Пре 300 година на планину Муртеницу досељене су три снаје-јетрве: Смиљана, Ојдана и Јасна из Котора у Далмацији.

КАПИЈА ОТАЏБИНЕ

Није имао потомака, а од заоставштине једино су сачувни: карабин, сабља и гусле, док су сва одликовања, 20 домаћих и 15 страних, продата.

Станисав Н.Ђорђевић (1875-1955.год.) је трговац и млинар из села Ковачевца, општина Младновац, град Београд, од оца Николе, трговца из Ковачевца који је био раније и народни посланик Срза Јасеничког у Скупштини Србије , и мајке Милице ,домаћице. Пред полазак у рат 1914.године Станисав је стар 39 година. Станисав је писао свој Записник у бележници џепног формата,почевши од 23.септембра 1915.године до 16.децембра 1918.године,по данима, као ратни дневник, дневник редова Народне војске Краљевине Србије, како је он доживео рат.

Кајмакчалан – Српски официр на гробу свога сина. Српски официр у осматрачници.

” Кајмакчалан, 13.сеп.1916.год.

Крнемо у 8 сати, цео пук (седми 1.позива), идући ка брду Кајмакчалан, где стигнемо у 8 сати увече. Одмах изађемо на положај, јер овде је била Дринска дивизија. Била је огорчена борба, да су неки наши пукови доста страдали. Зато смо морали у помоћ притећи. Али ја, који сам био толико натоварен, будем толико уморан а ознојен, а истеран на највише брдо, где је било доста хладно. Командир ме ту одјури у ров, где сам се склонио од ветра. И тада се отвори борба јака, а нарочито што су били неколико тешких топова француских. А и рововски топови су били тако јако Бугаре, да су их многе потукли, а 20. Септембра одступе Бугари и побегну, чак до Прилепа(тако се причало).

20.сеп.1916.год.

Заузмемо Кајмакчалан, и истог дана кренемо се даље, где пређемо ми пешаци поред Флоке, између села Петелине и Флоке. Ту се настанимо. И ту моја чета, у договору са командиром, реши те ме пошаљу у Солун ноћи.”

Тридесетак километара јужно од града Крфа налази се Агеос Матеос. У унутрашњости острва, ушушкан међу маслине столетне, био је смештен штаб Дринске дивизије. Ту се сада налази споменик који су борци Дринске дивизије својим рукама исклесали у крфском камену за сећање на своје другове који осташе вечно на Крфу, по идеји свог команданта Крсте Смиљанића.

Крста Смиљанић, као ђ-штаб. пуковник Командант Дринске див. I. поз. (III. Арм.)

На Спасовдан те 1916. године, отварању једином споменику српској војсци на Крфу присуствоваше: врховни командант 26. годишњи пешадијски пуковник Александар Карађорђевић са свећом, затим Никола Пашић, читава влада, парламент, генералитет, сви савезнички команданти, школа из Агеос Матеоса, а иза њих гологлави, у пуној ратној опреми, смркнутог погледа, комплетна дивизија плаче.

Обрен Матијев Ћалдовић, први с лева, учесник Балканских ратова и Првог светског рата. Дописан карта коју је официр Радомир Недић послао свом стрицу Драгомиру.

Тог дана, на Спасовдан, отвара краљ Александар споменик, а одмах затим војска и официри одлазе на укрцавање на бродове, па на Солунски фронт, занавек остављају своје ратне другове. Командат прослављене Дринске дивизије, прослављени српски командант, касније и армијски ђенерал и бан, а тада генералштабни пуковник, Крста Смиљанић, из чувене куће Смиљанића, кључ капије предаје председнику општине Агеос Матеос. Отишла је Дринска дивизија. У победу…

На Кајмакчалану пред пробој Солунског фронта

А како су Дринци дошли у Агеос Матеос… Француски лист “Lilistrasion”, тада пише: “Они су били обучени у прљаве рите из којих се назирао костур. Понекад су на себи имали само памучне гаће и шињел у дроњцима. Наши болничари трче од једног до другог, овоме дају кашику млека да му прекрате муке, онога перу јер је на смрсканом рамену уместо завоја имао новину причвршћену канапом”. На Крфу је било организовано седам војних логора поред којих је никло седам српских гробаља.

Група ратника на опоравку, 1916.

Командант одбране Београда генерал Михаило Живковић извештавао јер српску врховну команду: “Наши логори се све више претварају у гробља”. На овим просторима Агеос Матеоса низали су се гробови Дринаца. Сваког дана умирало је по десетак бораца. Укупно их је овде умрло 680. Копали су Дринци гробове својим друговима, сахрањивали, вршили ратну војну обуку. Живот се полако враћао преживелима. Већ у сутон следећег дана из шатора су се могле чути и двојнице.

Прока и син Добривоје Ћукаловић Солун 1917. Костић Нинка Душан, земљорадника из села Текериш, учесник Балканских ратова и Првог светског рата, коњаник, припадник Дринске дивизије, 1914.

Кренули су Дринци из Агеос Матеоса одморни и опорављени. Чекала их је голгота Кајмакчалана. Дринска дивизија поднела је огромне жртве. Платила је више него све српске дивизије заједно. Од 4330 људи изгубила је 2360. Дринска дивизија сејала кости својих ратника од Кајмакчалана преко Црне реке и стигла до Саве код Шапца, одакле је и кренула у рат против Аустроугара. Прешли су Дринци Саву и Дунав, стигли чак до Печуја и тек 1919. поново се вратили у Београд.

Штаб Прве армије 1916. године. (Слева на десно на слици су: Крста Смиљанић, Душан Трифуновић, Пантелија Јуришић, Војвода Живојин Мишић, Михаило Јовановић, Чедомир Дуњић, Милан Миловановић, Јосиф Костић, Душан Симовић, Радован Обрадовић и Радисав Станојловић).

Заузећем Кајмакчалана наше победоносне трупе први пут ступају на земљиште своје отаџбине. Част за то припада Дринској дивизији. Овако је у званичним српским извештајима на Солунском фронту у септембру 1916. године обзнањено свету да је „отворена капија отаџбине и слободе“, да је планински ланац и најјаче утврђење, за које су Бугари имали наређење да бране до последњег војника, заузела војска васкрсла после страдања у Албанији. Дринском дивизијом командовао је Златиборац, пуковник Крста Смиљанић.

Извештај француске команде са ратишта: “Морално стање српске војске је врло добро, старешински кадар пробран и обучен, а српска војска убојита. Ако правац дејства буде према Србији, српска армија ће ићи ватрено у сваки обрачун”. Крвава драма трајала је 22 дана, уз грмљавину топова, гушање с Бугарима у рововима и јурише преко гомила људских тела. Животе је дало 39 официра и 747 војника, а било је два пута више рањених.

Братислав Ђорђевић , други с лева, стоји, са својим ратним друговима, 1915.

Почетком јесени 1916. године почела је дугоочекивана офанзива Антанте напредовањем српских и француских снага северно од Битоља преко Могленских планина, док су се британске упутуле Вардарској долини. Бугари су се ушанчили у тешка утврђења. Почетком августа 1916, Срби су почели да прилазе Могленским планинама, које су се као бедем уздигле из солунске равнице. Врховима ових планина, од којих су неки прелазили надморску висину од преко 2.000 м ишла је граница Србије. Ово је био довољан мотив српским војницима да дају све од себе, да их освоје.

Добривоје Ћукаловић ,3. слевa,1919. Драгољуб Поповић, капетан прве класе, носилац Белог Орла са Мачевима и Обилићевумедаљу за храброст.

После тешке и крваве битке код Горничева, огроман планински ланац Ниџе планине и њен највиши врх, кров Балкана – Кајмакчалан, представљао је следећи циљ. Висине 2.521 м (на старим картама 2.525), овај каменити плато, обрастао само ниском травом, заједно са висовима Сива стена, Старков гроб, Старков зуб, Кочобеј и Флока, представљао је природно утврђење и кључ бугарских положаја. Његовим падом, угрозио би се цео систем бугарске одбране.

Никола Ивановић – Ленгер, седи други с лева, 1915. Драгољуб Павла Савића , 1915.

Свесни тога, Бугари су га утврдили са три реда ровова, између којих су била крстила са бодљикавом жицом и други, фортификацијски објекти пољског типа, у ближој и даљој области Кајмакчалана. Бугарски војници сматрали су овај положај неосвојивим и дали му име, инспирисани својим митским јунаком – “Борисов град”. За његову одбрану, одређена је 3. бугарска дивизија.За Србе, сем стратегијског, Кајмачалан је имао значај и због тога што се преко његове највише коте протезала државна граница Краљевине Србије. Његовим освајањем, после десет месеци изгнанства вратили би се у Србију. Српски војници били су због тога посебно мотивисани да учине оно што је непријатељ сматрао немогућим.

Димитрије Хаџи-Михајловић, официр , учесник је Балканских ратова и Првог светског Рата, прешао Албанију, Крф и потом ратовао на Солунском фронту. Димитрије Хаџи-Михајловић поред топа.

Опседнути заузећем Кајмакчалана, Срби су га називали “Врата Србије” или “Капија слободе”. Да отворе “Капију слободе”, одређене су Дринска и делови Дунавске дивизије из 3. армије. Пре него што су уопште дошле у прилику да се боре за Кајмакчалан, ове две српске дивизије морале су борбом да прокрче пут преко Чеганске планине, која је била испред овог значајног циља. Коначно, када су Бугари сабијени у “Борисов град”, могла је да почне операција, која представља једну од највеличанственијих победа српске војске.

Владимир Милановић – са Солунског фронта, провео је у ратовима на војој дужности осам година, трећи са леве стране у средњем реду. У ратовима су учествовала четири нјегова брата од којих су двојица погинула.

Последњи сати битке: „Положаји испред Кајмакчалана заузети су 12. и 13. септембра, а напад на њега почео је 16. септембра 1916. После снажне артиљеријске припреме, пешадија је кренула у напад у 9.30 часова. Под ураганском ватром бранилаца, Срби су се пењали уз стрме падине. Када су се колоне довољне приближиле око 13 часова, предузет је јуриш и заузет први каменити степеник Кајмакчалана, који се налазио на растојању око 100-150 м од прве линије одбране. Међутим, жестока ватра којом је непријатељ обасуо српске војнике, натерала их је да обуставе напад и почну утврђивање на достигнутој линији. То вече, на целом положају владала је густа магла. Неустрашивим дринцима то је била добра прилика за напад. Негде око 22 часа, порушили су жичане препреке и упали у прву линију ровова. Настала је ужасна кланица, у којој једва да се знало ко кога боде.

Станимир Плазина Радовић, коњички капетан, шаље фотографију 2.11.1917. са Солунског фронта свом синовцу Милану Плазинићу, ђаку-добровољцу српске војске, који је после преласка Албаније ослобођен војних дужности и послат на завршетак школовања у Француску. Поднаредник Тодоровић (Војина) Љубомир, за ратне заслуге одликован златном Обилићевом медаљом за храброст, носилац Албанске споменице, 1918.

Срби су у оваквим ситуацијама, у којима се буквално није видео прст пред носом, скидали дугачке француске бајонете са пушака. Држећи бајонет у десној руци, левом су хватали за главу: уколико противник није имао шлем, знали су да је бугарски војник. До јутра 17. септембра, Срби су били господари целе предње линије одбране. То вече, напад је настављен пакленом артиљеријском ватром на главни положај одбране, која је сем неутралисања непријатеља, имала задатак и да разнесе жичане препреке. Артиљеријска припрема достигла је свој врхунац 18. септембра око 15.30 часова, када су српски војници у општем заносу кренули на јуриш и не сачекавши до краја престанак артиљеријске ватре!“

Српски ђаци у Бањер де Бигору, Француска 1917, Душан Динић (други ред, други с десна) ђак добровољац, прешао Албанију и са Крфа упућен у Француску на школовање на колеџ Victor Dury у Бањер де Бигору.

О томе каква је то битка била и колико је било хорора на том месту, сведоче и историјски подаци из бугарских редова: “Бугарски војници, која је тукла ураганска ватра српске артиљетрије, почели су масовно да губе разум, постали су равнодушни на смрт, нису разазнавали друга до себе, командира, многи су почели су да беже, до вечери је у рововима остало мноштво убијених и рањених”.

Муртеница је једна од највиших планина златиборског масива, густо обрасла четинарима, права дивљина. Испод је село Љубиш у коме је рођен српски син који се попео у врхове српске историје и културе. Предање говори да је се Љубиш назвао по неком Љубиши, претку Дацовића који су први ту запалили огњиште. Калуђеровина и Калуђерске Ћелије са леве стране реке у Доњем Селу су добиле име по „грчком“ манастиру који је ту био.Ту је и хајдучка Пећина а има и „Грчко Гробље“. У близини су ископавали, нарочито код механе, необично велике људске кости и новац из 1633. године. „Невоља“ (или Неваља) је добила име јер је то место јако „успорито и узбрдито“, „те је овуд невољно проћи“. Јанково Поље је добило име по Цинцар Јанку, који се овде у друштву са Лазаром Мутапом борио против Турака. Стража је добила име због тога што је ту била погранична караула до 1833. године, Краљев Поток, што је ту долазио некакав краљ. На Репишту и Смиљанском Брду има Селиште а на Селском Зборишту Црквина. Кажу да су ту живели Грци, пре Келти, ископаване су њихови артифакти али и наслеђене легенде.

У то време када је живео Крста Смиљанић када би редак путник кренуо према Љубишу, кренуо би југоисточно од Мале Чиготе и Муртенице. Атар му се протезао за 5 часова (хода) до Криве Брезе у Златибору. Узак пролаз Љубишнице кроз Ребар и Јоксимовиће Кршеве делио Љубиш на Горње и Доње Село. Дубоко га просеца река Љубишница и данас. Пружао се на југоисток до Ћаве и Трештене Стјене, где настаје село Висока. Село је веома брдовито и кречњачко, само је Горње Село нешто блаже од Доњег. У Горњем Селу су са десне стране Љубишнице Дацовићи, Ушендићи, Јоксимовићи и Марковићи у Обарцима, са леве стране реке су Ршумовићи, Пректовићи, Марићи, Цвјетићи и Шибовићи.

Павловић Мирка Марко, војник фотографисан у Солуну, преживео цео Први светски рат. Милан Ј Радосављевић , учесник је Балканских и Првог светског рата.

У Доњем Селу, крај Љубишнице поред друма за Ужице – Нова Варош је механа, школа и судница. У Доњем Селу су, на десној страни Љубишнице, на Вису живели су Пећинари, Чубраци и Радојичићи (прелазе на леву страну Љубишнице по Ћаву); под Брестом у Доловима и на левој страни реке у Калуђеровини су Жунићи, Терзићи и Лазовићи; под Јанковим Пољем су Кукањци, на Гувини Станковићи и у Краљевом Потоку Сузовићи. На левој страни Љубишнице су код Дрине Ковачевићи, у Гудурама Богдановићи, у Обарку Обрадовићи, док су Смиљанићи на Брдима, Лукама, Глијету, Старој Кућетини, Долини и Смиљанском Брду.

Одкуда Смиљанићи? Предање каже: – Пре 300 година досељене су три снаје-јетрве: Смиљана, Ојдана и Јасна из Котора у Далмацији. Смиљана се настани у Љубишу на месту које се сада зове Стара Кућетина, Ојдана у Виску (од ње су Ојданићи) а у Крушчицу (од ње су Симићевићи, Стојићи и Васовићи). Од Смиљане је данас велика породица Смиљанића, који има у Ојковици, Алин Потоку, Чајетини, Јасенови, ужичким Равнима, Ужицу, Чачку, Пожези и околним селима; Годовику, Расној, Висибаби и Бакионици. Много их је као чиновника свих грана растурено по Србији, славе Ђурђиц. Крста Смиљанић је Златиборско чедо из Љубиша, у коме се родио и провео детињство. Рођен је између 17. и 29. децембра 1868. године од оца Милосава и мајке Видосаве. Завршио је основну школу и гимназију, затим је 1. септембра 1888. године уписао Нижу школу Војне академије коју је после три године завршио и добио чин инжењерског потпоручника. У октобру 1896. године завршио је Вишу школу Војне академије, одакле је преведен у генералштабну струку.

За време Првог балканског рата био је сарадник војводе Радомира Путника, који му је поверио руковођење Саобраћајног одељења врховне команде. Никола Пашић, тадашњи председник владе, га је по завршетку Другог балканског рата уврстио у састав делегације мировних преговора у Букурешту. Током Првог светског рата у тешком и трагичном одступању српске војске од Обреновца до Крфа, са војводом Живојином Мишићем и Првом армијом прошао је кроз албанску голготу зајдно са српским мученицима и краљом Петром I. Командовао је Дринском дивизијом у ратним опрацијама и током повлачења преко Црне Горе и Албаније.

Са војводом Петром Бојовићем прешао пут, од Солунског фронта до Београда и донео Србији слободу, остављајући трајни историјски белег о хероизму српског народа. „Заузећем Кајмакчалана наше победоносне трупе први пут ступају на земљиште своје отаџбине. Част за то припада Дринској дивизији.“ Овако је у званичним српским извештајима на Солунском фронту у септембру 1916. године обзнањено свету да је „отворена капија отаџбине и слободе“, да је планински ланац и најјаче утврђење, за које су Бугари имали наређење да бране до последњег војника, заузела војска васкрсла после страдања у Албанији.

ТОК БИТКЕ ЗА КАЈМАКЧАЛАН – На десном крилу српске 3. армије за време Горничевске битке, Дринска дивизија је 12. септембра 1916. године почела напад двема колонама на добро утврђен одсек Кајмакчалана од Старковог гроба до Флоре. Овај положај бранила је бугарска 3. дивизија. До 16. септембра десна колона је савладала жичане препреке и овладала првом линијом ровова на Кајмакчалану, а ноћу између 16. и 17. септембра направљене су бреше у препрекама испред друге линије ровова. Уследило је више бугарских противнапада, и сви су били одбијени. Десна и лева нападна колона Дринске дивизије у добро организованом садејству заузеле су 18. септембра К. 2521.

Милан Ј. Радосављевић, стоји први са леве стране. члан Војне команде за пријем ратног материјала у Солуну, учесник Балканских ратова и Првог светског рата, носилац је Албанске споменице и многих медаља за храброст.

Бугари понављају више јуриша и 26. септембра овладавају положајима на Кочобеју, а потом и К. 2521. Губици су били обострано огромни, због чега наступа затишје, које и Срби и Бугари користе за попуну и припреме за наставак борби. Дринска дивизија је 30. септембра сломила отпор Бугара и заузела К. 2521 и Флору. Ова дивизија је 3. октобра присилила Бугаре да одступе према Црној Реци. То је омогућило даље наступање српској 1. армији и француским снагама. То је битно допринело каснијем ослобађању Битоља (19. новембра). Дринска дивизија имала је 3.804 војника и старешина избачених из борбе.

Mилан Ј. Радосављевић у друштву ратних другова у Солуну,седи, 1916. Јовић Милић из Подриња , у средини, са својим ратним друговима, 1918.

Дринска дивизија (4, 5. и 6. пешадијски пук са 9 батаљона, 36 митраљеза и 44 топа) нападала је у две колоне на утврђени одсек Кајмакчалана од Старковог гроба до Флоре. Утврђен одсек опасан је са три линије ровова са жичаним препрекама. Утврђени одсек бранила је 3. бураска дивизија. Десну колону Дринске дивизије чини 5. пешадијски пук са једном батеријом. Она у 17.30 заузима Плочу и југоисточни део Кочобеја. Леву колону Дринске дивизије чине 2 батаљона 4. пешадијског пука са једном батеријом. Она је око 20 часова заузела Девојачки брег; једна чета 6. пешадијског пука, која је била на чегарском одсеку пребачена је на простор Попадије. Сутрадан су борбе настављене и десна колона је заузела Кочобеј и К. 2141, а чета 6. пешадијског пука овладава Попадијом. У састав Дринске дивизије 15. септембра поново улази 17. пешадијски пук (привремено је био у саставу Дунавске дивизије).

Војна књижица Владимир Милановић, Капетан I класе, (Лазаревац, 1889 – 1967), учесник оба балканска рата, Српко – бугарског и Првог светског рата. Одликовања: три Златне медаље Обилића за храброст, Крст за храброст, Албанска споменица, Споменицу “Освећено Косово” за Српско-турски рат и споменице за Српско-бугарски рат и за Први светски рат; у миру: Медаља заслуга за народ и Орден Југословенске круне.

Напад је продужен 16. септембра и десна колона успева да продре кроз жичане препреке и до 22 часа овладава првом линијом ровова на Кајмакчалану. Бугарска 3. дивизија врши безуспешне противнападе. Десна колона је 18. септембра око 16 часова поново извршила напад и са левом колоном заузима другу линију ровова, одбија бугарски противнапад и око 19 часова овладава Кајмакчаланом (К 2521). Пешаци на Коту извлаче једну батерију. Тада се у борбу уводи 6. пешадијски пук као Чегански одред у правцу Старковог гроба. Следи противнапад бугарске 3. дивизије, који је одбијен борбом прса у прса. Следи укопавање обе стране у тесном додиру. Шести пешадијски пук (Чегарски одред) 24. септембра улази у састав леве колоне. Команду над целом левом колоном преузима командант 6. пешадијског пука, односно Чегарског одреда. Бугарској дивизији стиже појачање од три батаљона и она 26. септембра изводи противнапад и са више поновљених јуриша заузима Кочобеј, па после тога и К. 2521. Дринска дивизија има 1.259 војника и старешина избачених из строја.

Војници из села Грабовца, снимљена у Македонији 1913.

Наступа затишје. Десна колона добија за ојачање 3. батаљон 4. пешадијског пука. Ноћу између 27. и 28. септембра смењен је са положаја 17. пешадијски пук. Његову улогу преузимају два батаљона из 7. пешадијског пука. Дринска дивизија у свој састав добија Добровољачки одред потпуковника Војина Поповића. Ова дивизија је 30. септембра ојачана још једним батаљоном 2. пешадијског пука. Дивизија прелази у напад и са десном колоном заузима Вират. Напади на Кочобеј и Старков гроб нису дали резултате. Тог дана око 11.30 Дринска дивизија прелази у јуриш на целом фронту. Њена десна колона је у 12.40 заузела бугарске ровове на К. 2521.

Вучковић Николе Стевана, први са леве стране,поднаредник 1 чете 2 батаљона 11 пешадиског пука првог позива, чесник свих ратова од 1912. до 1918.,за храброст у Првом балканском рату одликован сребрном медаљом за храброст – носилац албанске споменице . Александар Вукадина Цветковић ,са леве стране, Александар Вукадин Цветковић, поднаредник 3.чете, 3.батаљона, 16. пешадијског пука преживео је Албанску голготу, касније као резервиста унапредјен у наредникa 4. чете, 3. батаљона, 3. пешадијког пука.

У крвавој борби прса у прса око 13.40 десна колона избија на северну ивицу К. 2521 и почиње утврђивање на достигнутој линији. Напад је 1. октобра настављен на одсеку Кочобеј и Вилица. Током 3. октобра лева колона разбија бугарске делове на Сивом брегу и Старковом гробу. Бугари под дејством леве и десне колоне Дринске дивизије одступају према Црној Реци.Заузимањем Кајмакчалана олакшано је српској 1. армији и француским снагама да продуже операције у којима ће касније бити ослобођен Битољ.Дринска дивизија имала је 3804 избачених из строја.

Српска врховна команда је одлучила да врх Кајмакчалана – осматрачницу српских трупа понесе са собом у домовину.На воловским колима, лошим путевима и по свакаквом времену осматрачница је на крају ипак стигла у Београд. Споменик Крсти Смиљанићу на Златибору.

Крста Смиљанић је био ордонанс официр краљу Милану и краљу Александру Обреновићу, блиско је сарађивао са краљем Александром Карађорђевићем, и од свих је примио највиша одликовања. Добио је Таковски крст и три Карађорђеве звезде, али никада није био династички официр. Искључиво одан служби, није припадао ни једној војној струји , ни ‘Црној’, ни ‘Белој руци’. У време Мајског преврата службовао је у Врању, за време Солунског процеса ратовао је на Кајмакчалану. Полажући заклетву четворици владара свима се заклео на верност, али је сматрао да се света заклетва једино полаже пред својим народом и својом отаџбином.

Алекса Шантић

КАЈМАКЧАЛАН

Путниче, стани! Овде леже они!

Гомиле ове прах краљева крију.

С капом у руци њима се поклони,

И редом тако ижљуби их свију!

Из ових хумка, из хрњаге кама,

Где труба свести срца јака сврста,

Празници славе гранули су нама

И мученике скинули са крста.

Овде су вечни, што ватрама жртве

И билом срца пробудише мртве –

Србине, стани! Овде леже они!

Ово су наше лавре и олтари;

Њиховим светлим сјајем се озари,

И чело своје молитвом приклони!

1920. Алекса Шантић

Службовао је код четири српска краља, а непосредне старешине и најближи сарадници, и у рату и у миру, били су му великани тог времена, четворица српских војвода.Смиљанић је као начелник Штаба Шумадијске дивизије у Крагујевцу, прихватио основни постулат свога команданта војводе Степе Степановића – „да без војне дисциплине нема ни војске“, а да му је у српском Ђенералштабу војвода Радомир Путник додељивао значајне и поверљиве задатке, посебно током балканских ратова. У тешком и трагичном одступању српске војске од Обреновца до Крфа, са војводом Живојином Мишићем и Првом армијом прошао је кроз албанску голготу носећи крст мучеништва који му је усуд доделио, док је са војводом Петром Бојовићем прешао пут, са високо уздигнутом тробојком, од Солунског фронта до Београда и донео Србији слободу, остављајући трајни белег једног скоро митског предања о хероизму српског народа. Крста Смиљанић био човек народног духа, уман и непоколебљив у одлукама, доследан у испуњавању захтева своје отаџбине и веран положеној заклетви; Смиљанић је рекао: „Слобода има лица оних који су за њу живот дали“.

Почетак Другог светског рата затекао га је у Београду. Не могавши да гледа окупирани Београд повлачи се у родну кућу на Златибор. Немачка команда, знајући о каквом војсковођи се ради, хтела је да га има на оку и под контролом, те шаље патролу да га ухапси и доведе у Београд. Очевидци хапшења тврде да је, приликом извођења из куће, командант патроле командовао својим војницима почасни поздрав и да су га немачки војници испред куће дочекали у ставу мирно.У Београду је стављен у кућни притвор у коме је провео остатак свог живота до смрти 14.маја 1944.године.

Није имао потомака, а од заоставштине једино су сачувни: карабин, сабља и гусле, док су сва одликовања, 20 домаћих и 15 страних, продата.

Za STV USA Siniša Mijatović