NEZNANI JUNAK NA AVALI – SRPSKI VOJNIK

ISTORIJA

NEZNANI  JUNAK  NA  AVALI  –  SRPSKI VOJNIK

Ispod zidina srednjovekovne srpske tvrđave Žrnov na Avali, 1915. godine, poginuo je petnaestogodišnji dečak – vojnik. Sahranili su ga Nemci i na drvenom krstu napisali: „Ein unbekannter serbischer soldat”. Posle oslobođenja meštani obližnjeg sela podigli su spomenik od kamena na kom su urezane reči: “Ovde počiva nepoznati srpski vojnik“.

Šta se danas pouzdano može reći o identitetu i sudbini mladog vojnika? Malo je istorijske građe a interesovanje veliko. Predanja i neznanja su se ukrstila. Vraćanje u prošlost daje odgovor.

List “Vreme” je izlazio između dva rata i bio jedan od najčitanijih novina onog doba. Tadašnji izveštači bili su prisutni kad je došlo vreme da posmrtni ostaci neznanog junaka budu premešteni iz starog groba i postavljeni u mauzolej. Oni se prvi poklanjaju časti i viteštvu koje je onda vladalo, jer je iznad pokojnika bio natpis na nemačkom da tu „počiva nepoznati srpski vojnik“, natpis koji je izražavao poštovanje borbe za slobodu.

„Gore, ispod starog avalskog grada, (misli se na Žrnov) čobani su odavno kitili cvećem bezimeni grob“, beleže tadašnji reporteri. „Bezimeni srpski vojnik bio je sitan čovek, skoro nežan. Niko mu nije video žive oči, ni živo telo, ali meštani Belog Potoka sećaju se kad je poginuo, mlad, u srpskoj uniformi.“

Uvodeći nas u priču o Neznanom junaku, potpisnik teksta Ante Matekalo objašnjava da grobnica nikada nije ni kopana. Pod jednom avalskom osmatračnicom pala je granata i našla svoj „plen“ u odredu koji se povlačio. Na tom mestu poginuo je i ovaj vojnik, mlad, tek ubačen u stroj. Sahranjen je u krateru granate.

Kako se to moglo znati?

Iskusni novinar našao je Svetozara Vićentijevića, prekaljenog ratnika koji je prvi pronašao grob na Avali.

“Znam pouzdano da je bio iz Sedmog puka Drugog bataljona Dunavske divizije” – govorio je Vićentijević za “Vreme”. “Dok su svi stariji vojnici imali oko vrata amajliju na kojoj su ubeležene vojničke oznake i pukovska obeležja, mlađi, koji su dolazili da popune čete umirali su bezimeni.”

Posle rata brojne majke, očevi i rođaci tumarali su Avalom između grobova tražeći najmilije. Tako su mnogi olakšali svoj bol, makar potajno, verujući da je baš ispod tog, nepoznatog groba, sahranjen neko njima toliko drag…

Na Avali je u ono vreme ostala samo čobanska priča, jer su oni videli kad ga je neprijatelj sahranjivao, a govoraše da je bio „mlad i lep“ čovek. Preciznost je, ipak, važnija od predanja, pa ostaje istorijska činjenica da je 23. novembra 1921. godine odlučeno da se komisijski pregleda grob ovog vojnika.

“Nije trebalo dugo kopati” – beleži Matekalo. “Prvo su se ukazali delovi granate. Hiljade ovakvih granata padalo je na srpsku vojsku. Težina – 10,3 kilograma. Ali, ova je ležala kao jastuk na grobu Neznanoga. Lobanja se odmarala na čeliku.”

Vrlo mala lobanja i kostur srednje veličine, ukazivali su da je u pitanju dečak – ratnik. To je potvrđivalo i odsustvo ratničke značke s imenom i oznakom jedinice, jer se zna da su dečaci – vojnici ostali bez značke.

Posebno potresan deo priče je onaj na kojem su očevici shvatili da je ceo levi deo grudnog koša nesrećnikov raznesen granatom, pa je zabeležena i reakcija jednog od Belopotočana koji je prisustvovao ovom nesvakidašnjem, tužnom skupu: „Ovom ratniku neprijatelj nije mogao srce da sahrani!“ Srce je ostalo zauvek negde na Avali. Prsti su držali municiju, kojom se naša vojska snabdevala od 1908. godine. Opasač je obavijao struk kojega više nije bilo, a kaiševi (uprtači) padali su preko desnog ramena. Na dnu grobnice nalazile su se cokule, a one nisu mogle da budu ničije nego srpske…

Teške cokule pretvarale su noge u žive rane, a vezivane su ponekad, baš kao i u ovom slučaju, telegrafskom žicom. Ratne 1915. godine bilo je i takvih veza, a kad su članovi Komisije pronašli cokule, odagnana je i poslednja sumnja da je Neznani bio – srpski vojnik.

Upleten u kostur, pronađen je novčanik sa tri stara srpska dvodinarca sa likom kralja Petra i jedan groš. Tu je bilo i jedno parče hartije, zbog kojeg su nastala mnoga predanja i legende, jer je to, navodno, pismo upućeno najdražima. Međutim, gospodin Andonović je, posle svih stručnih analiza, zaključio da je nemoguće sa njega razaznati bilo koju reč, a hartija je formatom čak podsećala na jednu od novčanica onog doba.

 

Za Srpsku Televiziju USA priredila: Nadica Janić

 

(Visited 107 times, 1 visits today)

You might be interested in

LEAVE YOUR COMMENT

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*