ЦРНОБАРСКИ ЗАПИС

 

Нема веће равнице у Србији од Мачве. Све што се у њу баци, доноси богата плода. У њој су  изникле знамените личности црнобарске парохије.

 

ЦРНОБАРСКИ ЗАПИС

 “…Нема веће равнице у Србији од Мачве. Она се протеже од Мишара до Дрине и од највишег врха Цера планине па до Саве… То је простор од дванаест сати хода… Можеш у дугу дану ходити по Мачви, а нећеш видети ниједног брежуљка – све је равно као тепсија… Све што се у њу баци, доноси богата плода. Лепа су њена поља кад озелене, а још лепша кад се позлате злаћаним влаћем… Она вам је као туђинка; не да се сваком познати… Ко хоће да зна њене дражи и њене лепоте, тај мора живети у њој. А ко проживи у њој, тај је лако не оставља, или, ако је баш мора оставити, никад је не заборавља…”- Јанко Веселиновић, из романа “Хајдук Станко“

Вајат хајдук Станка у Црној Бари
Вајат хајдук Станка у Црној Бари

Око 60.године пре нове ере на Саву у Мачви долазе Римљани који у тешким борбама потискују Скордијце преко Саве и успостављају своју власт на овом подручју. Због близине једне од римских престоница Сирмијума – данашња Сремска Митровица, Мачва је доста насељена и испреплетана римским путевима. Мачванска Митровица је била у склопу Сирмиума, а важни прелази преко река су били код Црне Баре, Лознице и Зворника. У сеоби Срби остају дубоко у Угарској тако да се 1710. године у једном запису из Будима спомиње неки Симо Димитријевић Црнобарац. Нови рат Аустрије и Турске започиње 1716.године који се завршава победом Аустрије, који владају Мачвом до 1739. године. Поред своје војске Аустријанци организују Србе у оквиру војних округа – компанија, чији  центри су били Црна Бара и Прњавор. Компанијом у Црној Бари је командовао обер капетан Вук Исаковић и била је распоређена од Раче до Бадовинаца са 4 чардака: Кордан, Црна Бара, Лазарет и Бадовинци. У попису из 1735.године у Мачви се помињу 4 цркве: Црква св. Архистрига Михајла и Гаврила у селу Дреновац, Црква св. Николаја у Богатићу, Црква св. Георгија у Црној Бари и Црква св. Архистрига Михајла и Гаврила у шанцу Прњавор.

 

Златни шлем из доба раскоши позноантичке цивилизације која је цветала на ширем подручју великог античког града Сирмијума, некадашње провинције Паноније Секунде чије је средиште био. епоху савладарстава, а касније и борбе за власт између два римска императора – Константина Великог и Лицинија. Златан новац са ликом цара Константина.

Црна Бара је село на крајњем северозападу Мачве, налази се на ушћу Дрине у Саву. Прво писано помињање цркве у Црној Бари налази се у Протоколу митрополита синђела Андреја Јоакимовића из 1735. Године. Из њега се дознаје да је у Црној Бари 1735. Постојала црква посвећена светом Георгију, сазидана од черпића, покривена шиндром храстовом. Имала је звоник и једно звоно. Цркву је освештао 1732. Епископ ваљевски Доситеј Николић.

Велике заслуге за градњу цркве и школе у Црној Бари има легендарни Вук Исаковић, кога је описао Милош Црњански у свом познатом роману „Сеобе“, на основу кога је снимљен истоимени филм, који је био родом из Црне Баре. Био је командант целокупне пограничне жандармерије од ушћа Дрине па до шанца и варошице Осечине у округу ваљевском. У то доба имао је чин пуковника и остао је у аустроугарској војсци и дотерао до чина генерал-мајора. Умро је у Чешкој 1754. године. Његовим залагањем подигнута је црква и школа у Црној Бари 1732., а за попа је довео Павла Ивановича из села Букина у Бачкој. Овај Павле је предак нашег великог родољуба и научника, вероватно најзначајније личности икада рођене у Црној Бари, академика, команданта одреда у Турско-српском рату, управитеља Богословије Свети Сава…, Милоша Милојевића и брата Симе Милојевића, учитеља и првог творца Учитељског удружења.

Фотографија Јанка Веселиновића извор ПТТ гласник, фотографија је стара преко 100 година. Фотографију начинио Милан Јовановић (фотограф).Фотографија Милоша Црњанског за време његове службе у аустроугарској војсци 1914. године.

Црква  је порушена у Првом светском рату, тачније 1914.године, о чему имамо два сведочанства: једно аустроугарско, а друго познатог српског писца Стевана Јаковљевића који се као официр српске војске, борио у Првом светском рату  : “…Рат је буктао на свим странама. Малена војска се трошила, али су измучени остаци напрезали последњу снагу у борби противу моћне царевине. Збијени у Мачви, опкољени водом са свих страна, јурили су пукови с једног краја на други, да би одолели навали. Шуме су исечене, цркве порушене, куће попаљене. Земља је изгажена и усеви уништени…” Нова црква у Црној Бари подигнута је на Спасовдан 1927. године. У Балканским ратовима и у Првом светском, погинуло је је око 5.500 војника и официра из Мачве. Њихова имена, прикупљали су 1930. Општински судови. За изузетну храброст, 25 Мачвана добило је Карађорђеву звезду са мачевима. Због успешног командовања, генералу Пантелији Јуришићу из Црне Баре овај орден уручен је два пута.

Фотографија Стевана Јаковљевића који је  књижевно име и популарност стекао је трилогијом романа под називом „Српска трилогија“ (1937), коју чине „Деветсточетрнаеста“ (1935), „Под Крстом“ (1936) и „Капија слободе“ (1937).

Знамените личности црнобарске парохије били су : Зека Буљубаша, био је становник Црне Баре, а доселио се из Босанске Дубице са два брата и био је ожењен. Име му је било Крсто, а презивао се Селаковић. Када је погинуо на Равњу 1813, оставио је иза себе две кћери које су се обе удале у Црну Бару и имају своје потомство. Кнез Станко Јуришић, војвода, државник и судија. Хајдук Станко, Дева. Поп-Јанко Бељић, кога су Турци на превару домамили у Зворник и ту га свиленим гајтаном удавили 1814. године. Игњат Белић,Васиљ Шуманац и Маринко Сићић. Павле Трта, који је доживео 50-годишњицу ослобођења Србије и коме је кнез Михаило на тој прослави прикачио на груди орден “Таковског крста”, као човеку заслужном за отаџбину. Јован Мирковић, посланик на Великој Светоандрејској народној скупштини, веома добар човек и чврстог карактера.

Свечано униформисани Станојло Петровић уручује писмо Народне Скупштине некадашњем и будућем кнезу Милошу у Букурешту, 3. јануара 1859. Светоандрејска скупштина је било заседање скупштине Кнежевине Србије које је почело на Светог Андреја 30. новембра/12. децембра 1858. и завршило се 31. јануара/12. фебруара 1859. године.

Петар Иванковић, Јован Јуришић Ћата, Иван Ботуровић, Аврам Јуришић, Јово И. Јуришић, Аврам Јуришић и Коста Јуришић, политичари и посланици на разним скупштинама, по занимању су били трговци. Софроније Михаиловић, игуман манастира Чокешина. Мелентије Херцеговчевић, игуман једног манастира у округу пожаревачком. Године 1872. дошао је у манастир Чокешина где је и умро. Живан Драјић и Сима Милојевић, учитељи. Милош С. Милојевић, академик, научник, професор, командант, национални радник, школовао се, између осталог, и у Русији. Најчешће забрањивани научник српске историје. Претпоставља се да је отрован, а већи део његових необјављених рукописа је спаљен. Живојин Јуришић, Јован Мирковић, Петар Иванковић и Милан Григорић. др Драгутин Јуришић, лекар, синови Живка Јуришића, Димитрије Јуришић, архитекта, који је урадио план за црнобарску цркву и његов брат Јован, професор, синови су Живојина Јуришића, Андрија Андрић и Божидар Јуришић, резервни официри. Василија, Каја и Јока Петрић, три сестре које су се одликовале поштењем, честитошћу, а које су подучавале друге жене добром раду и лепом владању. Све три су се удале за свештенике.

Фотографија Милоша С. Милојевића аутора фотографије Јосифа, Ђ. Гуелмина , нишког Јевреја. Време настанка фотографије: око 1888. године.За исказану храброст у Српско-турским ратовима (од 1876. до 1878. године) одликован Сребрном и Златном медаљом за храброст, Таковским крстом петог, четвртог, трећег, другог и првог степена (реда), Ратном споменицом, као и са још много других одличја. На фотографији око врата носи орден »Таковског крста I реда. Српске земље – мапа Милоша С.Милојевића из 1873.

Прича се, а није потврђено : „ После Мајског преврата 1903. године Краљ Петар Први Карађорђевић превезао се овде на Карантин Рачи из Аустрије у Србију у највећој тајности. Краљ је стављен у велико буре постављено у чамац, избушено на врху да би могао дисати. Два Црнобарца су прузели пошиљку од униформисаних цариника царствујушће слузбе из Виене,а нису знали шта возе. На србској страни Павле Агић је колима и два добра вранца преузео буре уз помоћ неколико униформисани људи,вероватно присталица Карађорђевића и завереника противника Обреновића. Буре је стигло у Богатић и ту га је преузела друга кочија. Двадесет година касније,након завршетка Првог светског рата Петар Карађорђевић није заборавио услугу Црнобараца. Син Павла Агића, Драгић Агић(Станковић) био је први Црнобарац који је слузио војни рок у ,,Краљевој гарди”.

.

Краљ Петар Први Карађорђевић

Речи краља Петра изговорене пред Сувоборску-Колубарску битку, када су Аустријанци дошли до Колубаре, а он са оба своја сина сишао у ров и одржао говор исцрпљеној и уморној војсци, одзвањале су много шире од рововског простора : „ Децо моја! Ви сте се заклели да браните отаџбину и свога Краља, али ја вас разрешавам заклетве дате мени, јер животи, и ваши и мој, припадају само Србији за коју морамо сада победити или умрети! Ја сам дошао међу вас да је, са онима који хоће да се боре за њену слободу, одбранимо или погинемо! Сад је дошло време да ми бранимо своју земљу, њиве, огњишта. Међу вама има и оних који су посустали и зато сваки онај који не може, нека слободно одложи оружје и нека се врати кући, ја му праштам.Остали, напред!“

Прича се и о другом бурету, а није потврђено : „ У качари Милосава Сретеновића у селу Миоковцима код Чачка, налази се  ракијско буре у коме су, по предању, принца Петра Карађорђевића, док је чекао свој ред за српски престо, јатаци пребацивали са Цетиња у Србију.Сретеновић тврди да је његов прадеда Сава, који је био пинтор и члан радикалне странке, помагао краљевићу да посети Србију и ослушне глас народа у време династије Обреновића. “Мој прадеда Сава преузео је принца од породице Чвркић у селу Рошци код Чачка, сместио га у буре и довео у Миоковце”, тврди он. У храстовом бурету од 12 товара Петра је прадеда Сава превезао воловском запрегом. Сретеновић је, на основу прича, рекао да се већ тада сумњало да Карађорђевић илегално посећује Србију и да су жандари били опрезни.“ Милосав нема податак колико је дана будући краљ провео у Миоковцима, додајући да се још увек препричава сведочење ондашњих сељака да су га ноћу сретали на путу. Када је принц дошао на власт и постао краљ хтео је да награди своје јатаке, а жеља Саве била је да му да тапију на имовину где и данас живе Сретеновићи.У знак захвалности, био је и на списку званица за прву краљеву славу.“

Крунисање Краља Петра Првог Карађорђевића 21.септембра 1904.

Најстарији  досељени род – Шуманци стиже у Црну Бару у 17.веку, пореклом из Шумана, села на планини Рудник, у Србији, које се помиње у историјским изворима из доба српске деспотовине; тачније, даровао га је деспот Ђурађ Бранковић своме челнику Радичу Поступовићу. По предању, у Црну Бару се доселио Јован, са синовима Мирком, Познаном, Богданом, и Шуманом. У 18. Веку први досељеници из Херцеговине били су Алексићи, Бељићи, Јуришићи и Тадићи. Порекло им долази од извесног Јурише, који се у Мачву доселио из Херцеговине, а тамо Јуришићи беху Будимировићи. Први Мачванин од Јуришића био је Ђорђе. Од њега се лоза гранала све до данашњих дана. Отац Живојина Јуришића звао се Јован, а имао је надимак Ћата. По томе многе Јуришиће у Црној Бари зову Ћатићи. Јован је имао брата Живка, а он је био отац ђенерала Пантелије Јуришића. Према томе Живојин Јуришић- ботаничар, професор, књижевник и национални радник, који је крајем 19. века предавао ботанику на Оксфорду и Кембриџу, је рођени стриц Пантелијин. У њихово време рађало се много више деце него данас, а најстарији члан домаћинства, одређивао је ко ће ићи на школовање, а ко остати да брине о имању. Пантелија је убрзо прешао у Београд да похађа гимназију, а његова браћа Милић, Мића и Драгутин остају код куће. Милић је бринуо о имању, а Мића о дућану, који су Јуришићи имали у центру села. Најмлађи Драгутин завршио је медицину у Француској.

.

Пантелија Јуришић

Живојин Јуришић, који је рођен 1863. године, скоро две деценије пре Пантелије, најзаслужнији је за избор његовог животног опредељења. Он је наговорио Живка, свог брата, а Пантелијиног оца да веома жиовахног и бистрог дечака да у школу. Живојин је завршио Велику школу у Београду, а касније био професор у гимназији и кустос у Ботаничком заводу Велике школе. Захваљујући свом преданом раду и таленту постао је први кустос ботаничког одељења, музеја српске земље. Зато се његова реч поштовала.

.

Породица Јуришић у Црној Бари је најбројнија у овом великом мачванском селу. У свим ратовима које је Србија водила у 19. и 20. веку било их је на бранику отаџбине на десетине. Већина је оставила кости диљем бојишта куда је Србин бранио кућни праг. Нарочито се то догодило у време Великог рата. У српској војсци их је било од редова до ђенерала. Само од Живка и Маре Јуришића било је њих пет међу којима је било сељака, лекара, официра и генерала. Најпознатији из фамилије Јуришића у Црној Бари је свакако армијски ђенерал Пантелија Јуришић.

Пантелија Јуришић је по писању дивизијског ђенерала Теодосија Луковића једини виши ђенералштабни официр Српске војске који је одликован са пет ратних одликовања са мачевима. За испољену храброст у командовању два пута је одликован Карађорђевом звездом са мачевима четвртог степена. Ђенерала Пантелију је одликовала француска врховна команда са највишим орденом Легијом части, а енглеска са орденом Светих Михаила и Ђорђа, као витезу трећег степена, док му је италијанска војска доделила орден Савоја четвртог степена. У балканским ратовима Пантелија Јуришић је као ђенералштабни мајор одликован орденима Белог орла са мачевима трећег и четвртог степена и Златном медаљом Милоша Обилића. Остало је забележено да је ђенералштабни мајор Пантелија на челу српске војне делегације успешно завршио преговоре са Есад-пашом око опсаде Скадра. Био је веома образован човек, а говорио је немачки, француски и руски језик.

Есад паша. Предаја турске заставе краљу Николи. Српска и црногорска војска изгубили је 10.000 војника током опсаде Скадра. Есад паша крајем априла предао кључеве града, а већ у мају на захтев великих сила Скадар је препуштен Албанији.

Пантелија Јуришић – Панта рођен је у Црној Бари од оца Живка и мајке Маре 26. јуна 1881. године. Гимназију је завршио у Београду, а затим 30. класу Ниже школе 1897—1899 и 13. класу Више школе 1903—1905 Војне академије у Београду. Усавршавао се у Немачкој 1906/7. године, завршава припрему за генералштабну струку 1910—1912. године. Пантелија Јуришић је војну академију у Београду завршио као први у рангу и на свечаности произвођења у чин потпоручника 1899. године присуствовао је и његов стриц славни ботаничар Живојин Јуришић   који је  за ту прилику професор синовцу на поклон уручио сабљу рекавши:“Ову малену сабљу поклањам мом синовцу будућем српском ђенералу!

Питомци Војне академије : Пантелија Јуришић стоји поред Панте Туфекџића – аутор фото Петар Аранђеловић

На дужностима : до 1903 водник у пољској артиљерији ; од 1905. кдир чете у пешадији,  од 10.10. 1905. водник у л.дн/ Моравског ап;  од 17. 2. 1907 водник у 3.дн/Моравског артиљеријског пука у Нишу; 1912. помоћник начелника Штаба Дринске див.обл. у Ваљеву; од 15.8.1913 начелник Штаба Дринске див.обл. У чин генералштабног капетана унапређен је 1910. године.

У  Балканским ратовима 1912 – 1913: помоћник начелника Штаба Дринске див.2. поз., Приморског кора и начелник Штаба Дринске див.1.поз. У рату 1914 – 1918: начелник Штаба Дринске див 1 поз; 1916 – 1917 начелник Штаба Моравске див; 1917 кдт коњ.брг; 1917-1919 начелник Штаба Моравске див. Унапређен у чин пуковника 1. октобра 1915. године.

Војвода Мишић са Штабом Прве Армије. Пантелија Јуришић у задњем реду.

Пантелија се истицао јунаштвом на многим бојиштима српске војске, а сам војвода Живојин Мишић, који је био чест гост у Јуришића кући у Црној Бари, једном приликом је записао: “Пантелија није презао од опасности. Као ђенералштабни пуковник у операцијама наше војске на солунском фронту ишао је до стрељачког строја утичући на трупе да боље изврше задатак. Његови извештаји и процене су били драгоцени за успех многих битака.“

После рата: 1919. начелник Штаба Банатских трупа; од 1919. начелник Штаба Осјечке див.обл; од 18.4.1920 начелник Ђенералштаба 4. арм.обл; 10.3. 1921 био назначен за начелника Саобраћајног од. Гл.генералштаба, а 21.4.1921. одређен за начелника Обавештајног од. Гл.генералштаба; од 29. 8 – 12. 12. 1921. професор “Тактике” на Нижој школи ВА поред редовне дужности; од 20.12. 1921 -1923. војни изасланик у Италији; од 14.9. 1923 кдт 2.КД; од 26.1. 1927 инспектор коњице;  од 11.4. 1929 кдт Дунавске див.обл; помоћник кдт-а 5. арм.обл; од 4.12. 1930. инспектор земаљске одбране; од 12.2. 1935 в.д. кдт 4. арм.обл; од 14.2.1936 кдт исте у Загребу. Унапређен у чин: дивизијског генерала 21.10.1923; армијског генерала 14.11.1936.

Армијски ђенерал  Пантелија Јуришић – Панта

Вештина командовања српском коњицом ђенерала Пантелије се нарочито испољила у пробоју Солунског фронта. У тим редовима српске војске био је велики број његових Мачвана, који су и данас поносни на њега. Из тих времена остала је прича како је једном приликом на солунском фронту српска војска пребацивала железницом коњицу на друге војне положаје. Киша је лила као из кабла. Војници су утоварили све коње, али један никако да се угура у вагон. Испод једног дрвета стајао је Пантелија и по један официр Француз и Енглез, посматрајући шта војска ради. Наједном из групе војника која није могла да угура коња прочу се оштар глас: „Пантелија, долаз вамо да угурамо овог коња!“ Ђенерал Пантелија мирно је пришао и помогао да војници угурају последњег коња у вагон. Настао је тајац и запрепашћење. Поручник који је надзирао утовар сав бесан је наредио да војник пође на рапорт под шатор ђенерала Милоша Васића и буде представљен као Милић Јуришић, редов коњице у Дринској дивизији : „Милиће, шта је теби ђенерал Пантелија?“ – упита ђенерал Васић.“Рођени брат, господине Ђенерале!“ – одговори Милић.“Ко је старешина имања у Црној Бари?“ – поново ће ђенерал Васић.“Ја, господине ђенерала, имам 20 ’ектара.“ – рече Милић.“Вољно си Милиће! У Србији се слуша старији брат и старешина куће без обзира на чин и положај.“ Мачвани и данас диване на шору да су то кад су чули француски и енглески официри исто одобрили као и ђенерал Васић. Некад се у породици знао ред!

Артиљеријски наредник Александар Манчић,солунац. Наредник Драгољуб Маринковић , солунац, носилац албанске споменице. Станко Ћелап,солунац.

 

Владимир Милановић ( на слици лево) на Солунском фронту је за заслуге у борбама одликован за храброст и похваљен Дивизијском похвалницом.Благоје Недељковић,солунац.

На располаганју од 1939. Пензионисан је марта 1940. годинне.У Априлском рату је реактивиран из резервног састава војске и постављен за команданта ратне 4. армијске области у Загребу. Усташе су га заробиле у Петрињи 10. априла 1941. године. Предат је немачкој војсци и одведен у заробљеништво у логоре Варбург и Нирнберг. Због болести је пуштен у лето 1942. године.

Студио портрет Ане и Пантелије Јуришића, 1908. године

Током 1908. године склопио је брак са Аном кћерком Михаила Јовановића, државног саветника. Имали су: кћи Олгу, удату за грађевинског инжењера Петра Радовића, брата министра Андре Радовића, и сина Михаила (1922—1991), ожењеног Иванком, кћерком пуковника Славка Јаковљевића из Маркове Цркве код  Лајковца. Ана је рођена 1888. године у Крагујевцу. Умрла је у Београду1956. Пантелија Јуришић до смрти  становао у Баба Вишњиној бр.49/1. Умро је 28.12.1960. године и сахрањен на Новом гробљу.

Siniša Mijatović

edit Veroljub Milošević

Nedavne objave