MISTERIJA RUŠENJA STAROG GRADA NA AVALI

ISTORIJA

MISTERIJA RUŠENJA STAROG GRADA NA AVALI

Zašto je Aleksandru Karađorđeviću zasmetala srednjevekovna tvrđava, prvo pravo utvrđenje podignuto u vreme despota Stefana Lazarevića, istoričari do danas nisu otkrili. Na mestu gde je stari grad srušen do temelja, podignut je Meštrovićev spomenik Neznanom junaku.

Žrnov ili Žrnovan je bio srednjovekovna tvrđava smeštena na najvišem vrhu Avale (511m nmv.). Na vrhu su još Rimljani podigli utvrdu, a kasnije su Srbi tu sazidali tvrđavu, koju su potom Osmanlije proširile i ojačale za potrebe napada na Beograd. U gradu je prema legendi stolovao, u pesmama opevani, Porča od Avale. Ostaci utvrđenja su srušeni dinamitom 1934. godine da bi se na tom mestu sagradio mauzolej Spomenik Neznanom Junaku, čiji je autor bio vajar Ivan Meštrović.

 

Prošlost Žrnova

Najstarije utvrđenje na vrhu Avale podigli su Rimljani da kontrolisali prilaz Singidunumu, ali i da bi zaštitili svoje rudnike koje su imali na obroncima Avale, stotinak metara ispod samog vrha. Na mestu nekadašnje rimske utvrde, podigli su Srbi u srednjem veku utvrđenje koje Osmanlije zauzimaju 1442. godine, ojačavši mu tada istočni i južni deo bedema. Međutim već 1444. godine bivaju primorani segedinskim primirjem na obnovu srpske despotovine i vraćanje utvrda Srbima. Među vraćenim gradovima pored Golupca, Kruševca i Novog Brda, našao se i Žrnov. Posle smrti Janoša Hunjadija i Đurđa Smederevca 1456. godine Osmanlije ponovo kreću na Srbiju i 1458. godine zauzimaju Žrnov u pokušaju da osvoje Beograd, što im ne polazi za rukom. Posle toga Hodi paša proširuje tvrđavu dodatnim bedemom i suvim šancem stvorivši od Žrnova tvrđavu za uznemiravanje Beograda koji se nalazio u mađarskim rukama. Od ove uloge tvrđave odnosno imena Havala, što znači smetnja, koji su mu Osmanlije nadenule cela planina je dobila ime Avala. Mađari su 1515. godine pokušali da zauzmu Žrnov uz pomoć artiljerije, ali se taj njihov pokušaj okončao potpunim porazom i gubitkom teške artiljerije. Sa padom Beograda 1521. godine Žrnov počinje da gubi svoj strateški značaj.


Ne zna se do kada se tačno u Žrnovu nalazila vojna posada, ali se pretpostavlja da je utvrda napuštena u XVIII veku od kada je prepuštena zubu vremena. Dosta dobro očuvani ostaci grada su 1934.godine dignuti u vazduh da bi se na vrhu Avale podigao spomenik vojnicima poginulim u Prvom svetskom ratu. Kompleks spomenika Neznanom Junaku podignut je po nacrtima najvećeg vajara kraljevine Jugoslavije Ivana Meštrovića.

Žrnovu presudio kralj

Žrnov nije uništio zub vremena, nije se „istopio“ pod naletom vekova. Porušio ga je minama i sravnio sa zemljom, kralj Aleksandar Karađorđević kako bi poravnao i pripremio teren za podizanje današnjeg mauzoleja.

Dva puta su u poslednjih sto godina detonacije potresale Avalu. Dva puta su meštani podavalskih sela mislili da se planina ruši na njih i oba puta je ovo „brdo kraj Beograda“ ostajalo bez vrednih prepoznatljivih obeležja. Prvi put kada je minama uništen srednjovekovni grad Žrnov, drugi kada je NATO alijansa bombardovala toranj.

Polemike oko toga zašto je kralj Aleksandar porušio jedno od najvrednijih srednjovekovnih utvrđenja u Srbiji povedu se među istoričarima tek povremeno, i to više interno, u kancelarijama. Javnih rasprava nikad nije bilo. Većina istoričara i sada se ponaša po onoj narodnoj „za prosutim mlekom džaba je žaliti“. Ima i onih koji gotovo da opravdavaju taj potez, obrazlažući da je besmisleno osuđivati kralja za tako nešto, jer je teško sa današnjeg stanovišta i današnjim kriterijumima meriti nešto što se zbilo pre nešto više od sedam decenija.

– Takav stav nekih mojih kolega je nedopustiv – kaže istoričar Radovan Damjanović, koji već godinama pokušava da reši zagonetku zašto je srpski suveren srušio Žrnov. – Sravniti sa zemljom čitav grad, čiji temelji datiraju još iz antike, bedemi iz ranog srednjeg veka, utvrdu koja je u putopisima nabrojana kao jedna od šest najznačajnijih u Srbiji, skandal je svoje vrste. Tim je veći što je tako nešto uradio lično kralj, u tišini. O tome nije smelo da se priča, nije se pisalo, čak su i čaršijske priče na tu temu zaustavljane. Nije Aleksandar smeo da sebi da tolika ovlašćenja da gde god prstom upre, tamo mora da se ruši. Ne kažem da sada treba oko toga da se vode polemike, ali bi bilo dobro, zarad javnosti i zarad pokolenja kojima ostavljamo kulturnu baštinu u nasleđe, da nadležne institucije zauzmu stav, da se taj nepostojeći grad na osnovu postojećeg materijala obradi, uvede u kataloge, jednostavno da mu se da mesto koje i zaslužuje. Ovako ispade kao da je potpuno u redu što je nestao tim vandalskim činom, kao da je sasvim normalno da minama uništavamo stare gradove i da to možda može i dalje da bude praksa.

Prisustvo Kelta na Avali je dokazano, pretpostavlja se da je na vrhu postojalo utvrđenje na čijim su osnovama kasnije Rimljani podigli osmatračnicu. Bio je to, zapravo, višenamenski punkt. Za kontrolu puta, kontrolu prilaza Singidunumu i zaštitu rudnika koji su se nalazili na obroncima planine.

Nema dokaza da li je grad živeo u doba Vizantije, ali je gotovo sigurno da je prvo pravo utvrđenje podignuto u vreme despota Stefana Lazarevića. Teško je u bilo čemu biti izričit, jer, nažalost, Avala nije dovoljno istražena. Čuveni putopisac Feliks Kanic zabeležio je da je na vrhu planine bila rimska osmatračnica na čijim su temeljima srpski carevi podigli Žrnov. Kad i koji vladari, nigde nije zapisano.

Najčešća verzija kako je grad dobio ime jeste po žrvnju, ali ne običnom, već za meljavu rude iz rudnika koji su postojali u podnožju. Avala je pre turskog imena nosila naziv Žrnov.

Najstariji deo Žrnova je bio mali grad, bez kula. Sredinom petnaestog veka Hodi paša ojačava istočni bedem, dodaje polukružnu kulu i četrvtastu kapiju. Posle samo dve godine Turci su primorani segedinskim primirjem da vrate utvrde Srbiji, pa se tako među vraćenim gradovima, kao što su Golubac, Novo Brdo i Kruševac, našao i Žrnov.

Desetak godina kasnije Osmanlije ponovo kreću na Srbiju i 1458. godine zauzaimaju Žrnov. Hodi paša dodatno obezbeđuje tvrđavu. Dve godine trajali su radovi tako da je sad grad imao dva bedema, jarak i pet kula visokih više od dvadeset metara. Bila je to sada moćna utvrda.

Ne zna se tačno kad su sve i po koliko vremena u tvrđavi boravile vojne posade, ali je izvesno da je napuštena u osamnaestom veku. Srpske vlasti su 1859. godine Avalu proglasile zaštićenim prostorom, a krajem devetnaestog veka je počelo njeno uređenje, pre svega pošumljavanje listopadnim drvećem. U Prvom svetskom ratu srpskoj vojsci grad je služio kao osmatračnica, a u njegovom podnožju kasnije je podignut spomenik dečaku, neznanom junaku.

– Zašto je kralju Aleksandru zasmetala ta celina, pitanje je na koje, evo već godinama, pokušavam da nađem odgovor – nastavlja istoričar Radovan Damjanović. – Ima tu raznih pretpostavki, mnogo toga nije lako proveriti. Pominju se čak i masonske organizacije koje su u svemu imale udela. Pitanje je zašto je tek podignuti spomenik na Avali palim junacima odjednom postao nereprezentativan. Ima li ikakvog smisla ozbiljno razmišljati o nekakvim pričama da je to bio početak realizacije plana o uništenju glavnih istorijskih tačaka u Srbiji. Možda ima, a možda i ne. Ali, ako se uzme u obzir činjenica da je samo nekoliko meseci posle rušenja Žrnova kralj ubijen u Marseju i da je time njegova uloga kao vladara stavljena pod lupu, onda možda neke priče i imaju smisla.

Bilo kako bilo, tek vest koja je prostrujala beogradskom čaršijom da kralj planira da sruši jedno od najstarijih utvrđenja u Srbiji, shvaćena je kao nečija neozbiljna šala. Ali, kada je sve postalo izvesno, pojavilo se njih nekoliko da zaštiti vredno kulturno nasleđe. Uzalud. Kralj je ostao gluv na sve apele. Čak je i gušio takve priče. Doduše, sve je i rađeno prilično bledo, jer svako se bojao represija. Tome u prilog ide i podatak da je arhitekta Đurđe Bošković, koji je, kada je grad miniran, uradio plan i opisao sve, to objavio tek 1942. godine u “Starinaru”.

– Dva dana trajao je taj skandalozni čin – kaže Damjanović. – Prvo miniranje obavljeno je 18. aprila 1934. godine. Kako posao nije dobro urađen, sve je nastavljeno sutradan. Tri puta su mineri postavljali eksploziv, dok od grada nije ostao ni kamen na kamenu. Inače, interesantno je da je svemu prisustvovao lično kralj Aleksandar. Čak se i fotografisao. A koliko je to bilo osiono, govori i podatak da je jednom dugme za aktiviranje mina pritisnuo tada desetogodišnji Aleksandar, sin kneza Pavla.

Ostalo je zabeleženo da se neko usudio da kralju prigovori što je srušio utvrđenje koje su podigli srpski vladari. Suveren je na to odgovorio da je mislio da su grad podigli Turci, a ne srpski vladari i da je zato naredio rušenje.

Grad je srušen, materijal prebačen u podavalsko selo Beli Potok, a na goloj steni podignut je današnji spomenik Neznanom junaku. Ali to nije bio kraj čišćenja terena. Kralju i njemu omiljenom vajaru zasmetao je stari spomenik Neznanom junaku podignut ranije nedaleko od novog mauzoleja. Kvario im je ambijentalnu celinu, kako su rekli. I njega su srušili i tu izgradili rotondu gde se danas nalazi jarbol. Od starog spomenika ostao je samo krst koji leži u porti crkve u Belom Potoku. Od Žrnova ni kamen na kamenu. Ni trag. Kao da ga nikad i nije bilo.

Podatke o izgledu tvrđave danas su dostupni u vidu zapisa starih hroničara (Đ. Bošković), radova Aleksandra Deroka i nekoliko fotografija koje se nalaze u Narodnom muzeju u Beogradu.

Izvor: SRPSKA ISTORIJA

Za Srpsku Televiziju USA odabrala i priredila: Nadica Janić

Edit Veroljub Milošević

(Visited 362 times, 1 visits today)

You might be interested in

Comment (1)

  1. Sta mogu da kazem na sve ovo osim da sam misljenja da istina je uvek tu oko nas ali mi je zbog magle oko nas nevidimo, pa zat ocinimo u besu i nemoci jos veca zla nago sto ucinjena jesu. Taj neseretni kralj se odrece nas Srba i posta kral nepostojeceg Jugoslovena, a englezi davno odbegli srbi mu darivase ono sto je nase cuvenim londoskim mirom. Braca rusi nam otese santefanskim mirom deo majek Srbije i darivase je velikodusno balegarima i tako nasta bugarska, mnogo pre toga skadar spalise grci i to bese unistavana troja, Da opet nam otimaju no Bog kome daruje on to cini da taj vidi dar, a kome uzme on vise nista ne vidi pa ni ono sto ima i biva kaznjen da vecno otima i da neshvati da radi beskorisno. Eto i te 1934, bio je i cuveni talmudski proces, i taj nesrecni kralj koji odrece nas Srba postajuci kralj drugih i kazni svo svoje potomsvo velikom kaznom, da vise nemogu na Srbski presto. A mi eto izgubismo pravo da budemo narod, te se zato desavaju ovi dogadjaji, I bice tako sve dok ne budemo ponovo narod postali. TAko je to receno i bice

LEAVE YOUR COMMENT

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*