МАНАСТИР СВЕТОГ РОМАНА

СВЕТАЦ КОМЕ ЈЕ ВРОНСКИ ПОВЕРИО СРЦЕ

Тешко да има иког ко воли да чита а да није прочитао роман “Ана Карењина” Лава Н. Толстоја.На крају романа Ана завршава самоубиством на шинама док,до данас најчувенији пуковник Руске војске Николај Николајевич Рајевски – гроф Вронски долази у Србију да ратује са Србима против Турака и ту гине 20.августа 1876.године код села Горњи Адровац код Алексинца.

Народна легенда каже да је полазећи на положај рекао .”Ако погинем срце ми оставите у Србији а тело однесите у Русију”.И заиста новија истраживања кажу да је Вронски погинуо од турског топовског ђулета чим је устао из рова.

Његови посмртни остаци првобитно су сахрањени у порти манастира Свети Роман код места Ђунис на путу Ражањ-Крушевац, али су ту почивали само неколико дана. Након доласка у Србију његове мајке Ане Михајлове, тело Рајевског пренето је у Београд одакле је, уз највише војне почасти и опело у Саборној цркви ком је присуствовао и кнез Милан Обреновић, испраћено у село Разумовска у Украјини где је сахрањено у породичној гробници. Срце је остало у порти манастира Свети Роман.

КО ЈЕ СВЕТИ РОМАН

О његовом животу се мало зна. Постоје две претпоставке о његовом животу. Прва је да је он био један од Синајских монаха, који су у време кнеза Лазара дошли у Србију са Синаја и Свете Горе и настанили се широм средњевековне Србије. По другом мишљењу, вероватнијем,свети Роман је био ученик светог Климента Охридског и да је заједно са Прохором Пчињским(манастир Светог Прохора Пчињског у Србији), Јованом Рилским(Рилски Манастир у Бугарској-а сам Светитељ је за Бугаре оно што је Свети Сава за Србе), Јоакимом Осоговским(Осоговски манастир у Македонији) и Гаврилом Лесновским(манастир Лесново у Македонији) дошао на просторе данашње Србије из Охрида, да на словенском језику проповеда хришћанство локалном словенском становништву. Његове свете мошти и данас се чувају у манастирској Цркви.

Свети Роман је био пустињак који је лечио и образовао људе у служби Богу.

У једној књизи која је изашла имеђу два светска рата каже се да је у том крају име Светог Романа представљало највећу Светињу.Па ако те неко закуне Господом или Богородицом то и јесте и није страшно али ако те неко прокуне Светим Романом повратка нема.Зато је Његово име чувано и очувано као највећи спомен Божијег промишљања у овом крају.

МАНАСТИР КОЈИ ЗНА ВИШЕ ОД ИСТОРИЈЕ

image-4Сам манастир се налази на десној обали Јужне Мораве, поред пута који спаја Ражањ и Крушевац, недалеко до села Ђунис.Храм је посвећен Благовестима Пресвете Богородице.

Први сачувани записани помен манастира налазимо у Хрисовуљи византијског цара Василија II из 1019. године. Манастир се у овој Хрисовуљи назива Свентеромон. Манастир је подигнут на месту где се подвизавао и упокојио преподобни Роман Синаит, који се по предању доселио овде после 888. године.

О старини, значају и добром материјалном стању манастира сведочи чињеница, да манастир није обнављан кроз читав немањићки период. Када је у XIV веку Крушевац постао престоница Србије, кнез Лазар Хребељановић обновио је манастир 1377. године. У једној хиландарској повељи из 1381. године помиње се велико братство манастира, које брине о сумашедшима (душевним болесницима). У манастиру је била смештена и коњичка гарда светог кнеза Лазара, па се због тога манастир у потоњим турским пописима помиње као Коњице. Турским освајањима након Косовског боја 1389. године, манастир је неколико пута спаљиван, пљачкан и рушен, али убрзо и обнављан. Тако је у турском попису из 1498. године записано да манастир има велике земне поседе и два калуђера. Манастир се помиње и у турском попису из 1516. године, а у попису из 1616. године помиње се име игумана Митрофана. Највећа страдања манастир је доживео у XVI веку, а у време Аустријско- турског рата 1716- 1718. године је срушен до темеља.

Након разарања, манастир је обновио 1795. године Ђорђе Пила, из захвалности преподобном Роману, над чијим је моштима био чудесно исцељен од тешке болести. Он је морао да оде у Цариград, да од Порте тражи ферман којим му се омогућава обнова манастира. Ферман је коштао 300 гроша. Каниц је 1896. године посетио манастир и оставио важне податке о манастиру.

Последњом обновом 1795. године манастирска Црква је потпуно завршена и од тада није ни једном страдала. 1796. године насликан је нови живопис, рад непознатих зографа моравске школе. На једном месту види се фреска поворке архијереја, која представља старији слој живописа. Током 1938. године, академски сликар из Београда Немања Бркић, осликао је гробницу светог Романа.

Каниц бележи да је манастир 1893. године поседовао 82 хектра ораница и ливада, 3 хектара воћњака и винограда и 115 хектара шуме. На Морави је поседовао две воденице, а манастир годишње зарађује 6000 динара.

У манастирској порти налази се велики звоник, подигнут 1852. године, трудом игумана светороманске обитељи, чувеног архимандрита Саве Петровића (1793- 1861.). Звоник је висок  12 метара и представља јединствену грађевину у читавом Поморављу. Састоји се од три нивоа и сазидан је од камена. На звонику се налазе три звона, од којих је једно поклон кнеза Милоша Обреновића из 1833. године. У манастиру је у средњем веку постојала болница за лечење душевних болесника, која је радила до краја Другог светског рата. У време Делиградске битке 1806. године, у манастир су доводили рањенике, о којима су бринули монаси, а у манастиру је од последица рањавања 14. априла 1807. године умро капетан Вучо Жикић. Игуман манастира Мелхиседек је у време борбе био са устаницима на Делиграду, где их је бодрио, исповедао и причешћивао. Архимандрит и игуман манастира, војвода Сава Петровић ослободио је Крушевац од Турака у Другом српском устанку. За време Српско- турског рата 1877. године са ђунишког виса у манастир је испаљена граната, која је погодила олтарску апсиду храма, али на чудесан начин није изазвала експлозију. Граната је испражњена и данас стоји на истом месту.

Током Првог светског рата, благословом владике Доситеја, у манастиру је основан центар за збрињавање ратних сирочади. Децу су у манастиру чували и лечили монаси и лекари руских војних мисија. Четрдесетак деце је дочекало ослобођење у манастиру, а потом су враћена у Београд, на школовање и занате.

Након Другог светског рата, манастиру је одузета скоро сва имовина.До 1960.године био је преображен у женски да би од 2012.године поново постао активан мушки манастир.

У једном од разговора са људима тог краја,аутор је од више људи(па чак и неверујућих) чуо како су у периоду између два светска рата ђавоимани односно тешки душевни болесници довођени(чак и везани) и остављани у део где се налазе мошти Светог Романа да преноће(заправо су заклучавани),да би се наредног јутра појављивали као сасвим други људи или да цитирам :”не у потпуности као остали али у стању у коме се са њима могло комуницирати,потпуно другачији у односу на стање у коме су довођени”.Долазили су и партизански команданти,тајно,ноћу.Неке тајне и не треба сазнати.Па и ову са почетка приче.Треба доћи и осетити.Помолити се Светом Роману.

ИЗВОРИ

Болница манастира Свети Роман/Неда Илић;Небојша Ј. Јовић

Епархија Нишка

Свети Роман,издање 1926

Историја СПЦ/Ђоко Слијепчевић

Историја Српског народа/група аутора

Феликс Каниц/ Српски византијски споменици

Википедија

Жика Ракић дипл.историчар,професор

Nedavne objave