasa.

Краљица Марија“

Највеће дубровачко паробродарско друштво, уједно и највеће у Краљевини СХС-Југословенски Lloyd а.д. настало је 1928. године фузијом Атлантске пловидбе Иво Рачић основане 1910. године и Југословенско америчке пловидбе основане 1924. године, на подстицај Божа Бањца. Две године након оснивања Југословенског Lloyda генерални директор Божо Бањац доноси одлуку о куповини два велика путничка брода. Купљени су путнички бродови „Краљица Марија“, носивости од 17.500 тона и „Принцеза Олга“ од 14.350 тона. Њима су се обављала туристичка кружна путовања по Јадрану и Средоземљу, те путничка линија до Леванта.

Карађорђе“ са два димњака пре судара са италијанским путничким бродом Francesco Morosini 6.7.1930.год.

…Растанак са морнарицом – Дође и тај дан. Скинух униформу, обукох грађанско одело и са доста туге у срцу растадох се са друговима са којима проживех три године складног живота. Збогом „Осветниче !“ Збогом море ! Збогом морнарицо ! Даровах вам своју младост, 12 година свог живота ! А ви мени за уздарје ЧОВЕКА. Хвала вам !!! Кренух за Дубровник. У Лучкој капетанији предадох молбу да ми се изда поморска матрикула-књижица. Почех размишљати куда ћу ? Да ли да кренем у Загреб господину Бањцу или да се понудим некој поморској компанији. Посла за нашу струку било је доста. Много лука у бродовима чекало је на нас да би могли да исплове. Услови су били повољни : ранг II официра, униформа, исхрана, добра плата и што је главно, самосталност рада.

Читајући „Политику“ наиђох на анонсу да се отвара конкурс за три радио-телеграфисте за потребе цивилног ваздухопловства на аеродромима у Загребу, Београду и Скопљу. У то стиже и моја „матрикула“. Одох у капатанију, положих заклетву на „чување тајне“, узех поморску књижицу и стадохопет да размишљам куда, на коју страну ? Да ли да останем на нору или да конкуришем. Коме царству да се определим, морском или ваздушном ? Да ли је то оно право ?…“

Краљ Александар I“

Решио је да се приклони небеском царству. Конкурисао је за службу у цивилном ваздухопловству. Кренуо је у сусрет својој судбини. Ратна Морнарица Краљевине Југославије имала је своју судбину.

Априла 1941. године нацистичка Немачка напала је Југославију. Ратна Морнарица је имала 32 ратна брода. Поморско ваздухопловство имало је 150 хидроавиона. Поморска обалска команда имала је 14 обалских артиљеријских батерија са 45 топова.Држава се распала за непуне две недеље под теретном ратне машинерије сила осовине. Југословенска војска пружила је херојски отпор на Сипском каналу, одбрани неба над Београдом и у контраофанзиви против италијанских трупа на граници са Албанијом. Краљевска Морнарица суочена са тоталним распадом ланца командовања, недовољно припремљеним и разрађеним ратним плановима и на послетку са издајом како на заповедним, тако и на позицијама тактичних команданата, један по један брод се предавао непријатељу, неки не опаливши ни метак у том кратком рату.

Подморничку флотилу Краљевине Југославије рат је затекао у Боки Которској, која је била главна база. Првих дана подморнице су избегавале нападе немачких и италијанских авиона. Трећег дана рата подморнице „Небојша” и „Смели” упућене су на подручје Бари – Бриндизи – Драч – Валона, са задатком да угрозе непријатељске комуникације, али није дошло до дејстава по бродовима. По повратку у базу, подморничари су приметили да су многи припадници морнарице већ показали безвољност за даље ратовање, било је прилично оних који су намеравали да се ставе у службу непријатеља.

Али било је и неколицина оних који се нису помирили са таквом судбином. Већ првог дана када је проглашена НДХ Мирко Плајваз, тада на дужности команданта одбране северног Јадрана, са групом морнаре из касарне у Селцу, извршио је напад на тек формирани усташки гарнизон у Црквеници при чему је погинуо на непријатељској страни брат тадашњег Павелићевог доглавника Петар Кватерник. Два дана након тога Плајваз је подигао у ваздух сву инфраструктуру на обали да не би пала у руке непријатељу и почео да се повлачи на југ. На крају је и потопио све бродове које је затекао у близини, укључујући и цивилне, да не би пали у руке непријатељу и прешао на обалу. За то време Боку су надлетали италијански бомбардери. У неколико наврата са бродова који су били на маскирним везовима по увалама у заливу отварана је противавионска ватра, неколико авиона је оборено или оштећено, без властитих губитака.

Већ 9. априла 1941. године и подморнице се први пут испловиле на пучину. „Смели“ под командом Матеа Палавестрића и „Небојша“ под командом Антона Јаворсека испловили су из Боке и запутиле се ка југу са задатком да пресрећу италијанске конвоје који су пловили између Барија и Албанске обале. Већ 11. априла „Небојша“ се вратио у Котор, а „Смели“ је у Боку упловио четири дана касније.

Морнари са “Небојше”

Са обе подморнице поднет је извештај да нису имали контакта са непријатељем. Сво то време „Храбри“ и „Осветник“ нису напустили Боку Которску. На смотри посада подморница 14. априла 1941. године командант „Небојше“ Јаворсек члановима посаде обзнанио је да има намеру да брод преда Италијанима јер је Бока блокирана и путеви ка југу су минирани. Неки чланови посаде брода нису се хтели помирити са одлуком свог претпостављеног. Два официра, поручници Ђорђе Ђорђевић и Ђорђе Митровић донели су одлуку да покушају подморницу да извуку из Боке и упуте се у Средоземље где би се придружили Британцима.

Аустроугарска војнопоморска база у Боки, август 1916. Бока је у свим ратовима била стратешки од велике важности.

По сећању поручника Ивана Мишковића који је био навигациони официр на „Небојши“, када су официри саопштили своју одлуку Јаворсеку, наређена је смотра и посада је упозната са планом. Свако је имао право на избор и речено им је да они који желе да крену са подморницом у сусрет савезницима иступе корак напред. Од 54 члана посаде свега 19 је иступило, од тога свега тројица машиниста. Јаворсек је рекао да је то равно самоубиству и да само са тројицом људи на моторима неће далеко догурати. Јаворсек ипак није опструирао већ је предао команду и напустио брод. Ноћи 16. априла 1941. године у Котору, на палуби „Небојше“ успело се искупити 6 официра, 29 подморничара, 19 чланова резервне посаде, те неколико високих официра и цивила који су се ту затекли, а нису имали намеру да се предају Италијанима. Одлука је већ пала и брод је припремљен за дугачак пут у неизвесност.

Аустроугарски брод Kronprinz Erzherzog Rudolf у Боки

Мишковић се сећа да се на молу на коме је „Небојша“ била привезана искупило доста мештана Котора и околине који су дошли да испрате и последњи пут виде брод. По његовом причању, сцена одвајања од обале била је јако дирљива. У једном тренутку сви су немо стајали напалуби и на обали поред брода. Нико није имао снаге да скине конопе са битви. Тада је из масе пришла једна девојка и скинула коноп са једне битве и узвикнула „Живела Небојша !“ Убрзо подморница се одвојила од обале и у мраку замакла за Вериге и даље продужила према излазу из Боке, а потом окренула на југ према Отранту.

Ђорђе Митровић

Поручник бојног брода прве класе Ђорђе Митровић је у критичном тренутку преузео команду над подморницом „Небојша”. Било је то у вечерњим сатима 16. априла 1941. године. Подморница је те ноћи пунила батерије, а у зору 17. априла наставила је пут према Савезницима у Грчкој, на дубини од 30 метара. Увече су изронили и наставили пут према Отрантском пролазу, али су морали поново да зароне да не би били примећени у ведрој ноћи. Наша подморница је ронила целу ноћ и дан. Тек 18. априла, с падом мрака, изронила је ради допуне батерија, али је видљивост била таква да се после поноћи морало поново заронити.

Посада брода „Хвар“

У зору 20. априла, стигли су до Кефалоније, највећег у групи Јонских острва. Југословенски морнари су пријатељски дочекани, све што им је било неопходно Грци су дали бесплатно. Наставили су пут према Криту и, кроз минска поља, упловили су у залив Суда. Уследио је напад немачких авиона, па је подморница „Небојша” морала да зарони и „легне” на дно, одмах поред грчке подморнице „Папаниколас”. По престанку напада подморнице су се раздвојиле и преместиле, пре него што су баш на то место авиони бацили подводне бомбе. Због жестоких ваздушних напада на грчке и британске снаге на Криту, југословенска подморница морала је да продужи пут према Египту, при чему је конвој у коме се кретала био изложен „пријатељској ватри”, срећом без последица. У Александрију су упловили 27. априла 1941. године.

Иван Мишковић и сачувана застава са „Небојше“

Када је оштећена почетком 1942, служила је у луци на Малти за обуку савезничких противподморничких бродова и авиона. Маја 1942. године, капетан Иван Мишковић је званично постављен за заповедника „Небојше“, са задатком да чува подморницу. Ђорђе Митровић је у Александрији завршио британски падобрански курс и једно време је служио на британском бојном броду. Крај Другог светског рата дочекао је као војни изасланик краљевске владе у Риму. Одлази у Канаду, где је 1946. године пловио као капетан брода на језеру Онтарио, после чега је до пензионисања 1970. године радио у фирми за производњу оптичких инструмената. Те године се враћа у Југославију. Умро је само шест недеља по повратку у родни Београд, где је и сахрањен.

Лабуд“ и „Јастреб“. „Орао“ и „Галеб“.

После рата, подморница „Небојша“ је отегљена са Малте у Бари, а потом крајем августа 1945. довучена у Сплит. Током 1946. извршен је њен ремонт и подморнице а је заведена у флотну листу Југословенске ратне морнарице под новим именом „Тара“ „801“. Једно време била је у Сплиту, да би напослетку била пребачена у Пулу, где је служила за обуку првих послератних подморничара – пише у морнаричкој биографији подморнице. Када је подморница „Небојша“ 1955. године повучена из употребе, расходована, исечена и бачена у старо гвожђе, њен командант Иван Мишковић био је само анонимни економиста у Београд. Он је једини српски официр који је био капетан краљевске и командант партизанске подморнице.

Кобац“ и „Змај“. Миноловци : „Соко“, „Јастреб“ и „Лабуд“.

Наиме, капетан бојног брода Иван Мишковић се оженио Францускињом и добио првог сина, Мишела 1946, али је остао без чина. Комунистичкој власти је био сумњив, па је 1946. године ухапшен и затворен као краљев официр. Био је у затвору три месеца, одузет му је чин капетана бојног брода и деградиран је. Завршио је студије економије и радио као економиста. За разлику од многих, доживео је признање за службу и верност отаџбини добивши 2001. Орден заслуга за СР Југославију трећег реда. Умро је у марту 2011, у 92. години.

Подморница “Небојша” је од 1941-1945. године била стационирана у Средоземљу. До 1942. године чак је излазила на Атлантик. Брод је био стар за офанзивне акције, али је био добар за патроле и пратње трговачких бродова. Базе су му биле у Александрији и Порт Саиду у Египту, као и на Малти и Криту. Када је оштећена 1942. године, служила је у луци Валета на Малти за обуку савезничких противподморничких авиона и бродова. Чланови посаде, школовани подморничари Срби, укрцавани су на енглеске савремене подморнице на којима су ратовали, али увек су се после мисија враћали на “Небојшу”. По завршетку рата, дошло је наређење да посада сама одлучи хоће ли се вратити у Титову Југославију.

Иван Мишковић, некада најмлађи официр на “Небојши”, 1942. године је напредовао до њеног команданта. По добијању писма из Штаба савезника о могућностима посаде после рата, командант је на Малти постројио посаду и рекао да изаберу сами своју судбину. Само двојица су хтела да се врате. Иван Мишковић тада је савио борбену заставу са подморнице и ставио је у недра. “Небојша” је отегљен у Југославију. „Крајем 1945. године, капетан Иван Мишковић је од брата, такође краљевог официра, добио писмо да може да се врати у земљу и да му “Титови” неће ништа.“ – прича Александар Коло, историчар и човек заслужан што је ратна застава “Небојше” ипак дошла кући. Он објашњава да су Мишковићевог оца (угледни београдски архитекта и творац Звездарског планетаријума) и једног његовог брата нацисти стрељали на Бањици и да је то за комунистичке власти био доказ да нису били колаборационисти.

Када се Мишковић са супругом Францускињом обрео у фебруару 1946. године, на Железничкој станици у Београду, одмах је ухапшен. Неколико дана Мишковић је држан у самици, а онда је приведен мајору ОЗНЕ Душану Карићу.“ Мишковић је после сведочио да га је бркати мајор питао све и свашта. Када му је тражио да каже да ли познаје официра Ивана Карића и када му је он рекао да га познаје још са академије и да мисли да је велики човек и патриота, мајор је устао, салутирао и рекао: “Слободан си!” Касније, док су били у привременом смештају у Панчеву, Мишковићу и жени стигао је шпорет на дрва. Борци који су га истоварили нису смели да кажу одакле је поклон. Тек после је сазнао да је шпорет послао бркати мајор Карић, потоњи генерал Озне и рођени брат краљевског официра Ивана Карића.

Александар Коло је као кустос Ваздухопловног музеја радио на повратку ратних реликивија Краљевске војске у земљу. Он је Мишковића у више наврата питао где је ратна застава с подоморнице. Капетан није био вољан да прича о томе, али је, ипак, после више сусрета рекао да ју је пре повратка у земљу дао авио-махнаничару ескадриле хидроавиона који је остао у Лондону и кога је заветовао да је чува. У међувремену, застава је променила “власника”. Авио-механичар Ђорђе Кулић, будући да је био без порода, ратну заставу уступио је др Ђорђу Керцу, професору са Кембриџа. Породица Керац заставу је из кућног сефа износила само за славу. „Сазнавши за ратну заставу, уочи обележавања 70 година од Априлског рата у Војном музеју, предложио сам Керцу да нам заставу уступи. Стари професор је дуго причао са породицом и на крају је пристао. На мени је било да то саопштим команданту “Небојше” Мишковићу и да га позовем на изложбу .“- сећа се Коло. Мишковић је 2011. имао 91 годину. Био је пресрећан када је чуо да је застава сачувана. Позвао је преживеле другове да их почасти због срећне вести. У скромној кафани у Блоку 70 срце му је препукло док је наздрављао. Застава је стигла у Београд два дана касније.

Са овом званичном морнаричком биографијом подморнице, не слаже се и у свом писму од 22.06,2013., генералштабни пуковник Живомир Р. Подовац, негира неке наведене податке и износи нове .чињенице : „Поштовани! Истина о Кр.подморници „Небојша“ у рату 1941-1945, је славна, а не како је приказано – мизерна. Према извештају, од 16.8.1944, начелника Штаба Одељка Врховне команде Југословенске војске у Каиру (ВК је тада у Отаџбини), за владу у Лондону, у тачки под В) МОРНАРИЦА, алинеја 3.База „А“ (тада је у Александрији), дословце стоји: „..-Кр.подморница ‘Небојша’ након извршеног поправка врше се покусне вожње,..“. Оно што је истина да је Небојша стално у ескорту англо-америчких конвоја кроз Средозмено море. Излази и на Атлантик у ескорту на рути Британија-Египат. Стално извиђа Јадранско море, где су их слали лукави британци, јер је посада одлично познавала подморничке руте. При једном таквом извиђању осмотрили су у луци Сплит, потпуно необезбеђен италијански ратни брод. Посада се одлучује на велики ризик – да га торпедује. Потопљен је. (Имам докуменат!) Приче о неупотребљивости, персоналном команданту, да је служио за обуку некаквих британаца – су чиста неистина (фино речено)! Такође, да је таква руина, те чак дошлепали у Јадран после рата..

Ово је заиста преко сваке мере! Ако је тако зашто га после рата брозовци воде у списку бојно активних пловила РМ брозовске ЈА? Коме то смета чак и истина о једној подморници Југословенске краљевске морнарице? Имате Британски национални архив-Ленгли (Лондон), Италијански државни архив-Рим…Распитајте се. Ја Вам наводим следеће архивске изворе: МОРС-ВА, ЧА, 9, 46, 3; АЕВ, 11, 19, 1; 198, 51, 1…Иначе, сви пловни састави Морнарице Краљевине Југославије Југословенске војске ван Отаџбине, су били целог рата борбено активни. У почетку 5, касније 11. Поред Небојше, посебно стално су активне торпиљерке Т.1 ‘Кајмакчалан’ и Т.5 ‘Дурмитор’, најчешће у ескорту (пратњи) англо-америчких конвоја, али и у самосталном лову на немачке и италијанске подморнице и друге површинске ратне бродове. Има још тога… (в. генералштабни пуковник Живомир Р. Подовац, „Верни Заклетви, Народу, Отаџбини’-хронологија борби, бојева и операција Југословенске војске 1941-1958“, УПЈВО, Београд-Ниш, 2013 „Небојша“ је носилац и ратних одликовања… “

17. априла Боку је потресла страховита експлозија. Поручници бојног брода Спасић и Масера у ували Брдиште поред Тивта у великој експлозији уништили су разарач „Загреб“ да не би пао у руке непријатељу, жртвоваши тим чином и своје животе и сачувавши своју част и част своје морнарице. Остали бродови без отпора предали су се окупатору. У то време „Небојша“ је већ секла пучину негде око Отранта узевши курс према Малти.

Уништени „Загреб“, те подморница „Небојша“, осам хидроплана Поморског ваздухопловства Југославије и торпедни чамци „Дурмитоир“ и „Кајмакчалан“, били су све што није „издало“ земљу, већ су наставили борбу у Другом свјетском рату, прикључивши се савезницима у Грчкој и Египту. Хисторија показује мало примјера оданости својој земљи као што су је показали Машера и Спасић и њихова жртва заслужује да буде свијетао примјер млашим генерацијама. Највећом жртвом коју су Спасић и Машера поднијели, они су изрекли и највишу осуду онима који су заборављајући на своју и част заставе под којом су служили, кукавички флоту предали непријатељу. Кад се сјетим тих двају јунака, дође ми пред очи споменик команданту Наполеонове гарде у бици код Ватерлоа, генералу Камброну – ГАРДА УМИРЕ, ГАРДА СЕ НЕ ПРЕДАЈЕ! Ово је гесло било мотив који је водио наше јунаке Спасића и Машеру, када су одлучили да баце рукавицу у лице кукавичуку и издаји. Слава им!“- записао је у својим мемоарима капетан бојног брода Иван Керн који је 17.априла 1941. из Боке за Египат испловио са „Дурмитором“ и „Кајмакчаланом“ да настави ратовање.

Експлозија „Загреба

Магловито, кишно јутро 17.априла 1941. у Боки прекинула је прво мања, па одмах потом и двије страховито јаке експлозије. У јужном дијелу Тиватског залива, из права увале Свето Тројство код Превлаке, дизао се стуб црног дима, а метални делови летели су и по неколико стотина метара од места детонације и падали у море или на оближње копно. У експлозијама је нестао Краљевски брод „Загреб“ како је било званично пуно име разарача што је тада био један од најмодернијих ратних бродова Краљевске морнарице Југославије. Са својим бродом у вечност су отишла и два млада официра – поручници бојног брода Милан Спасић и Сергеј Машера.

Краљевски брод „Загреб“, крстарица-разарач.

У маниру правих помораца који никада не напуштају свој брод, њих двојица умрли су са „Загребом“ из протеста и пркоса- не желећи да брод предају непријатељу – италијанској војсци чије су јединице управо улазиле у Боку Которску, главну поморску базу Краљевине Југославије. Далеко бројније и надмоћније снаге Немачке, Италије, Мађарске и Бугарске напале су Југославију 6.априла и поразиле је за само десет дана трајања тзв. Априлског рата. Прва топредна дивизија Краљевске морнарице коју су чинили велики разарач „Дубровник“ и нешто мања, али модернија три разарача – „Београд“, „Загреб“ и „Љубљана“, иако најјача и најспособнија јединица у целој морнарици, током Априлског рата није извела ниједно офанзивно дејство. „Љубљана“, онеспособљена у тешкој хаварији код Шибеника у лето 1940, била је на поправци у тиватском Арсеналу.

Тиватски Арсенал

Преостала три разарача, чекајући да се Врховна команда морнарице у Земуну одреди што им ваља чинити, Априлски рат провела у вожњама унутар залива Боке и скоро свакодневном одбијању напада италијанских авиона што су бомбардовали бродове и војна постројења на обали. Са проласком времена и учесталим добијањем све неповољнијих вести са фронтова, нестајале су и наде да ће бродови напокон испловити на пучину у „праву“ ратну акцију, али се евентуално прикључити савезницима – Британцима и Грцима који су на Медитерану ратовали против Хитлерових и Мусолинијевих снага. Полако али сигурно, зла коб надвијала се над „Загреб“ и његовог торпедног официра Милана Спасића и артиљеријског официра Сергеја Машеру…

Загреб“ у Боки

Милан (Саве) Спасић рођен је 1909. године у Београду гдје је завршио основну школу и гиманзију као један од најбољих ученика у историји тих установа. Године 1929. уписао је ВИИ класу Поморске војне академије у Дубровнику. Завршио је школовање као најбољи у класи, при чему је био први „континенталац“ који се могао подичити тим статусом, до тада резервисаним за питомце који су долазили са приморја. Године 1935-36. завршио је специјалистички торпедни курс након чега је као официр службовао на торпиљарки Т-3, а 1937. је био навигацијски официр на школском броду, једрењаку „Јадран“ приликом крстарења из Југославије до САД и назад. Као изузетно перспективан и способан млади официр добио је понуду да пређе у службу Ратне морнарице САД, што је одбио ријечима да жели да служи своју, а не туђу Морнарицу. Године 1940. прекомандоиван је на разарач „Загреб“ где се убрзо истакао вјештином у руковођењу торпедним наоружањем тог модерног ратног брода.

Милан (Саве) Спасић и Сергеј (Франа) Машера

Сергеј (Франа) Машера, рођен је 1912 године у Горици коју су убрзо преузели италијански иредентисти па је словеначка породица Машера живот наставила у избјеглиштву, прво у Корушкој а потом у Љубљани гдје је Сергеј матурирао. Уписао је 1929. Поморску војну академију у Дубровнику гдје је постао „класић“ са Спасићем и завршио је 1932. као пети у рангу. Службовао је на торпиљаркама, а потом и на помоћном броду за подморнице „Ситница“, да би након тога у Мељинама завршио Артиљеријски курс. Као један од понајбољих младих официра артиљераца, послан је у Шведску у чувену фабрику „Бофорс“ да преузме наоружање-тада најмодерније противавионске топове калибра 40 мм, којима су наоружана три југословенска разарача класе „Београд“. На један од тих бродова- разарач „Загреб“ Машера је прекомандован крајем 1940. и ту се поновно срео са својим старим пријатељем и „класићем“ Миланом Спасићем.

Командни брод „Загреб“

Двојица младих официра били су сушта супротност „старој гарди“ у Морнарици, „наслеђеној“ још из Аустро-Угарске јер Спасић и Машера нису придавали важности тада врло присутној , готово па класној подељености између официра, подофицира и морнара. Због тога, свог врло строгог, али и правичног приступа људима са доста разумијевања и емпатије, потчињени су просто обожавали двојицу младих официра. Касније, након свега што се издешавало са „Загребом“ хроничари су марљиво прикупљали сведочанстава људи који су „делили брод“ са Спасићем и Машером, па су остали забележени бројни симпатични, али и дирљиви детаљи о Машери који даје и посљедњу пару из свог џепа морнару коме је умрла мајка, а он нема новца да јој оде на сахрану, или пак о томе како је Сергеј готово па замерио морнарима исламске вере што су 20-так дана тајили од њега да су гладни јер храна која се спремала на броду није била уподобљена њиховим верским правилима. Чим је за то чуо, Машера је наредио да се одмах за њих издвоје посебне намирнице и да морнари-муслимани сами одреде ко ће и како за њих кувати.

ПВО артиљерци са „Загреба“

Спасић је игнорисао наредбе о строгој подијељености између официра, подофицира и морнара и радо се и често дружио са потчињенима, до те мере да је једном у пуној официрској униформи отишао на свадбу у Тивту пријатељу-подофициру, на опште згражавање својих надређених. Једном приликом, непосредно пред рат, док је разарач „Загреб“ боравио у луци Дубровник, стигло је наређење команданта града о забрани изалска морнарима јер они наводно „ремет изглед старог града“. Спасић је, у својству дежурног официра на броду, сазвао збор посаде и прочитао им наређење, након чега је рекао: „Момци, чули сте сајдража телеграма. Ви сутра треба да гинете за ову земљу, а сматрају вас непожељним у овом граду!“ Затим је, супротно наређењу, одобрио излазак посади у град.

ПВО артиљерци са „Дубровника“

Избијање Другог светског рата 6.априла 1941 двојицу пријатеља затекло је на „Загребу“ који је тог јутра био везан у Доброти код Котора. Немачки и италијански авиони напали су Поморски арсенал у Тивту и морнаричка постројења у Кумбору и Зеленици, а поподне тог дана обрушили су се и на бродове флоте, разасуте по Которском заливу. Један италијански бомбардер за обрушавање типа „јункер Ју-87 штука“ устремио се за „Загреб“ митраљирајући палубу разарача, а његова бомба пала је и експлодирала у мору на мање од 20 метара од брода. ПВО артиљерци са „бофорса“ којима је командовао Сегеј Машера убрзо су погодили другу „штуку“ која се потом срушила у близини превоја Тројица изнад Котора. Уследио је други вал нападачких авиона који су поново били замало непрецизни, бацајући бомбе на 20 до 70 метара од брода. Хладнокрви Спасић кога је на палуби разарача засула морска вода и муљ што је са дна мора подигла детонација једне од бомби, позвао је морнара и наредио му да му из кабине донесе чисту шапку, а потом је честитао Машери и његовим артиљерцима који су у међувремену погодили и оштетили још један непријатељски авион.

Разарачи : „Љубљана“, „Београд“ и „Загреб“ пред Тивтом

Наредни дани пролазили су у одбијањима напада непријатељских авиона, мењању везове по Боки и нади да ће стићи наређење Врховне команде за исповљење на отворени Јадран у праву борбу са Италијанима или прикључење савезницима у Грчкој. Посебно јаки напади непријатељске авијације на разараче били су 13.априла, али су ватра са бродова и вешто маневрисање спријечили поготке бомби. Машера је тада, задовољан што бомбе падају на позицију коју је „Загреб“ управо био напустио, весело коментарисао да „Италијани пишу на погрешну адресу“, док је Спасић, алудирајући на Ускрс, говорио да их непријатељ „части шареним јајима“.

На разарачу „Загреб“

Кад је наредног јутра стигло наређење да се разарач привуче што ближе обали у ували Свето Тројство код Превлаке и маскира гранама, обојици је било јасно да се, у условима када је борбени морал на броду све више падао под тада већ нескривеним квислиншким ставовима команданта брода, капетана корвете Николе Кризомалија, „Загреб“ тешко више може поновно покренути. Наредна два дана донела су и коначни слом Југославије, распад војног ланца командовања и одлазак доброг дела разочаране посаде са брода, али Спасић и Машера уз још неколицину енергичних и борбених младих официра, нису престајали да се надају да ће са три брода, „сакупити“ довољно људи да посадом попуне макар разараче „Загреб“ и „Београд“ и са њима исплове из Боке за Егеј где би се прикључили савезницима и наставили борбу на Медитерану.

Југословенски разарач Загреб , корисник Застава морнарице Краљевине Југославије, поринут : 30. марта 1938. године, завршена градња новембара 1939. године, потопљен 17. април 1941. Основне катактеристике : дужина 98.00 метара, ширина 9,45 метара, газ 3.18 метара, тежина 1.210 тона , стандардни депласман 1.655 тона, погон 3 котла Јероу, снаге 40.000 КС, посада 145 официра и морнара, наоружање: топови: 4 × 120 mm , 4 × 40 mm, митрљези: 2 × 12,7 mm, торпеда: 6 × 533 mm, максимална брзина 38 чворова.

Ови бродови нису грађени за трговачке операције, нити за скривање. Изградили смо их за рат и са њима морамо ратовати и бранити своју земљу. Народ је за то дао новац!“-говорио је Спасић али узалуд јер је сплет малодушности, неорганизованости и отвореног издајства у редовима Команде морнарице био јачи. Стога су он и Машера одлучили да ако „Загреб“ већ не може испловити, њихов брод сигурно неће издати Југославију и ставити се под непријатељски барјак, како је налагала званична капитулација о којој су обавјештени 16.априла. Своје посљедње јутро 17. априла дочекали су ужурбано. Док је посада „Загреба“ одлазила са брода носећи са собом све што им може затребати, Спасић и Машера из помоћ неколицине подофицира и морнара, припремали су брод за уништење. Од крме где су поставили детонатор, до прамчане муниционе коморе брода развукли су каблове, а међу бојеве главе шест торпеда у апаратима на средини брода, поставили су патроне ТНТ-а са детонаторима.

Своје личне ствари и новац разделили су члановима посаде са којима су се посебно добро слагали, и од којих су се веома дирљиво и топло опростили, не дозволивши тим људима да их наговоре да и они напусте брод. Решени да умру са „Загребом“, Спасић и Машера буквално су са брода истјерали команданта Кризомалија и његовог колегу са разарача „Београд“ Михаила Лепетића који је дошао посетити Кризомалија. „Напустите брод, на њему нема места за издајнике! „Загреб“ неће издати“- одбрусио им је Спасић. Морнар Видо Цвјетковић из околине Херцег Новог био је један од посљедњих који су напустили „Загреб“.

Владимир Шакшијевић и официри на разарачу „Дубровник“. Овим бродом путовао је Краљ Александар у Марсељ када је извршен атентат.

Спасићу је у тим тренуцимна казао: „Господине поручниче бојног брода, завршите свој посао па дођите код мене кући. Што буде мени, биће и Вама. Планине су близу!“ Иако дирнут, Спасић га је одбио речима да мора остати на броду и „вршити своју дужност до краја“. Посада је упозорена да се што више удаљи од брода, а исто је поручено и мештанима оближњег села Брдишта. Неколицина њих, са удаљености од око пола километра, посматрали су што ће се даље дешавати на „Загребу“ на коме су остали само Спасић и Машера. Према тврдњама очевидаца, двојица официра упутили су се на крму разарача. Заузели су тзв. бродски став гледајући према Ловћену. Један другом су потом стргли ознаке чинова са рамена, загрлили се и пољубили. Размијенили су неколико посљедњих ријечи, окренули се у ставу мирно према Ловћени, а затим се један од двојице сагнуо и активирао детонатор. Уследиле су огромне експлозије и пожар који су лепи ратни брод убрзо претвориле у хрпу деформисаног и усијаног метала што је легао на плитко дно увале Свето Тројство и наредних дана наставила горети уз повремене мање експлозије.

Разарач „Дубровник“ који се нашао у Боки заробљен је од стране Италијана

Четвртог дана по потонућу брода, море је на жало на Превлаци избацило тело Милана Спасића. Италијани су га однели у Војну болницу Мељине где је обављена идентификација. Након интервенције православног војног свештеника Николе Мандића, италијански командант је дозволио да се Спасић 5.маја 1941. сахрани на гробљу Савина код Херцег Новог уз највише војне почасти које му је одао један вод италијанске војске. Италијански офирцир који је говорио на сахрани, истакао је херојство Спасића и Машере нагласивши да „само уколико и сама буде имала такве јунаке, Италија може добити рат“.

Неколико дана након експлозије, у водама близу увале Брдишта рибари су нашли обезглављен торзо за који се претпоставља да је припадао Машери, али су га морске струје однеле током ноћи, пре него што су Италијани из Тивта дошли на лице места да га покупе. Глава Сергеја Машере нађена је на копну у близини увале Брдишта и мештани су је у тајности од окупатора, сахранили. Након идентификације која је обављена 1986-1987 у Институту за судску медицину у Љубљани при чему су експертизу обавили и налаз написали проф. др. Јанез Милчински и др. Звоне Жајдела, глава Сергеја Машере сахрањена је 17.априла 1987 године на љубљанском гробљу Жале.

Део италијанске флоте – Тешке крстарице класе “Fiume” које су биле боље оклопљене од класе “Trento”, али су каснијим борбама код Матапана среле британске бојне бродове с топовима калибра 381 мм, који су потопили чак три (Zara,Pola i Fiuma) од четири брода на слици, а преживјела је само Gorizia(дјеломице видљива на левом рубу фотографије.

Сергеј Машера и Милан Спасић једини су припадници Краљевске војске Југославије који су због дела учињеног у Краљевској војсци, проглашени народним херојима социјалистичке Југославије. Урадио је то својим указом из 1973 године, лично маршал Јосип Броз Тито, што само по себи, довољно говори о величини и значењу херојског чина двојице официра о коме се и данас предаје на већини војно-поморских академија у свету.

Mussolini у посети ратној морнарици. Иза њега други с`лева адмирал Arturo Riccardi.

На дан 17. априла 1941. године италијанске трупе ушле су у Боку Которску где су се преостали бродови мирно предали. Ту су у Боки затекли и три ју гословенске подморнице. Техничка екипа је одмах установила да је „Храбри“ у лошем стању и да се не исплати ремонтовати је.Подморница никада више није кориштена и 1942. године је расходована. За друге две подморнице је процењено да се исплати оспособити их па су обе упућене на ремонт и убрзо уврштене у састав Ратне Морнарице Италије где су добиле имена „Antonio Baiamonti“-„Смели и „ Francesko Rismondo“-„Осветник“.

Обе подморнице учествовале су у рату патролирајући углавном Тиренским морем све до капитулације Италије. Нису успеле потопити ни један савезнички брод за то време. Прву је потопила властита посада 9. септембра у луци La Spezia. Другу су заробили Немци у луци Bonifacco на Корзици и свега три дана касније сами су је потопили да неби пала у руке савезницима. Обе су 1947. године биле дигнуте са дна од стране француских и италијанских ронилаца али су убрзо расходоване.

Матични брод за подморнице „Ситница“ запленили су Италијани 1941. године и дали му нове име „Curzola“. Наводно је пребегао на Малту са другим бродовима „Bodogliove flote“ али се ипак налази на Јадрану од 1943. године када му је после капитулације Италије враћено старо име. После 1945. године дато ми је име „Вис“, нова ознака ПБ21, ново име „Минер“, суделује у хидрографским мерењима 1957/58 године, отписан 1962. године.

Торпедни чамац „Дурмитор“

Небојша“ која је испловила 16. априла из Боке и посада је имала намеру да плови ка Малти. За време пута 20. априла дошло је до квара на жирокомпасу и суочени са проблемима услед квара на навигационим уређајима мењају одлуку и одлучују да се упуте према Кефалонији. На општу радост посаде за време пута сусрела је два торпедна чамца Југословенске Краљевске Морнарице. Били су то „Кајмакчалан“ и „Дурмитор“, торпедни чамци класе „Орјен“ из састава II торпедне дивизије из Шибеника. На ова два малена брода укрцали су се добровољци који су одбили да се предају Италијанима и такође се упутили у Средоземље у сусрет савезницима. Истог дана када су пристали у Кефалонију луку је надлетао немачки извиђачки авион. Командант подморице самоиницијативно је донео јако важну одлуку. Одлучује се да одмах након прелета немачког извиђачког авиона промени вез и напусти сидриште на које су тек пристали.

Противподморничка корвета класе „Flower“ која је добила име „Нада“ – потопила немачку подморницу “U-300”:

Након тога пристаје на друго скривеније место. Истог дана Кефалонију надлеће група немачких бомбардера и бомбардује луку. Највећа разарања била су управо на месту на коме је подморница била везана. Тако је избегла уништење. Након тога састав наставља пловидбу према Криту. Наши бродови нису се могли дуго задржати тамо јер отприлике у то време Немци су спремали десант на острво и бродови су константно били изложени нападима немачких авиона. Свега два дана по доласку на Крит састав се упутиоу Александрију. У египатску луку састав је упловио 27. априла 1941. године.

У Египту су се прикупљали делови Југословенске Краљевске Војске. Међу њима налазили ли су се „Небојша“, „Кајмакчалан“ и „Дурмитор“. Непосредно по доласку у Александрију на „Небојши“ су извршене нужне поправке и покушало се брод искористити у патролним задацима. Због учесталих кварова и генерално лошег стања у коме се брод налазио одлучено је да подморница више не испловљава у борбене мисије већ да се користи за обуку. Већ октобра 1941. године није могла више ронити и одвучана је на Велико Горско Језеро где је привезана, извађена су торпеда и потпуно је разоружана, а њени агрегати служили су за пуњење акумулатора на другим пловилима. Већи део посаде је распуштен и премештен на друге дужности, а на крају као једини југословенски официр који је остао на броду, што је био предуслов да подморница и даље вије Југословенску заставу, био је Иван Мишковић који је маја 1942. године постављен за њеног заповедника и имао је фактичку улогу да чува подморницу. Торпедни чамци „Кајмакчалан“ и „Дурмитор“ пратили су савезничке конвоје и пружало подршку Англо-Француској инвазији на Сирију. Били су изграђени у Немачкој и услед недостатка резервних делова касније су постали неоперативни.

HMS „Bahram“

У то време десила се такозвана „Каирска афера“. Посаде су напустиле своје бродове, а избегличка влада и војни врх у Лондону и Каиру тражили су од Британаца да им уступе своје борбене јединице на којима ће се вијорити југословенска застава и којеће се вијорити југословенска застава и које ће имати југословенске посаде. Све је добило политичку димензију и Британци нису хтели да уступе бродове. Распуштене посаде премештене су на нове дужности, већином у британској војсци и морнарици. Јанко Мајник који је био радио-телеграфиста на „Небојши“ након што је посада била распуштена служио је на HMS „Roroqual“ и HMS „Queen Elisabeth“. Налазио се и у потпалубљу бојног брода HMS „Barham“ када је оштећен приликом напада италијанских диверзаната у луци у Александрији. Неки од чланова посаде „Небојша“ након напуштања брода пријавили су се за падобранску обуку у британској војсци. Међу њима је био и Јован Трбојевић који је касније сведочио о томе како су пребачени за Палестину у камп за специјалну обуку негде на Синају. Тамо су неколико месеци изучавали радио-телеграфију, стране језике, саботаже, руковање експлозивом и падобранске скокове. Трбојевић је постао обавештајни официр британске војске.

HMS „Queen Elisabeth

Капитулацијом Италије 1943. године неки од бродова која је она заробила 1941. године пали су у руке савезника и избегличка влада у Лондону тражила је да јој се бродови врате назад. Све што се тада налазило под заставом Краљевине Југославије довучено је на Малту где је 17. децембра 1943. године уврштено у састав Југословенске Морнарице ван Отаџбине. На Малту су доспели : торпиљерке „Т-1“ и „Т-2“, миниполагач „Орао“, моторна топовњача „Бели орао“, минополагачи „Мељине“ и „Мљет“. Минополагач „Малинска“ враћен је дана 16. фебруара 1944. године. Почетком 1944. године Британци су Југословенима уступили и једну противподморничку корвету класе „Flower“ која је добила име „Нада“, а убрзо су уступили и 8 торпедних чамаца класе „Higgins“ – MGB 181-188, који су додатно наоружани. Тако је формирана флотила моторних топовњача која је деловала уз западну обалу Италије.

Како се рат ближио крају Британци напуштају ројалистичку опцију и окрећу се новој комунистичкој власти. За ту власт није било подесно да у нову војску прими некадашње официре краљевске војске. Тако је Иван Мишковић, тада у чину капетана фрегате, навигациони официр, па потом и заповедник „Небојше“, човек који је пловио на једној од моторних топовњача које су пребачене у Јадран, проглашен за неподесног. Бива и ухапшен, а дуго година након рата био је под присмотром. Много већи број чланова посаде „Небојше“ и других бродова који су 1941. године успели да се извуку пред непри јатељем никада се није вратио у домовину.

Велика политичка игра

Неки су наводно примљени у нову морнарицу.За време пребацивања бродова са Малте у Јадран и „Небојша“ је дотегљен у Бари. На дан 23. августа 1945. године на једном јарболу први пут је дигнута застава Југословенске Ратне Морнарице. Подморница која је прва на себи дигла заставу оне претходне Југославије и била зачетник формирања подморничке флотиле, доживела је исту судбину и приликом стварања нове Југославије као прва њена подморница. Крајем августа 1945. године „Небојша“ је дотегљена у Сплит. Током 1946. године извршен је ремонт, дато јој је ново име „Тара“ и нова ознака 801. Пребацују је у Пулу. Због старости није ронила већ је служила за школовање и обуку, а из употребе је повучена 1955. године.

Југословенске поморске снаге у Александрији.

Југословенске поморске снаге формиране у Александрији 1. маја 1941. прва су наша оружана формација која је организовано приступила савезницима у рату против нациста. Прву Краљеву јединицу од 126 људи чинили су морнари који су избегли из Боке 16. и 17. априла на подморници “Небојша”, торпиљаркама “Дурмитор” и “Кајмакчалан”, као и 29 хидроавијатичара са девет авиона. Ова борбена група базирала је при енглеском броду за подморнице “Мидвеј” и у рат против нацизма се укључила практично одмах после формирања. Капетан бојног брода Иван Керн, Словенац, био је први командант Краљеве морнарице у Александрији. Крајем маја команду флотиле на Блиском истоку преузео је капетан корвете Јосип Саксида, који је на Блиски исток дошао енглеским авионом “сандерленд” из Боке. Он је, уз два смењивања, остао на челу флоте Краљеве морнарице све до 15. септембра 1945, када је последњим бродом допловио са Малте и то је био крај Краљеве морнарице. Краљеви бродови су пловили у ратним дејствима под командом енглеске Средоземне флоте, док су пилоти са девет авиона били под командом РАФ.

Седница Владе у Лондону1942.

Почетком 1942, после “Каирске афере”, када је пала влада у Лондону а генерал Душан Симовић смењен, генерал Бора Мирковић је део официрског састава “превео” у друге савезничке јединице, али се ова јединица није угасила. После пада Италије састав је ојачао и прешли су на Малту, где им је враћен и део бродова. У јуну 1944. године, после разговора Тито – Шубашић, кренуло се ка удруживању две морнарице у коначном ослобађању земље. Почетком септембра Југословенска влада у Лондону донела је Указ о садејству Краљевих морнара у ослобађању Јадрана, а 30. септембра уведен је положај заједничког команданта морнарице и на захтев Тита на то место именован је Иван Керн, јунак из априлског рата.

Тито – Шубашић на Вису. Иван Керн у униформи Војске Краљевине Југославије.

Тито је 15. маја 1945. у чин генерал-мајора унапредио Ивана Керна, а 25. маја наредио је повратак целе флоте у земљу. Крајем августа спојене су две флоте и у Шибеник су са Малте и лука у Италији допловиле корвета “Нада”, седам моторних топовњача, торпиљерке “Кајмачкалан” и “Дурмитор”, затим “Т1” и “Т5”, подморница “Небојша”, миноловци “Орао”, “Мељине” и “Мљет”, помоћни бродови “Бели орао”, “Вила”, “Анте Старчевић” и 4 моторна чамца. На бродовима се вратило 179 људи са Малте, 100 из Таранта и само 20 одсто краљевих официра и 30 одсто подофицира који су служили на Блиском истоку. Остали нису хтели под комунистичку власт. Цео састав Краљеве морнарице је током рата иначе нарастао на преко 1.200.

Флотила КЈРМ напушта Боку 1939.

Командант подморнице „Осветник“ био је капетан корвете Славомир Томић. Бокељски подморничар који је једини потопио један британски ратни брод и доживио бројне авантуре на Медитерану. По избијању Другог свјетског рата и капитулацији Краљевине Југославије, Томића су власти Независне државе Хрватске покушале укључити у оружане снаге НДХ, што се међутим, није догодило, и он је цели рат провео као пензионер.

Југословенска подморница „Осветник“ на пробним вожњама у Француској

Док се кроз перископ назирала силуета непријатељског разарача који је хитао у североисточном курсу, поручник бојног брода Јожеф Холуб, командант аустроугарске подморнице U-27, брзо је у својој глави процењивао изгледе за успешан напад. Чешки подморничар у централи аустроугарске подморнице, зароњене у дубинама јужног Јадрана, ослањао се на велико искуство своје мултинационалне посаде – Немаца, Чеха, Аустријанаца, Хрвата, Срба, Мађара и Словака. Док је у то рано јутро 14. маја 1918. расла напетост међу подморничарима који су нетремице гледали у команданта заузетог праћењем противника на површини мора кроз перископ, те брзо извршавали кратке наредбе које би Холуб с времена на време процедио кроз зубе, U-27 се, вешто маневришући, поставила у повољну позицију…

Подморница U – 27

Торпедо један – пали!“ – пригушено је викнуо Холуб, а његову наредбу у прамчани топредни одсјек подморнице пренио је други официр U-27, поручник фрегате Славомир Томић. Уз пригушени писак компримованог ваздуха, „челична риба“ – торпедо, избачена је из торпедне цијеви на прамцу U-27 и великом се брзином упутила према циљу – британском разарачу Phoenix“, који је, ништа не слутећи, обављао редовну патролну дужност у склопу тзв. Отрантске бараже. Тачно у 9 сати и 18 минута, торпедо лансиран са У-27, погодио је британски разарач по сред левог бока, експлодирао и направио огромну рупу у оплати. Док су остали савезнички ратни бродови из патроле похрлили у помоћ Phoenixu“, U-27 се неопажено удаљила са попришта. Иако је у почетку изгледало да ће 75 метара дуг и 990 тона тежак британски разарач можда и преживети погодак аустроугарског торпеда,Phoenix“ се све више нагињао на леву страну, а вода је незаустављиво плавила његову унутрашњост.

Аустроугарске подморнице у Ђеновићима

Аустралијски разарач „Wаррего“ узео га је у тегаљ с` намером да га одвуче до релативно мало удаљене албанске луке Валона, али је на крају Phoenix“ ипак потонуо, повукавши заједно са собом у гроб двојицу чланова посаде. Тиме је ударен печат на ову епизоду поморских сукоба у Првом свјетском рату, али и исписана и једна посебна историјска страница – јер је потапањеPhoenix“, од стране U-27 било и до данас остало, једини случај у којој је једна јединица Царске и Краљевске Ратне морнарице Аустро-Угарске уништила брод британске Краљевске морнарице.

Аустроугарска морнарица

Посада U-27 и један наш Бокељ у њој – поручник фрегате Славомир Томић, овим подухватом ушли су у историју K.u.K. Kriegsmarine. Човек који је био међу директно заслужнима за једино потапање британског ратног брода од Аустро-Угарске у ратовању на мору на, официр на подморници U-27, Славомир Томић, рођен је 9. децембра 1894. у Трсту, у породици познатог бокељског капетана дуге пловидбе Богдана Томића из Доброте.

Подморница U – 27.Потонуће британског разарача „Phoenix“

Славомиров отац заповедао је бродовима тада најјаче поморске компаније на Јадрану, “Аустријског Lloyda”. Славомир је у Трсту завршио основну школу и гимназију. Пошто се одлучио да попут свог оца и бројних предака, и он срећу потражи на мору, али не у трговачкој, већ Ратној морнарици, Славомир је 15. септембра 1909. положио пријемни испит и постао питомац Поморске академије Царске и Краљевске Ратне морнарице Аустро-Угарске у Ријеци, где је на школовању провео наредне четири године. Након дипломирања дана 13. јуна 1913. формално ступа на службу у К.у.К. Криегсмарине као поморски кадет и већ наредног дана укрцава се на бојни брод “Erzherzog Franz Ferdinand где је био на дужности командира батерије брзометних топова калибра 100 мм.

Британски разарач „Phoenix“

У августу исте године бива прекомандован на миноловац “36” где обавља дужност официра палубне страже, а почетак Првог светског рата у lето 1914. затиче га у чину поморског заставника на торпедној крстарици “Kaiser Franz Joseph I која је тада била у саставу II Дивизије крстарица у Томићевој постојбини и најважнијој бази аустроугарске РМ на јужном Јадрану – Боки Которској. На том броду, који је повремено покушавао водити артиљеријске дуеле са батеријом француских топова на Ловћену (из којих су Црногорци гађали Боку), али није имао домета, да науди непријатељу, Томић је остао до краја августа 1915.

Erzherzog Franz Ferdinand

Након службе на једном помоћном ратном броду, у јесен 1916. Томић се поновно враћа на бојни брод “Erzherzog Franz Ferdinandу Пулу и истовремено похађа подморнички курс који је успешно завршио 4. марта 1917. Уследила је служба на подморницама U-1, U-2 и U-10, а потом и на великој и модерној U-31 са којом је 10. августа у близини Малте потопио велики италијански теретни пароброд “Lealta” од 4.021 тона. Томић је на U-31 преживио и напад једног противничког брода који је подморницу оштетио ударивши је прамцем. Бокељски официр је 3.новембра у Пули ступио на нову дужност, на подморници U-27 на којој је остао до краја Првог светског рата. На тој подморници која важи за, по потопљеној тонажи непријатељских бродова најуспјешнију јединицу Подморничке флоте Аустро-Угарске, Томић је обављао дужности трећег, другог и првог официра.

U-31 у Боки

Са U-27 Томић је 22. јануара код Малте потопио италијански теретњак “ Andrea Costa” од 3.991 тона, а од од 22. априла до 15. маја, подморница је потопила шест мањих грчких и италијанских трговачких и транспортних бродова и британски разарач “Phoenix”. Јул 1918. је завршен с учинком од чак 11 потопљених мањих италијанских и грчких бродова, а посебно интересантним тај период чине проблеми у које је U-27 упала крајем месеца када је откривено да јој недостаје мазива, због чега је морала искључити један од своја два дизел-мотора.

Славомир Томић, први десно.

У тако “осакаћеном” стању, чак делимично пловећи са импровизованим једром, 31. јула је U-27 упловила у Бејрут са посљедњим капима мазива, при чему је у луку стигла возећи само на електромоторима и струји из батерија. Немачки и турски савезници Аустро-Угара за њихову су подморницу сакупљали уље за подмазивање из свих могућих извора у Бејруту и околини, али се U-27 тек 11. августа могла вратити на море. Два дана касније Томићева подморница је потопила британски пароброд “Anhui” од 2.209 тона, да би потом у Триполију укрцала гориво.

Anhui”

Проблеме са недостатком квалитетног мазива U-27, која је била далеко од куће, решила је тек првих дана септембра када се на источном Медитерану срела са nемачком подморницом U-65, која јој је уступила тону и по уља. Аустроугарска подморница је 11. септембра близу Бејрута запленила француски једрењак “Antoinette” да би до повратка у Боку, у коју је стигла 26. септембра, потопила још 12 мањих грчких, британских и италијанских бродова. Укупно је ова легендарна патрола U-27 потрајала чак 97 дана, при чему је њена посада показала изузетну издржљивост, сналажљивост и способност да се избори како са непријатељем, тако и са неочекиваним техничким и логистичким тешкоћама.

Томић десно, на торњу подморнице У-27

U-27 је из Боке почетком октобра 1918. упућена у Пулу ради ремонта мотора, а тамо ју је затекао и крај Првог светског рата. Оставши без морнарице и државе за коју је ратовао, и која га је за заслуге три пута одликовала медаљом “ “Signum laudis” и једном “Војним крстом са мачевима”, поручник фрегате Славомир Томић се попут већине аустроугарских морнара и официра словенског порекла 1918. ставио на службу новој држави – Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, која је настала на највећем делу југоисточне територије бившег аустроугарског царства. У Краљевској морнарици Југославије Славомир Томић је прошао многе дужности, службујући као командант речног патролног брода “В-1”, монитора “Вардар”, а потом и целе Речне ратне флотиле на Сави и Дунаву. Вратившши се 1923. на море, постао је командант тендера “Моћни” у тиватском Арсеналу.

Краљ Александар Карађорђевић

Као искусан стари подморничар, Томић је изабран да буде међу онима који ће чинити кадровско језгро будуће југословенске Подморничке флотиле па је 1926. у Француској, у Тулону, завршио тромесечни специјалистички курс у тамошњој подморничкој школи Ecole de navigation sousmarine. Томић је након тога краће био први официр на јахти “Вила” југословенског краља Александра Карађорђевића, а обављао је и дужности у Команди Морнарице. Априла 1927. послат је у Француску као члан посебне Контролне комисије што је надзирала изградњу две нове подморнице, а које су за морнарицу Краљевине Југославије наручене у бродоградилишту у Нанту. Бокељски официр постављен је 27. новембра 1929. за првог команданта новоизграђене југословенске подморнице “Осветник”. Под командом капетана корвете Славомира Томића, “Осветник” је 9. децембра 1929. упловио у Тиват заједно са такође новоизграђеном подморницом “Смели”.

Занимљиво је да је Томић током боравка у Француској био одликован највећим тамошњим одликовањем, медаљом “Легије части” од стране вицеадмирала Duran-Viele, главнокомандујућег Прве средоземне ескадре француске Ратне морнарице. На месту команданта најновије и најмодерније југословенске подморнице, Томић је остао до средине јануара 1931, када се његова каријера наставља новим дужностима у Поморском арсеналу у Тивту, и на месту команданта Машинске школе морнарице у Кумбору. Био је и командант крстарице “Далмација” и школског брода – једрењака “Јадран”, а 1934. је краће време био и командант Северног сектора поморске одбране Јадрана са седиштем у Селцу.

Крстарица „Далмација“

Уследила је дужност команданта торпиљарке “Т-7” и команданта целе Прве торпедне дивизије Краљевске Морнарице Југославије, да би се 14. октобра 1936. капетан фрегате Славомир Томић вратио својој првој љубави – подморницама и био постављен за команданта целе Подморничке флотиле КРМЈ где је остао до почетка априла 1938. Наредне две године његове каријере обележиле су високе дужности и постављења у Приморској армијској области, Јадранском дивизијском војном суду, Инжењеријском одељењу Штаба Морнарице, Војном дисциплинском суду и коначно, у самој Команди Морнарице Краљевине Југославије где је до пензионисања 1940. у чину капетана бојног брода, био на дужности начелника Штаба.

Школски једрењак „Јадран“

Цели рат провео као пензионер до ослобођења 1945., доживио је и личну трагедију јер му је у рату као припадник партизанског покрета, погинуо једини син Богдан. Капетан бојног брода Славомир Томић умро је 1968. у Загребу, где је и покопан. Овај истакнути потомак чувене добротске поморске фамилије Томић оставио је значајан траг у ратној морнарици Аустро-Угарске и поготово Краљевине Југославије, а игром судбине, током највећег дела своје богате војне каријере, био је везан за родну груду – Боку Которску.

Бока Которска – у предњем плану је хидроавион Ваздухопловства Краљевине Југославије, а позади подморница “Смели” и торпиљерка типа Т

Зашто је Милан Вукобратовић одлучио да лети, а подморничари се пријавили за падобранску обуку ? Можда је одговор у овој предратној фотографији.

Za STV USA Siniša Mijatović

Nedavne objave