KULT VITEZA SVETOG ĐORĐA

Predanja

KULT VITEZA SVETOG ĐORĐA

 

Prema hrišćanskom predanju, Sveti velikomučenik Georgije (ili Sveti Đorđe) bio je rimski vojnik u gardi cara Dioklecijana, koji je mučenički stradao tokom progona hrišćana.

Sveti Đorđe je jedan od svetaca koji se najviše slave u pravoslavnoj crkvi, međutim, takođe se slavi i u katoličkim zemljama. Ovekovečen u priči gde ubija aždaju, proslavljaju ga Grci, Rusi, Bugari, Srbi, Englezi, Francuzi, Nemci, Italijani… Sveti Georgije je poštovan kao zaštitnik mnogih država i gradova u Evropi. Poštovan je i kao zaštitnik konjice, vitezova i viteštva i krstaških pohoda. Takođe je svetac zaštitnik velikom broju profesija i organizacija.

Predanje

Sveti-Đorđe-Slava-Đurđevdan

Prema predanju, Sveti Đorđe rođen je oko 275/280. godine u maloazijskoj oblasti Kapadokiji u bogatoj i uglednoj hrišćanskoj porodici. Otac mu je bio vojni oficir. Još dok je bio dete, njegov otac je stradao za Hrista, pa se nakon toga, mali Đorđe preselio sa majkom u Palestinu na majčino veliko i bogato porodično imanje gde je dobio dostojno obrazovanje.

Izrastao je u lepog, snažnog i hrabrog mladića, pa su ga kao takvog uzeli u vojsku, gde se brzo istakao svojom hrabrošću i vojnim zaslugama. Napredovao je naglo, od običnog vojnika do tribuna, da bi ga već u njegovoj dvadesetoj godini, lično car Dioklecijan proizveo u čin komita tj. vojvode (najstariji vojni čin, kojim se postaje i carev savetnik).

Đurđevi-Stupovi-kod-Novog-Pazara

 

Progon hrišćana za vreme cara Dioklecijana

Za vreme cara Dioklecijana organizovan je najveći progon hrišćana, 303. godine, deseti po redu. Videvši da je otpočelo nemilosrdno istrebljavanje hrišćana po celoj zemlji, Georgije podeli sva svoja blaga siromašnima i oslobodi svoje robove. Isto uradi i u Palestini, pustivši sluge, zavešta siromašnima imanja i bogatstva. Đorđu je ovo teško palo i na jednom saboru je govorio protiv ovakvog odnosa protiv hrišćana i o njihovom daljem progonu. Tom prilikom je izašao pred cara i odvažno ispovedio da je i sam hrišćanin. Sav besan, car naredi vojnicima da ga zatvore u tamnicu.

Po carevom naređenju, vojnici su položili Đorđa na zemlju, zabili mu noge u klade, a na grudi mu postavili veliki, teški kamen. Tako pritisnut, u velikim bolovima, dočekao je jutro, kada ga je posetio car, očekujući da će posle ovih muka Đorđe da se odrekne vere. Međutim, Georgije je jasno i glasno odbio da se odrekne svoje vere. Car tada naredi da se donese veliki točak za mučenje, sa daskama prepunim velikih eksera, udica, noževa, mačeva. Vezan za takav točak dok se točak sa njim okretao, to je trajalo dok mu celo telo nije bilo u ranama. Sa točka su ga odvezali, misleći da je mrtav. Kada su se uverili u suprotno, car naredi da Đorđa zakopaju u negašeni kreč tako da mu je samo glava bila van zemlje, i tako ga ostave tri dana da sagori.

Nakon tri dana, kada su ga otkopali – uvideše da je i dalje živ. Mučenja su, po naređenju cara, nastavljena. Car odluči da pozove najvećeg mađioničara u carstvu,  po imenu Atanasije, i njime savlada Đorđa. Atanasije se odazva caru i pripremi dva napitka – jedan, od koga bi Đorđe trebalo da se pokori caru, a drugi smrtonosan. Car naredi da silom napoje Đorđa prvim napitkom, a pošto se nije pokorio, onda naredi da mu se da i drugi, smrtonosni napitak. Svi stadoše zapanjeni kada opet osta živ.

Iskušavanje vere

Na savet nekih dvorana, car je tražio od Đorđa da se pokloni pred kipom boga Apolona da bi mu poštedeo život. Silan svet se okupio u hramu da vidi kako će on da se odrekne hrišćanstva. On je prišao statui Apolona i prekrstio je, našta se statua srušila, a sa njom i sve druge statue u hramu. Videvši to žena cara Dioklecijana, carica Aleksandra, viknula je: “I ja verujem u Boga koji Đorđu daje toliku snagu.” Car Dioklecijan najzad izda naređenje da se odrubi glava, i Đorđu i carici Aleksandri, 23. aprila (tj. 6. maja po novom kalendaru) 303. godine. Prema zaveštanju telo Đorđa preneto je u Lidiju, a na njegovom grobu kasnije je podignuta crkva.

Po crkvenom učenju 16. novembar je dan kada je obnovljen hram svetog Velikomučenika Đorđa u Lidiji, gde je položeno njegovo telo – i Srbi ga proslavljaju kao praznik pod imenom Đurđic.

Sveti Đorđe – hrišćanski velikomučenik

Sveti-Đorđe-Slava-Đurđic

Malo šta se, zaista pouzdano, zna o njegovom životu. U ikonografiji Pravoslavne crkve, Sveti Đorđe je još od 7. veka prikazivan kao vojnik (bez konja, u stojećem stavu) i sa kopljem ili mačem. Od 9. veka se pojavljuje još jedan prikaz Svetog Đorđa – na konju, u vojvodskom odelu, kako kopljem ubija aždaju. Malo dalje od njega stoji jedna ženska prilika u gospodskom odelu. Smatra se da aždaja koju ubija svetac simbolizuje mnogoboštvo. Žena koja je na ikoni je carica Aleksandra i ona, kako se veruje, predstavlja mladu hrišćansku crkvu. Prikaz Svetog Đorđa koji ubija aždaju je zasnovan na popularnoj legendi hrišćanske mitologije – “Đorđe i Aždaja”.

Kult Svetog Đorđa

Kult Svetog Georgija (Đorđa) se začeo dosta rano. Na mestu njegovog groba u Lidi, za vreme vladavine cara Konstantina I (306-337), podignut je hram njemu posvećen. Tokom 4. veka, kult Svetog Đorđa se iz Palestine proširio na celo Istočno Rimsko Carstvo. U 5. veku se kult ovog sveca proširio i na Zapadno Rimsko Carstvo. Godine 494, Georgije je proglašen za sveca, od strane Pape Gelasijusa Prvog (492–496).

 

 

 

Krstaški ratovi

Hram-Svetog-Đorđa-u-Lidi

Hram Svetog Georgija u Lidi je srušen 1010. godine ali su ga Krstaši obnovili. Godine 1191. i tokom Trećeg krstaškog rata, hram je ponovo uništen od strane islamskih snaga sultana Saladina. Novi Hram Svetog Georgija je podignut na mestu starog 1872. godine i postoji još uvek.

Grob-sa-moštima-Svetog-Đorđa-u-Hramu-Svetog-Đorđa-u-Lidi.

Sveti Georgije u Engleskoj

Posle krstaških ratova u 12. veku, kult Svetog Georgija (Saint George) je prenet u Englesku. Za vreme kralja Edvarda III od Engleske, koji je 1348. osnovao viteški red Gartera, Sveti Georgije je postao i zaštitnik engleske države.

Sveti Georgije u Kataloniji

Sveti Georgije ili na katalonskom Sant Đordi (katal. Sant Jordi), takođe je svetac zaštitnik španske autonomne pokrajine Katalonije. Slavi se po novom kalendaru, 23. aprila. Običaj je da na taj dan muškarci ženama poklanjaju cvet, a žene muškarcima knjigu. Zato na taj dan knjižare iznose prodaju knjiga na ulice i sa popustima.

Sveti Georgije kod pravoslavnih Srba

Sveti Georgije ima veoma specifičan i snažan kult kod Srba kao „oslobodilac zarobljenih, zaštitnik siromašnih, lekar bolesnih, borac protiv careva, pobednik i velikomučenik“.

Po predanju, on je zaslužan i za stvaranje nemanjićke Srbije. Kad su ljubomorna braća okovala i zatočila Stefana Nemanju u pećinu, ovaj se molio svom svecu zaštitniku Georgiju da ga oslobodi. Gledajući iz pećinske ćelije visoki breg iznad grada Rasa, obećao je Svetom Đorđu da će mu tu podići hram ukoliko ga oslobodi iz zatočeništva. Čudo se desilo. Nemanja se našao na slobodi, postao je veliki župan, utemeljio je moćnu državu i sagradio veliki manastir Đurđeve Stupove na brdu iznad prestonog grada Rasa, na mestu današnjeg Novog Pazara.

Ostaci-pećinskog-manastira-u-kome-je-bio-zatočen-Stefan-Nemanja

Pećina iz koje je Sveti Đorđe spasao Nemanju postala je stecište monaha i u vreme Svetog Save tu se razvio veliki pećinski manastir. Njegovi ostaci i danas stoje u podgrađu moćne tvrđave na ušću reke Raške u Sebečevsku reku. Iz pećine se vidi  nebo i breg sa belim zidovima Đurđevih stupova. Put u podnožju ovog čudesnog mesta vodi do vrela Raške, uz koje se nalazi Koštano polje, jer je po još živoj pešterskoj legendi tu kosti ostavila troglava aždaja koju je ubio Sveti Đorđe.

Veoma je slavljen kod Srba, i najčešće ga nazivaju Sveti Đorđe ili Sveti Đurađ. Mnogi ga slave kao krsnu slavu. Srpska pravoslavna crkva ga slavi dva puta godišnje. Glavni praznik je Đurđevdan i praznuje se 6. maja po gregorijanskom kalendaru (23. aprila po crkvenom), a drugi je prenos moštiju i obnovljenje Hrama Svetog Georgija – Đurđic, koji se slavi 16. novembra (3. novembra po crkvenom). Na ikoni vezanoj za Đurđevdan je sveti Georgije prikazan na konju kako ubija aždaju.

Drugi prikaz je sveti Georgije kao vojnik sa kopljem u ruci. U našem narodu se ovakva predstava zove Đurđic i vezana je za slavu Đurđic.

Posvećeni su mu mnoge crkve i manastiri, među kojima su manastir Đurđevi Stupovi, Staro Nagoričino, Temska, Kasteljan, Vraćevšnica, Bogovađa, crkva na Oplencu, kao i Saborna crkva u Novom Sadu.

Legende

Po predanju, u jezeru u blizini grada Lide, u Palestini, živela je ogromna aždaja, koja je meštanima obližnjeg grada Virita stvarala velike neprilike. Aždaja je često izlazila iz jezera i proždirala ljude koji bi se našli u blizini jezera, a pored toga, imala je i otrovan zadah od koga su se ljudi razboljevali i često i umirali. Žitelji ovog kraja su se najzad obratili i svom vladaru za pomoć ali im on zapovedi, da bi se rešili svojih problema sa aždajom, da svakog dana na obali jezera žrtvuju po jedno dete. Narod to prihvati i od sutrašnjeg dana započne žrtvovanje dece.

Paolo-Uccello-Sveti-Đorđe-ubija-zmaja-1456

Svakog jutra je po jedno dete bilo ostavljano kraj jezera i ubrzo i proždirano. Na kraju je došao red i na ćerku tog vladara, jedinicu, koju okitiše i pripremiše za žrtvu aždaji. Dok je uplakana devojka stajala kraj jezera, pred njom se ukazuje Sveti Đorđe, jašući na konju, sa kopljem u ruci. Tada i aždaja izlazi iz jezera a Đorđe pojuri ka aždaji i zabode joj koplje u čeljust, prignječivši je za zemlju. Po Đorđevom naređenju, devojka vezuje svoj pojas aždaji oko vrata i vodi je prema gradu. Gradski vladar i svi žitelji zbog toga primiše hrišćanstvo a u gradu ubrzo bude izgrađena i velika crkva posvećena Presvetoj Bogorodici i Svetom Đorđu.

Srpske epske pesme vekovima su prenosile legendu o tome kako je sveti ratnik pogubio zmaja iz jezera kraj tvrđave Trojana i spasao kći gospodara grada. Sredinom 19. veka ti drevni stihovi postali su česta tema slavista koji su se divili narodnoj mašti. Zato je pravu senzaciju izazvao 1859. putopis ruskog diplomate Aleksandra Giljferdinga kome su na putovanju preko Peštera stanovnici visoravni pokazali zidine mitskog Trojana, na istoimenom planinskom vrhu.

– Najčudnije je to što na Pešteru jednu razvalinu nazivaju Trojan-gradom. Oko tog Trojana narod je fokusirao legendu o Svetom Georgiju. Pod gradom se nalazi malo jezero. Iz njega je izlazila aždaja i proždirala device iz cele okoline, dok nije došao red na kći bana Trojanskoga. Onda se  pojavio Sveti Đorđe, ubio aždaju i oslobodio devojku. Svake godine na Đurđevdan Arnauti-muslimani iz cele okoline i mnogi Srbi hrišćani dolaze na jezero pod Trojan-gradom da prinesu žrtvu Svetom Đorđu – zabeležio je Giljferding.

Milovan Vidaković i Milan Đ. Milićević su zabelžili legende da je troglavi car-aždaja živeo u Trojanovom gradu na Ceru i imao kći Kosanu, koja je živela na vrhu Kosaninog grada. Igrom sudbine, najkrvavije borbe u Cerskoj bici 1914. odigrale su se baš na ta dva planinska vrha sa ruševinama rimskih utvrđenja.

– Ne može biti sumnje da je legenda o Svetom Đorđu kao vitezu na konju i pobediocu aždaje, koji je spasao Trojan grad i ćerku bana tog grada, svojina usmene literature srpskog naroda – smatrao je veliki istoričar Stojan Novaković.

Celu priču čini još neobičnijom podatak da je baš u Staroj Srbiji, na Pešteru, sačuvan deo moštiju Svetog Georgija. Mile Pešić, rodom iz sela Lopižnje kod Sjenice, godine 1880. je doneo u Crkvu Svetog Prokopija u Prokuplju kovčežić obložen purpurnim brokatom i bogato izvezen zlatnim koncem. U njemu su se nalazile koščice šake i deo kože glave sa plavim uvojcima Svetog Georgija. Pešić je ispričao da su mošti donesene iz Đurđevih Stupova koje su 1689. Turci spalili. One su skrivene u crkvici Svetog Đorđa u Lopiži, a kad su Osmanlije spalile i ovaj hram, Pešići su preuzeli relikviju na čuvanje.

Običaji

 – Tradicionalno kićenje kapija, ograda, vrata, prozora, kuća, staja i torova biljem za Đurđevdan nije u srpskom narodu, kako bi se to površno dalo zaključiti, tek puki verski običaj obeležavanja jednog od najpopularnijih pravoslavnih praznika. Osim verskog obreda, kao terapije za dušu, đurđevdansko kićenje najraznovrsnijim, ali tačno određenim drvenastim, zeljastim ili cvetnim biljkama, ima jasnu ulogu i u očuvanju zdravog tela, pa i (iz)lečenju.

Kada se biljke kojima je domaćin okitio svoje domaćinstvo sasuše, odlažu se i čuvaju tokom cele godine radi napretka u kući, kao zaštitnici poseda ali, prevashodno, za spravljanje okrepljujućih eliksira ili čajeva za lečenje nekih bolesti.

Tako ovaj obred, uz već znana religijska značenja, pojašnjava poznati kraljevački biolog mr Živko Slavković koji je, proučavajući biljni svet svoga kraja, pre svega okolnih planina, beležio i narodne običaje vezane za kult biljaka, pa i – đurđevdansko kićenje.

U selima na Goču, ili na Željinu, baš kao i na Stolovima i Kopaoniku grab je omiljeno drvo od kojeg se pravi i okrepljujuća đurđevdanska kupka. Uoči  Đurđevdana, olistale grančice graba potope se u desetak litara provrele vode i ostave potopljene do jutra na sobnoj temperaturi. Na uranku, polovinom tečnosti obredno se polije celo telo, premaže suvim šljivama i ponovo spere preostalom kupkom.

Travka mlađa koristi se za spravljanje čaja protiv mučnine i drugih smetnji u organima za varenje, a od zdravca eliksir koji čuva imunitet. Na Đurđevdan se, ne samo običaja radi, telo „žari“ mladom koprivom…

Đurđevdansko kićenje ne uklanja se danima, pa i nedeljama, sve dok se biljke kojima su kuće, dvorišta i torovi okićeni – same ne sasuše.

Umetnost

U pravoslavnom ikonopisu postoji nekoliko verzija ikonopisanja Svetog Đorđa u zavisnosti od datuma proslavljanja, ali sve verzije imaju određene zajedničke imenitelje.

Predstava Svetog Đorđa koji stoji s kopljem i štitom na kome je krst, po rečima istoričara umetnosti, starija je od one na kojoj je sveti ratnik prikazan kao konjanik koji ubija aždaju. Naučnici navode da je prikaz sveca kao konjanika nastao u 9. veku negde kod istočnih hrišćana, gde je kult Svetog Georgija bio veoma jak, a na Zapad su ga doneli krstaši.

Rafaelo-Sveti-Đorđe-i-zmaj-1504-1506-Nacionalna-galerija-u-Vašington

Legenda o svetom Đorđu je poslužila kao motiv za mnoga umetnička dela. Najpoznatiji je Rafaelov prikaz.Mladi renesansni slikar Rafaelo Santi naslikao je Svetog Đorđa između 1504. i 1506. godine, po narudžbini Gvidobalda da Montefeltra, Vojvode od Urbina i sina slavnog “kondotjerea” i vojskovođe Federika, jednog od najvećih kolekcionara i mecena tog doba. Gvidobaldo je od engleskog kralja Henrija VII odlikovan ordenom podvezice. U znak zahvalnosti naručio je sliku kao poklon za kralja, koji je u to vreme već uveliko izgradio kult ovog sveca na svom dvoru. Na samoj podvezici, koju nosi naslikani Sveti Đorđe, upisano je i HONI, skraćenica fraze koja je bila moto viteškog Reda podvezice – Honi soit qui mal u pense (Postiđen da je onaj ko misli loše). 

Slika je imala dug i buran put do Nacionalne galerije u Vašingtonu. U vreme kada nova ruska država nije imala nikakve diplomatske odnose sa Sjedinjenim Državama, Staljin prodaje sliku Endruu Melonu i Rafaelov “Sveti Đorđe i zmaj” prelazi okean. Ostaje u Melonovoj kolekciji sve do završetka izgradnje Nacionalne galerije 1941. u kojoj se čuva i danas.

Heraldika

Prikaz Svetog Đorđa, kao konjanika na belom konju koji kopljem kroz usta probija aždaju je čest motiv u heraldici. Kao takav nalazi se i na grbu Moskve. Takođe, u heraldici je poznat i motiv „krsta Svetog Đorđa“ – crveni krst na beloj pozadini. Poreklo ovog motiva vezuje se za bele tunike prvih krstaša, i crveni krst koji su nosili na grudima. Kao takav je postao grb Engleske, Gruzije i španske pokrajine Katalonije kao i mnogih gradova u zemljama gde je hrišćanstvo dominantna religija.
Za Srpsku Televiziju USA  priredila: Nadica Janić

Edit Veroljub m.

(Visited 80 times, 1 visits today)

You might be interested in

LEAVE YOUR COMMENT

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*